Другу половину 12. века у Византији су на посебан начин обележили цареви Манојло I (1143-1180) и Андроник I (1183-1185) Комнини. Реч је о блиским рођацима, браћи од стрица, унуцима Алексија I Комнина (1081-1118). Први је био син цара Јована II (1118-1143), а други син Јовановог млађег брата Исака Комнина. Рођени су исте, 1118, године, али су њихове политичке каријере биле сасвим другачије. Док је Манојло постао василевс у двадесетпетој години и царевао је безмало четири деценије, Андроник се попео на византијски престо као шездесетпетогодишњак и владао је само две године.

У сачуваним изворима Андроник Комнин описан је као углађени племић, високог стаса и херкулске снаге, који је у потпуну равнотежу довео своју физичку бодрост и раскошне умне способности. Савремени византијски писац Никита Хонијат, који га је лично познавао, у свом историјском делу доноси сликовит портрет отменог племића. Андроник је приказан у дугачкој љубичастој хаљини, са шиљастом капом на глави, како префињеним и лаким покретом глади своју коврџаву браду. Свестан своје надарености и посебности, које су му уливале велико самопоуздање, он је према осталима заузимао надмоћан и надмен став. Будући да је био ведрог духа и врцав, па и заједљив, волео је да уз лак подсмех збија шале на рачун других. Међутим, мање је волео да трпи жаоке које су други упућивали њему, што је, наравно, казивало о Андрониковој сујети.

Овај неустрашиви ратник кога су војници обожавали, истовремено је био и узор младим цариградским кицошима и истински представник моде у византијској престоници друге половине 12. столећа. У жељи да нагласи колико је Андроник Комнин физичким изгледом, истанчаног понашања и сјајним образовањем одскакао од осталих, један савремени писац употребио је грубу стилску фигуру истакавши да у поређењу с њим други људи изгледају као марва.

Изванредне речитости и бритак на језику, он је био надмоћан и убедљив у расправама, па су сви, свесни да му се не могу равноправно супротставити, избегавали спорење с њим. Уз побројане особине ишли су и опсенарство и превртљивост, па је Андроник Комнин, не без разлога, упоређиван са Протејом, морским богом старих Грка, који је, с једне стране, имао дар прорицања а, с друге способност да се претвара у све могуће облике. Није изостало ни поређење са камелеоном, толико коришћеном, па можемо рећи и ванвременском метафором, која је немилосрдна у својој једноставности. Уз то, био је и изванредан глумац који се муњевито прилагођавао свакој прилици. Тако се једном у жељи да се после неког тешког огрешења умилостиви Манојлу И, скрушено појавио у царској палати Влахерна носећи око себе огроман гвоздени ланац. Пришао је василевсу и, у присуству многобројних дворана, бацио се ничице горко ридајући и затражио опроштај. Запрепашћени и прилично пометени цар није одолео оваквом покајничком призору и прешао је преко још једног у низу сродникових грехова. Андроник Комнин успевао је да остане хладнокрван и прибран и у тренуцима када се чинило да излаза нема, по чему је надмашивао и Манојла I Комнина.

Неколико деценија овај човек немирног духа, неизмерне амбиције и самопоуздања - уз то и непоправљиви женскарош - испуњавао је престоницу на Босфору својим пустоловинама и скандалима. Једноставно, радило се о аристократи који иако не плени свакога, а оно бар никог не оставља равнодушним. О његовим љубавним пустоловинама, у које спадају и неке с блиским рођакама из дома Комнина, испредале су се читаве приче. И поред Андроникових порока писци тога доба били су му наклоњени, а властита жена га је обожавала и праштала му сва неверства. Чак му је и цар Манојло I Комнин, који је иначе зазирао од амбиција свог брата од стрица, у више наврата опростио неке непромишљене поступке. И поред свега Андроникова популарност међу византијским становништвом била је потпуна.

У прегледима византијске историје може се срести и оваква реченица: „Његов (Андроников) живот прави је авантуристички роман.” Занимљиво је напоменути, данас посебно стога што постоји временски размак, како су марксистички историчари писали о овом даровитом, али и несталном племићу. Тако сам Карл Маркс осликава Андроника као „генијалног човека у коме су се спојили Алкибијад, Нерон и Византинац... Принц, пустолов, храбар, подао, лукав, вероломан, необично снажан.”

