Џепарац је обавезан. Реч је о својеврсном праву и поводом тога нема никакве расправе са родитељима. Једино можда око суме. Међутим, примаоцима џепарца уопште не пада на памет да на пример, помогну родитељима у кући. Бар мало. Уместо тога, препуштају се сањарању о новим моделима мобилних телефона које би неизоставно требало да добију на поклон. Али, кад неком треба да учине неку услугу, муњевито нестају... У ствари, на њихову помоћ нико не може да рачуна.

Да ли је ово права слика данашњих младих људи? Многих, нажалост. Срећом, не свих. Истини за вољу, једно од главних обележја нарави особа које одрастају данас је - себичност. Када је неко усмерен искључиво на испуњење својих жеља, потпуно занемарујући жеље других, тада је реч о себичлуку, односно - егоизму. Себичњацима није лако будући да су стално незадовољни и траже још више. Себичлук је извор човекове несреће, написао је песник Јован Дучић. А позната италијанска народна изрека гласи: „Нико те неће волети ако будеш само на себе мислио”.

Некада се мислило да је себичлук искључиво ствар животних прилика, васпитања, тачније - неваспитања. Међутим, научници ову људску особину (која је изражена посебно код младих људи) данас посматрају и на други начин, уверени да је њена основа заправо - биолошка.

Наиме, професори неурологије са Универзитета у Лондону недавно су почели да проучавају наизглед урођене особине појединих младих људи: егоизам (себичлук) и алтруизам (несебичност). Они су уз помоћ магнетне резонанце испитивали мозак младих између једанаест и седамнаест година, као и особа између двадесет једне и тридесет седам година. Затим су упоредили резултате тог истраживања. Показало се да је мождана кора чеоног дела (која је између осталог задужена за осећање самилости према живим бићима и разумевање других људи), развијенија код одраслих него код деце у развоју. Другим речима, тај део мозга код тинејџера готово да „спава”. С друге стране, код њих боље „ради” онај део мозга који је задужен за извршавање једноставних задатака.

Исти научници обавили су још један оглед међу испитаницима старим између осам и тридесет седам година. Они су подвргнути својеврсном психолошком тесту. Једно од питања било је следеће: „Шта би казала твоја другарица (друг) када би сазнали да их ниси позвала (позвао) на рођенданску забаву?” Више самилости и размишљања о томе како је њихово понашање утицало на друге, показали су - одрасли. Другим речима, одрасли се чешће стављају у положај својих ближњих и размишљају о њиховим осећањима.

Дошло се, дакле, до закључка да је себичност везана за развој мозга. Ипак, остало је питање: да ли су млади и деца баш увек неспособни да осете самилост? Да ли само зато што њихов мозак није у потпуности развијен? Никако. Разлог младалачке себичности вероватно лежи и у чињеници што млади немају потребу а ни обавезу да се саживе са мукама и патњама других људи, објашњавају научници. Деца и млади имају поред себе заштитнике, оне који се брину о њима, и тек кад достигну зрелост, почињу сами да развијају способност саосећања са другима, што је кључ живота у друштвеној заједници.

То не значи да су себичњаци усамљени и да не живе у друштву. Поједини људи никада не развију способност саосећања јер су, и када постану зрели, окружени особама које испуњавају њихове жеље и, брину о њима. Онда то постаје ствар васпитања а не урођене мане. Дакле, деци се може опростити када се понашају себично, али одраслима - никако.

Давно, пре него што су обављена истраживања попут ових у Лондону, руски писац Иван Турегењев написао је о себичним људима:

„Постоје три врсте егоиста. Егоисти који сами живе и дају другима да живе. Егоисти који живе сами и не дају другима да живе. На крају, постоје и егоисти који нити сами живе, нити другима допуштају да живе”.