У пролеће 1740. године у француски град Нант из Америке је стигла посебна пошиљка: то је до тада у Европи била непостојећа биљка. Нашла се у обимном товару једног трговца који је готово без предаха путовао од Европе до Америке. У Нанту су биљку одмах препознали јер је већ потанко описао и нацртао ботаничар Плумије кога је још Краљ Сунце, Луј XИВ (1638-1715), слао да по свету истражује и за прекрасни версајски врт прикупља најлепше биљке. Плумије је биљци дао име приликом боравка у Америци, у знак успомене на Пјера Магнола, директора Ботаничке баште у Монпељеу. Назвао је - магнолија. Биљка коју је трговац донео у Нант била је велика магнолија (magnolia grandiflora), једна од око осамдесет врста које расту у Средњој и Северној Америци, као и у Кини и Јапану и припадају фамилији magnoliaceae.

Магнолија је зимзелено дрво (или жбун) и лишће на њему може да стоји годинама. Меснато и сјајно, па кад пада киша чује се како капи добују по њему. Биљка цвета од маја до септембра, цветови се појављу искључиво на магнолијама које су старије од десет година. Дрво магнолије може да нарасте чак до двадесет и више метара. Познати су и неки примерци магнолија високи четрдесет метара! Стабло је право и сивкасто-смеђе боје.

Магнолија је била омиљена биљка енглеске књижевнице Вите Саквил-Вест (1892-1962), која је током путовања у Америку између осталог написала и ово:

„Удисала сам мирис магнолије пуним плућима и држала отворене прозоре током ноћи за разлику од Индијанаца који се плаше да спавају под магнолијом док је у цвету.”

Цветове магнолије Вита Саквил-Вест описала је као беле голубове који су слетели на сјајне листове тамних зелених тонова.

„Унутрашњост сваког цвета као да је од некаквог густог беличастог крема. Не би их требало називати белим цветовима, будући да су цветови магнолије боје слонове кости... А боја слоноваче и мекоћа крема уз мирис лимуна који се шири наоколо, чини је неодољивом...” - писала је Вита Саквил-Вест.

Као и многе биљке, тако и магнолија означава одређени симбол, такорећи - поруку. Уколико је њен цвет бео, знак је невиности. Ако је цвет магнолије ружичаст, онда означава стидљивост и најчешће се поклања девојкама које још нису упознале праву љубав. Међутим, понекад се дешава да магнолија прерано процвета. Сматра се да је то несумњив знак да је власник биљке због нечега узнемирен и нестрпљив.

Постоје и легенде које говоре нешто сасвим другачије. Приповеда се како магнолије девојкама поклањају само неверни и лакомислени младићи који овим цветом шаљу поруку да им заправо не треба веровати.

„Узми цвет, али се у мене не уздај!”, порука је коју наводно носи цвет магнолије. Да ли су због тога Индијанци избегавали да заспу испод дрвета магнолије?