Да се подсетимо, Алкибијад је био атински војсковођа и државник, Периклов наследник, веома даровит, сјајан говорник, али и демагог. Увео је Атину у нови рат против Спарте, који се показао кобним по Атину, потом, када су га сменили, пришао је Спартанцима и помогао им да нанесу тежак пораз Атини, затим је чак увукао Персију у рат против Атине, да би се, напослетку, измирио са Атињанима, али у тренутку када Атина није била у стању да промени свој тежак положај. Напослетку, на наговор Спартанаца, убили су га Персијанци. С друге стране, добро је знано да је римски цар Нерон био неуравнотежен и горопадан, и да се његова владавина претворила у најгору тиранију.

Андроник Комнин био је саткан од противречности, па солунски митрополит Евстатије бележи да се о њему могло говорити са највећим дивљењем, али и са највећим гнушањем, у зависности од тога на коју се његову особину у датом тренутку мислило. Управо због таквих опречних особина догађало се да су се у његовој политичкој каријери раздобља службовања на одговорним дужностима смењивала са раздобљима немилости, када је неретко допадао тамнице и тамо проводио читав низ година.

Његова биографија није лишена подробности које наликују најузбудљивијем роману. Тако се, на пример, у изворима наводи Андрониково спектакуларно бекство из тамнице у којој је боравио неколико година. Прича је то којој не недостају драматичне појединости, филмска напетост, непредвидиве чаролије. Пошто је установио да у здању у ком је затворен постоји некакав стари и запуштени канал за нечистоћу, он је на поду своје ћелије направио отвор, кроз њега се провукао, замаскирао га и притајио се. У време ручка стражари су приметили Андроников нестанак и дигли су узбуну. Збуњено су се освртали по ћелији у којој је све било нетакнуто, несхватајући како је угледни затвореник могао умаћи. Свесни своје одговорности, а у страху од царевог гнева, одмах су известили царицу јер се Манојло I Комнин налазио у једном походу у Малој Азији.

Настала је узбуна у читавој престоници и одмах је издато наређење да се затворе сви излази из града, да се претресу сви бродови у престоничким лукама и претражи цео Цариград. Штавише, Андроникову супругу затворили су у исту тамницу где се до малопре и он налазио, а у уверењу да је она саучесник мужевљевог бекства. У сваком случају, чувари нису били свесни да им је он заправо још у рукама. Кад је пала ноћ Андроник се вратио у тамницу и уплашио супругу која је помислила да се појавио вампир. У ћелији су провели недељу дана, с тим што је он морао знатан део времена да проводи у скровишту, а девет месеци касније рођен је њихов син Јован Комнин. У току је била 1159. година.

Стрпљивом и упорном затворенику пошло је за руком да коначно побегне и најпре се докопа спасоносног малоазијског копна, а затим крене дубље у унутрашњост потконтинента и стигне до реке Сангариос. Међутим, студени децембарски дани приморали су га да потражи уточиште код сељака, који су га препознали и одвели натраг у Цариград. У затвору, али овога пута са оковима двоструко веће тежине, провео је још шест година.

Ипак, напослетку је успео да побегне. Временом је режим његовог надзирања унеколико попустио, па је, под изговором да је болестан, допуштено да му од куће донесу вина за обед. Сину Манојлу и супрузи дотурио је у воску направљен отисак кључева своје ћелије, па је потом умакао из затвора и скривао се у некаквом растињу над Мраморним морем. Ухваћен је приликом покушаја да се спусти на обалу, али су до изражаја дошле његове глумачке способности: опонашајући одбеглог роба, који једва натуца грчки, вешто се извукао.

Убрзо је с породицом побегао у град Анхијал на Црном мору. Тамошњи намесник, кога је својевремено задужио, показао се захвалним и дао му је новац и човека за пут. Андроник Комнин намеравао је да одбегне руском кнезу, али су га надомак границе неки чобани препознали и предали царевим људима. Међутим, ни у том тренутку он није изгубио присуство духа већ је смислио ново лукавство. Правио се да има јаке стомачне тегобе и сваки час је тражио од оних који су га спроводили да сиђе с коња и за тренутак „скрене с пута”. У мраку Андроник је од некаквог штапа, свог огртача и капе направио фигуру у облику човека који чучи и потом се једноставно искрао и изгубио у мрклој ноћи. Учтиви пратиоци, пуни разумевања за његову непријатну бољку, стрпљиво су га чекали. Кад се чекање исувише одужило и постало сумњиво, они су га потражили и увидели да су изиграни јер је препредени бегунац нетрагом нестао.

