Многи су у наше крајеве долазили и пролазили наоружани, као што су били крсташи на походу ка Светој земљи, или, пак, дипломатским, трговачким и другим пословима, као посланици Византијског царства или Млетачке републике, али било је и оних који су се овамо запутили из радозналости или жеље за пустоловином. А такве намернике, оновремене туристе, у нашој историји срећемо тек негде у осамнаестом веку.

С обзиром на то да осамнаести век на овим просторима није оскудевао у немирима и невољама - што, истина, можемо рећи и за готово свако друго столеће у нашој историји - не треба да нас изненади да су први такви путници били официри, спремни на сваку опасност која је на том путу могла да их задеси.

Један од првих туриста ове врсте био је извесни капетан Шад, официр хабзбуршке војске, који је на Балкану боравио 1740. године и детаљно бележио све што му се током пута дешавало. Забележио је и догађаје из свакодневног живота људи на овим просторима. Капетан Шад је на свом путовању видео и много суровости, људе које је турска власт убијала и остављала на раскршћима, да би њихове остатке покупила нека животиња или уништило време. Ипак, иако је био свестан да Отоманско царство бесрамно злоставља и искоришћава припаднике других народа, то у њему није побудило сажаљење.

Саосећање је капетан Шад сачувао за злогласне јаничаре. Њих, наиме, не само да није приказао као сурове - какви су они несумњиво били - већ их је у својим белешкама узео у одбрану тврдећи да су у ствари они ти који се неправедно муче. Разлог за те „неправедне муке” био је запрепашћујући колико и Шадова безосећајност - он је јаничаре жалио јер су морали да плаћају нечувено високу цену услуга циганских проститутки које су им, од њихове скромне дневне наднице од свега шест флорина, узимале чак више од једног флорина!

Нема сумње да су путници са Запада под утиском безакоња, сиромаштва и насиља који су овим крајевима владали заједно са османлијама, на ове просторе долазили оптерећени бројним предрасудама - а кући се враћали са још по којом новом. Ипак, ствари су се временом мењале.

Кад је велики путник, научник и романописац Јан Потоцки, витез Малтешког реда и писац чувеног „Рукописа нађеног у Сарагоси” - који је у пољској војсци имао исти чин као и капетан Шад - боравио у Србији 1783. године, његово интересовање било је усмерено на културу и обичаје овог краја и зато је слушао гусларе.

Између посете капетана Шада и капетана Потоцког доста тога се променило захваљујући просветитељству и узлету друштвених наука. Мали народи, који су дотад живели издвојено и под страном владавином, били су занимљиви због особености свог фолклора, обичаја и начина живота. Наиме, наука на Западу дошла је до идеје да се људска цивилизација развијала у етапама. Из те идеје развило се потом уверење да се садашње место у људској историји може одредити реконструисањем ранијих етапа, и то путем етнолошког посматрања.

„Друштво за проучавање човека”, основано крајем осамнаестог века у Паризу, тврдило је тако да је поређење обичаја, језика, понашања и радних навика различитих народа, „посебно оних који нису цивилизовани”, најбољи начин да се осветле „најтамнији проблеми наше ране историје”.

Другим речима, „нецивилизовани народи” ових простора постали су живе лутке у етнографском музеју савремене Европе кроз који би образовани и филозофски настројен путник, путујући кроз простор, истовремено путовао и кроз време, те стизао до слике о сопственим прецима и најранијој историји света.

Наука је тако учинила да се у развијеним државама појави занимање за земље које су сматране заосталим. Али, наука није могла да нове путнике на образовним путовањима - Гранд Тоур, како су их понегде звали - лиши надмености и комплекса више вредности. Поготову ако су ти путници били још племенитог рода.

Енглез Александар Кинглејк, који је био племенитог рода, оставио је путопис који ће бити веома читан у англосаксонском свету доносећи свом аутору славу и омиљеност. У њему је описао свој пут по истоку, од Србије до Египта, Палестине и Сирије, који је трајао од 1834. до 1835. Он и његов сапутник, путујући од Земуна до Константинопоља, уживали су у „очаравајућем бекству” из „европеизираних земаља”. Ево како Кинглејк у једној реченици описује њихов пут кроз Србију, правцем „царске џаде”, односно, „цариградског друма”: „Спрдали смо се са Китсом, Леријем Милером и Оуксом, јахали смејући се на сав глас и разговарали са славним српским шумама као да смо код куће.”

Србија му је, наравно, била само кулиса за почетак необичне пустоловине. Ни Србија, ни Бугарска, кроз коју је потом Кинглејк прошао, нису му биле посебно занимљиве - нису мамиле човека да, како је записао, „пусти сузу” над гробом „некад сјајног” ко-зна-кога или да ода „дужно поштовање” било чему живом или мртвом: „нема српских или бугарских писаца које би било велика брука не упознати”.

