У великом бубњу окрећу се куглице, врте се и лете једна преко друге. Кад би на свакој био исписан број, изгледало би да човек који стоји поред бубња и помно прати да ли се све одвија како треба само чека да излети првих седам и да прогласи срећне бројеве. Али, у овој игри која је започела у Ваљеву крајем 2004. године нема куглица које ће остати у бубњу - власнику ће свака донети прави добитак.

Прича о куглицама од чоколаде почиње двадесеих година прошлог века. У месту Гиве, у данској покрајини Јиланд, живела је породица Ескилдсен. Тата Ескилдсен, већ уморан од борбе с ветровима који не престају да дувају у том крају, једног дана решио је да отвори пекару у којој ће, поред мирисног пецива, продавати и најлепше слаткише.

Десило се чудо. Потомци Викинга већ од раног јутра стајали су у реду испред пекаре и чекали да тата Ескилдсен изнесе свеже посластице. У почетку је у радњи тати помагало и четворо његове деце, али не задуго. Иако је Ескилдсен отворио још две радње, одлучио је да синове пошаље код другог (страшног) Викинга, да се деца науче да није лако радити и зарадити, а и да овладају још неким тајнама слатког заната.

Ерлинг Ескилдсен, један од синова, и један од јунака наше приче, сада води компанију „Дениш Индастријал Еквипмент“, али и многе друге. Убрзо му је досадило да прави само слаткише, настављајући посао започет још 1918. године, па је одлучио да људима улепшава живот и на други начин: у његовим фабрикама (а има их у више земаља света) праве се ветрењаче и занимљиве лампе, на тржишту познате као интелигентна светла.

Док се Ерлинг Ескилдсен трудио да направи што укусније и лепше бомбоне, у родној кући у Ваљеву Миодраг Јаковљевић као дечак уживао је у погледу на реку и нетакнуту природу. Пре него што је кренуо у Београд на велике школе, одлучио је да ће се једног дана, баш као и Ерлинг Ескилдсен, посветити малим ситницама које живот значе. Полако је улазио у свет великих светских произвођача и овладавао тајнама ФМЦГ (у пословном свету позната енглеска скраћеница за нешто што би се, у слободном преводу назвало - намирнице које су неопходне у свакодневном животу и које се унапређују: фаст мовинг цонсумер гоодс).

Како су се Ерлинг и Миодраг срели? Да је реч о бајци, изгледало би да су, баш као и Ивица и Марица, за собом бацали каменчиће (или можда чоколдане бомбоне) и у једном тренутку нашли се на заједничком путу. Пре две године одлучили су да у нашој земљи оснују данско-српску слатку фабрику (или кондиторску, да употребимо и страни израз) и назвали је „Цандy Ыуеен“ - слатка краљица или краљица слаткиша, како се коме више свиђа. Као објашњење што једна наша фабрика има страни назив, Миодраг Јаковљевић има одговор - Како бисмо другачије освојили свет?

И тако се у једном малом погону у Ваљеву наставила прича давно започета у викиншкој постојбини. За почетак, у „Слаткој краљици“ праве се чоколадне бомбоне. А шта ће ускоро још да произведу од слаткиша - пссст! - то засад нико не сме да зна. Нека то буде изненађење за све.

Да би се добила бомбона, прво се у бубањ убацује сушено или неко од језграстог воћа. Бубањ се окреће док се воће сасвим не умота у шећер. Потом из једне цеви почиње да прска чоколада све док се бомбоне не обуку у смеђе рухо. Да би се то рухо улепшало, бомбоне се премештају у други бубањ и онда се, посебним јестивим састојцима, лакирају. Тако сјајне бомбоне на крају се пакују у кутије или кесице.

Некада су чоколадне бомбоне биле права посластица и обично су се куповале „на меру“. Онда је наступило раздобље када су готово сасвим пале у заборав. Сви су куповали чоколаде разних произвођача и најразличитијих укуса. Чоколадне бомбоне остале су у запећку, чак су многи размишљали где уопште да их сврстају: у чоколаду или у бомбоне?

Да вам на крају дамо и један савет. Чоколадне бомбоне из „Слатке краљице“ можете сами да поједете, али верујте да је лепше ако их још неком понудите. И уживање треба делити.