Смрт Манојла I Комнина у септембру 1180. године поново је оживела Андроникове давнашње планове и жељу да се домогне круне византијског цара. Тим пре што је Царство прешло у руке једанаестогодишњег Манојловог сина Алексија II Комнина (1180-1183) и његове мајке Марије Антиохијске. Као западна принцеза, царица удовица није била омиљена, поготово ако се има у виду непрестано нарастање антилатинског расположења у Византији. Убрзо су почела да колају пророчанства о Андрониковом доласку на престо, а он, свестан да све иде њему у прилог, лагано се спремао за долазак у Цариград.

Он је чекао свој час и дочекао га је у пролеће 1182. године, када је под маском заштитника малог Алексија II, који је имао рђаве саветодавце, кренуо пут престонице. У приликама прегрејаног византијског „национализма”, Цариград и остале луке постали су крвава позорница на којој су се излили сав бес, озлојеђеност и прикривени страх Византинаца и обрушили на латинске дошљаке. Како каже један велики зналац „за један дан национални фанатизам Византинаца заситио је сто година накупљене мржње.” У погрому који је уследио хиљаде Венецијанаца је убијено или је допало тамнице.

Са непогрешивим осећајем за сценски наступ, Андроник Комнин је са Понта кренуо пут Цариграда. Успут су га локални намесници величанствено дочекивали, па се његова мала војска веома брзо увећавала. На таласу антилатинског расположења, „као светиљка у помрчини, као зрачна звезда”, на Босфор је стигао спасилац Царства. Житељи престонице су му отворили капије Константиновог града и дочекали га одушевљеним клицањем. Онда је Андроник отишао у цркву Светих апостола и, као искусан глумац, горко заплакао на гробу Манојла I. Присутни су, наравно, били дирнути овим гестом, поготово када је Андроник кроз сузе затражио да мало буде сам поред рођаковог саркофага.

Свестан да се сви конци власти у Византији налазе у његовим рукама, Андроник Комнин почео је постепено да уклања чланове Манојлове породице и припаднике племићких породица, блиске сараднике претходног цара. Да би се попео на престо, морао је да уклони три особе: Манојлову удовицу и њену децу, што је и учинио, подмукло и сурово. Андроникови људи су у децембру 1183. године удавили младог Алексија II и његово тело бацили у море. „Да је био мање свиреп, он не би био најмањи међу царевима династије Комнина, или, боље, био би раван највећима” - каже један савременик.

Главни циљ Андрониковог државничког деловања било је обнављање византијске државе. Он је одлучно устао против свих лоших појава које су притискале Царство и био је убеђен „да не постоји ништа што цареви не би могли исправити и да нема неправде коју они не би могли да искорене својом влашћу.” То веровање, племенито у својој замисли, било је заправо погибељно и нестварно. Две су основне смернице његове политике: изразит антилатински став и оштра супротстављеност феудалним снагама. Показало се да је задатак који је себи поставио био преамбициозан и скопчан са опасним ризиком. Да би постигао оно што је намерио, морао је да прибегава крајње осионим поступцима који су његову владавину претворили у ужасну страховладу.

Нема сумње да је успео да искорени многе лоше појаве као што су продаја чиновничких положаја, подмићивање, злоупотребе приликом скупљања пореза. Да би то постигао прибегавао је окрутним мерама, па се његова влада изродила у најстрашнији терор. Уследила је реакција угроженог, а иначе врло моћног племства, испољена у неколиким заверама које је Андроник I Комнин у крви угушио. Све је то још више заоштрило сукобе у Византији и земљу довело у стање прикривеног грађанског рата. Он није желео да схвати да обрачунавањем са феудалним снагама заправо слаби само Царство. Византија више није могла да се врати у стање када је централна власт успевала да обузда великашке породице. Точак историје није могао да се врати уназад и то је била суштинска грешка Андроникове политике.

