Пре око четрдесет година пошао сам на дуг пут преко планинских висова потпуно непознатих туристима у тој древној области где Алпи продиру према Прованси.

у време кад сам кренуо на своју дугу шетњу кроз ове напуштене крајеве, све је било гола и безбојна земља око 1200-1300 метара изнад нивоа мора. осим дивље лаванде, ту ништа није расло.

Прелазио сам област на њеном најширем делу и, након три дана хода, нашао се усред невероватне пустоши. Улогорио сам се поред остатака напуштеног села. Претходног дана остао сам без воде и морао сам да је нађем. Иако су биле у рушевинама, ове нагомилане куће налик старим осињацима наметале су мисао да овде некад мора да је постојао извор или бунар. И заиста, био је ту извор, али сад сув. Пет-шест кућа изједених ветром и кишом, без кровова, и сићушна капела са својим трошним звоником стајало је као куће и капеле у живим селима, али сав живот био је нестао.

Био је диван јунски дан, сјајан и сунчан, али преко ове незаклоњене земље, високо на небу, ветар је дувао неподношљивом жестином. Урлао је преко костура кућа као звер коју су узнемирили док једе. Морао сам да преместим логор.

Након пет сати хода још нисам нашао воду и ништа ми није уливало наду ни да ћу је наћи. Свуда око мене била је једнако суша, исте оштре траве. Учинило ми се да у даљини видим мали црни обрис, усправан, и помислио сам да је то дебло усамљеног стабла. За сваки случај, кренуо сам према њему. Био је то пастир. Око њега на спеченој земљи лежало је тридесетак оваца.

Дао ми је да се напијем из његовог суда од тикве и, мало касније, одвео ме у своју пастирску кућицу у једном прегибу у долини. Извлачио је воду, одличну воду из веома дубоког природног извора изнад кога је био саградио примитивни чекрк. Човек је мало говорио. То је навика оних што живе сами, али изгледао је сигуран у себе и својом сигурношћу уливао је поверење. То је било неочекивано у овој пустоши. Није живео у колиби, већ у правој кући саграђеној од камена, доказ како је сопственим напорима обновио рушевину коју је нашао ту кад је дошао. Кров му је био јак и здрав. Ветар је по његовом црепу опонашао звук ударања мора у обалу.

Кућа је била уредна, посуђе опрано, под пометен, пушка подмазана, на ватри се кувала чорба. Приметио сам да је свеже обријан, да су му сва дугмад чврсто ушивена, одећа окрпљена с великом пажњом која закрпу чини невидљивом. Поделио је своју чорбу са мном и после тога, кад сам му понудио дуванкесу, рекао ми је да не пуши. Његов пас, тих као и он, био је љубазан без понизности.

од самог почетка подразумевало се да ћу ту провести ноћ, најближе село било је удаљено више од дан и по. Осим тога, била ми је савршено позната природа ретких села тог краја. Има их четири-пет доста далеко раштрканих једна од других по овим планинским падинама, међу шумарцима белог храста, на самим крајевима колских путева. У њима живе дрвосече које праве угаљ и живот им је тежак. Породице, натрпане заједно у уским домовима у клими која је изузетно оштра и лети и зими, не налазе излаза из непрестаних сукоба. у сталној жељи за бекством неразумна амбиција достиже ванредне размере. Мушкарци одвозе кола напуњена угљем у град, а онда се враћају. Најздравије личности ломе се под непрестаним теретом посла. Жене су пуне горчине. У свему је такмичење, око цене угља као и око клупе у цркви. Врлине се боре међу собом, пороци се боре међу собом, и ту је непрестана општа борба између порока и врлина. Поврх свега, једнако дување ветра раздражује живце. Влада епидемија самоубистава и бројни случајеви лудила, готово увек убилачког.

Пастир је извадио торбу и хрпу жирева изасуо на сто. Почео је да прегледа један по један с великом пажњом одвајајући добре од лоших. Ја сам пушио лулу. Понудио сам се да му помогнем, али рекао ми је да је то његов посао. Заиста, видећи с коликом се пажњом посветио овом послу, нисам наваљивао. То је био читав наш разговор. Кад је у гомили добрих имао доста жирева, избројао их је у паковања по десет. Док је ово радио, издвојио је још жирева избацујући мале и оне који су имали чак и најмању пукотину, јер их је прегледао веома пажљиво. Кад је пред собом имао стотину савршених жирева, стао је и пошли смо на спавање.

Друштво овог човека донело ми је осећање мира. Следећег јутра сам га питао могу ли да останем с њим читав дан и одмарам се. То му је било сасвим природно. Или, тачније, одавао је утисак да ништа не може да га узнемири. Овај одмор ми није био неопходан, али био сам радознао и хтео сам да сазнам више о овом човеку. Пустио је своје стадо из тора и одвео га на пашњак. Пре одласка, у канту воде потопио је врећицу са жиревима које је тако пажљиво одабрао и избројао.