Тај необичан понос на сопствено непознавање савремених прилика у земљама кроз које је пролазио, Кинглејк шири и на циничну равнодушност спрам споменика, који су чак и њега делимично заинтересовали. Ево како је, пролазећи покрај Ниша, описао Ћеле-кулу:

„Једино иоле занимљиво здање на нашем путу новијег је датума, али кажу да је добар пример источњачке архитектуре; пирамидалног је облика и сачињено је од тридесет хиљада лобања побуњених Срба са (како ми се чини) почетка овог века; нисам сасвим сигуран у ове податке, али мислим да је прва лобања уграђена 1806. године. Стид ме је да признам да смо у тами раног јутра и не знајући прошли поред овог врхунског уметничког дела, па смо тако нечасно пропустили да се надивимо ‘једноставној величини градитељеве замисли’ и ‘јединственој лепоти резбарије’.”

Све ово описано је с иронијом и пословичном племићком неосетљивошћу, и без осуде отоманских виновника овог злочина. Наравно, овај путопис самозадовољног странца, у туђини коју није познавао, по повратку кући омогућио му је бројне позиве на пријеме самог врха отменог света империјалне Британије. Тамо је своје доживљаје могао и усмено да препричава, по жељи да им описује оваква или слична „врхунска уметничка дела”, и на тај начин забављао своју публику, а и потхрањивао њихове предрасуде.

Али, скоро у исто време кад и Кинглејк, један други путник видеће Ћеле-кулу на сасвим другачији начин.

За великог француског песника, дипломату и политичара Алфонс-Мари-Луја де Ламартина путовање преко Балкана почетком тридесетих година деветнаестог века било је једна од етапа његовог путовања из снова ка Блиском оријенту. Ламартин је 1835. објавио своје утиске, из каснијих издања познате као „Путовање на Исток”, књигу која се пуно читала и добро продавала упркос опречном писању критике.

Пошто је оболео од тешке грознице, Ламартин се на свом путовању задржао дуже него што је намеравао. То му је дало прилику да упозна и заволи обичне људе с ових простора, простодушне сељаке и њихов начин живота. Ламартин је први од великих интелектуалаца Европе који је тврдио да су овдашњи народи, Бугари и Срби, зрели за независност и способни да поставе темеље будућих европских држава. Упркос повољном мишљењу о султану Махмуту II и његовим реформама, Ламартин је сматрао да је том царству куцнуо последњи час и позвао Европу да не убрзава његов пад, али га ни не спречава: „Не помажите варварству и исламу на штету цивилизације, разума и напреднијих вера које они држе у ропству. Не учествујте у подјармљивању и пустошењу најлепших делова овог света.”

Ламартина су својом посвећеношћу слободи посебно задивили Срби, подсетивши га на храбре и самосталне Швајцарце у својим малим кантонима. На истом оном месту где је Кинглејк састављао своје циничне и недуховите доскочице о „врхунском уметничком делу”, Ламартин је написао неколико дирљивих пасуса посвећених храбрости и жртви српских устаника од чијих је глава сачињена Ћеле кула.

Ламартин ни доцније није одустао од свог залагања за слободу балканских народа. О поштовању и пријатељствима, стеченим за време његовог боравка на овим просторима, сведочи и један споменик. Наиме, пре него што је напустио Србију и Балкан, односно, „европску Турску”, како је овај део света тада називан, Ламартин је морао извесно време да проведе у земунском карантину или контумацу. Тек кад би се утврдило да путник са собом на ову страну Саве није донео и неку болест, као што су куга или колера, давала би му се дозвола да своје путовање настави.

Данас се на простору овог контумаца налази земунски градски парк. Између две цркве, православне и католичке, које се својевремено подигнуте за потребе оних који су боравили у карантину, налази се и Ламартинов стуб који су његови српски пријатељи ту подигли на стогодишњицу песниковог боравка на овом месту. Ко пожели да споменик види, још може то да уради - ако се претходно, као кроз праву прашуму, пробије кроз шибље које га је сасвим опколило и сакрило.

Да слика о оновременим туристима буде добрим делом ведра, потрудио се један чувени бајкописац, Ханс Кристијан Андерсен, који је кроз Србију прошао коју годину после Кинглејка и Ламартина, крајем маја 1841. године.

Наиме, после успеха свог романа „Импровизатор”, он је кренуо на велико путовање по Истоку. Боравио је у Цариграду, гледао и том приликом нацртао чудесан обред дервиша чија се молитва састоји у необичном, кружном плесу, извођеном у стању мистичке екстазе. Потом је кренуо до Атине обишавши древне, али и савремене грчке споменике, па коначно кренуо бродом уз Дунав. Пролазећи кроз Србију, он је саставио белешку која је следеће године изашла у његовом путопису под називом „Песнички базар”. Иако кратка, ова белешка младог писца, који је славу бајкописца у ово време тек почињао да гради, на прави начин осликава његово искрено одушевљење земљом коју је, током пловидбе Дунавом, имао прилике добро да види:

„Колико је лишћа на дрвећу у Србији, толико је и песама на уснама тог народа. Под круном ових стабала скупљају се сваке године представници градова око кнеза Милоша. У тој шумовитој земљи, на османлијском стаблу, израсла је нова, зелена грана, али та грана је веома слабо повезана са иструлим османлијским дрветом. Она има своје властите корене и смело ће се развити као једно од најлепших дрвећа Европе”.