На тлу Мале Азије велики број градова одбио је послушност Андронику I Комнину, па је он решио да их „преваспита” употребом силе. Тако је после заузимања Брусе наредио да се на гране дрвећа око града повеша четрдесет људи, а још већи број је подвргао другим казнама: једнима је одсекао руке, другима палчеве, као да су гранчице винове лозе, трећима ноге. Многе је ослепео, а некима је одсекао десну руку и ископао лево око, или обратно - одрезао леву руку и извадио десно око. Штавише, Хонијат бележи да је Андроникова свирепост ишла тако далеко да је забранио да се обешени сахране, па су се њихова трупла, спечена сунцем, њихала на ветру попут страшила која се постављају у баштама засађеним краставцима.

Када је 1184. године опседао Никеју која се побунила, њени становници су се, према казивању Никите Хонијата, у страху посакривали као зечеви. Слично је било и са житељима Брусе који су исте, 1184, године такође устали против „тиранског” цара. Њихова срца била су обузета ужасом и при првом треску камења које су нападачи убацили у град готово сви су умрли од страха. Исти писац истиче да су неки људи за страховладе Андроника Комнина гледајући смрт пред очима били у таквом страху да су им зуби цвокотали.

За многе Византинце страх за властити живот претворио се у праву ноћну мору јер чак ни у сну нису налазили толико жељени спокој. Тек што би заспали, бележи Никита Хонијат, пред очима им се појављивао лик Андроника Комнина или неког од његових џелата, па би се одмах тргли из сна. Ромејски историчар посебно истиче како је исти василевс по некаквој библијској правди на крају и сам морао да искуси тамничке невоље и окрутан крај.

Осим тога, за владавине Андроника I Комнина антилатинско осећање Византинаца увећало се до чудовишних размера и прерасло је у праву мржњу против свега што је западно. Управо са те стране уследила је акција која је убрзала суноврат византијског василевса. Нормани из јужне Италије искрцали су се код Драча и запосели најважнији византијски град на Јадрану. Потом су, не наишавши на било какав озбиљан отпор, знаменитим путем Виа Егнатиа (Драч - Солун - Цариград) кренули пут византијске престонице. Солун, други град Византијског царства, пао је 24. августа 1185. године и био изложен дивљачком пљачкању. Онда су нормански одреди наставили своје кретање према истоку и било је јасно да им се нико у Византији не може супротставити. Узбуђење у византијској престоници, које је непрестано расло, окренуло се против Андроника I Комнина.

Да би удес био потпун и да би била исписана можда најстрашнија страница византијске историје, јавно мњење Цариграда припремило је септембра 1185. године суров крај последњем Комнину на византијском престолу. Слепи бес, који је сјединио оно што је до тада било непомирљиво - цвет ромејског племства и талог престоничког плебса, православно свештенство и латинске дошљаке са Запада - обрушио се на василевса кога је град Константина Великог само три године раније дочекао одушевљеним поклицима, као спаситеља Царства. Незадовољству због цареве владавине, која је попримила обележја најгорег насиља, придружио се и страх због претећег напредовања Нормана. У узаврелој престоници на Босфору напетост је достигла критичну тачку и уследила је одмазда.

Према сведочанствима Никите Хонијата, који је ова збивања описао уз обиље свирепих подробности, разуздана светина на престоничким улицама дуго је мрцварила старог василевса. Цариградски живаљ, избезумљен због блиске опасности и понесен пробуђеном безобзирношћу, излио је на свог владара и дојучерашњег љубимца најмрачније нагоне. Изнуривали су га глађу, водали окованог у ланцима или посађеног на шугавој камили, ломили му зубе, чупали браду и косу, ископали му једно око, одсекли десну руку, поливали га кључалом водом, гађали каменицама и пробадали оштрим бодежима.

Упркос надљудским мукама, он је постојано и достојанствено подносио усуд који га је задесио. Тек би, с времена на време, једва чујно и више за себе прозборио: „Господе, смилуј ми се! Зашто сте се устремили на једну поломљену трску?” Наравно, те речи, које махнита гомила вероватно није ни чула, нису могле да зауставе крваву светковину. Измученог василевса снашла је судбина свих оних који су сањали немогуће - да точак историје окрену уназад.

Један велики византолог забележио је речи које су достојне да буду епитаф Андронику И: „Генијална природа, он је могао бити спаситељ, препородилац исцрпене Византијске царевине: за то му је недостајало можда само мало моралног осећања. На несрећу, он је те високе особине употребљавао само да задовољи своје амбиције, своје страсти. Има у души Андроника Комнина нешто од душе једног Цезара Борџије”