Приметио сам да као штап за ходање носи гвоздену шипку дебљине палца дугу око метар и по. Кренуо сам попут неког ко је пошао у шетњу, идући упоредо с њим. Пашњак за овце лежао је у дну мале долине. Препустио их је бризи свог пса и кренуо да се пење ка месту где сам стајао. Уплашио сам се да ће ме прекорети због наметљивости, али ништа од тога: кренуо је туда и позвао ме је да, ако немам ништа боље да радим, пођем с њим. Наставио је још двеста метара узбрдо.

Стигавши на место на које се упутио, почео је гвозденим штапом да удара по земљи. Тако је направио рупу у коју је сместио један жир, након чега је опет покрио рупу. Садио је храстове. Питао сам га да ли му земља припада. Рекао је да не. Да ли зна чија је земља? Није знао. Мислио је да је општинска или, можда, припада некоме коме није стало до ње. Њему самом није било важно ко је власник. Садио је својих стотину храстова веома пажљиво.

Након подневног обеда, наставио је са садњом. Мора да сам био прилично упоран у испитивању, јер ми је одговарао. Већ три године садио је дрвеће у овој дивљини. Посадио је сто хиљада. Од тих сто хиљада, двадесет хиљада је изникло. Израчунао је да је због глодара и непредвиђених замисли провиђења изгубио још половину. Тако је остало десет хиљада храстова који ће порасти на овом месту где пре није било ничега.

У том тренутку почео сам да размишљам колико може да му буде година. Био је сасвим сигурно старији од педесет. Педесет пет, рекао ми је. Звао се Елзеар Буфије. Имао је некад фарму у долини, где је провео већи део живота. Изгубио је сина јединца, а онда и жену. Повукао се у ову осаму, где је нашао задовољство у спором животу, са својим стадом оваца и псом. Закључио је да ова земља умире од потребе за дрвећем. Додао је да је, пошто није имао важнијег посла, одлучио да поправи ту ситуацију.

Како сам у то време, упркос својој младости, водио усамљенички живот, умео сам да будем пажљив према усамљеним душама. Ипак, погрешио сам. Сама моја младост ме је навела да посматрам будућност кроз себе самог и некакво трагање за срећом. Рекао сам му да ће за тридесет година ових десет хиљада стабала бити величанствени. Одговорио је врло једноставно да ће, ако га Бог одржи у животу, за тридесет година засадити још толико дрвећа да ће тих десет хиљада бити као кап воде у океану.

Такође је почео да проучава гајење букава и поред куће је имао расадник који је направио од проклијалих букових жирева. Његове мале саднице, које је оградом штитио од оваца, дивно су расле. Букве је мислио да засади у дну долина где, рекао ми је, влага лежи само неколико метара испод површине тла.

Идућег дана смо се растали.

Следеће године, 1914, избио је рат у коме сам учествовао пет година. Пешадинац тешко да је имао времена да размишља о дрвећу. Искрено, читава ствар није оставила дубок утисак на мене, схватио сам то као хоби, као сакупљање марака и заборавио на то.

Кад сам оставио рат за собом, имао сам малу суму од демобилизације и огромну жељу да удахнем мало свежег ваздуха. Без икаквог другог циља осим тога, опет сам кренуо путем кроз голети.

Природа се није изменила. Ипак, иза напуштеног села угледао сам у даљини некакву сиву измаглицу која је као тепих покривала планинске врхове. Од јуче сам поново почео да мислим на пастира који је садио дрвеће. Десет хиљада храстова, помислио сам, заиста заузимају приличан простор. за тих пет година видео сам превише људи како умиру а да с лакоћом не помислим да је Елзеар Буфије умро, нарочито зато што човек кад има двадесет година људе од педесет сматра старцима којима није ништа остало осим да умру. Није умро. Заправо, био је изузетно живахан. Променио је посао. Сада је имао само четири овце, али, уместо њих, стотину кошница. Отарасио се оваца јер су му угрожавале дрвеће. Јер, рекао ми је (а и сам сам се у то уверио) да га рат уопште није узнемирио. Наставио је да сади без престанка.

Храстови из 1910. године имали су тада десет година и били су виши од обојице. Био је то упечатљив призор. Био сам дословно без речи, а како он није говорио, провели смо читав дан ходајући у тишини кроз његову шуму. Састојала се из три дела, једанаест километара дужине и, на најширем делу, три километра ширине. Кад сам помислио да је све ово дошло из руку и душе овог једног човека - без помоћи технике - увидео сам да људи могу да буду једнако успешни као Бог у стварима које нису уништавање.

Следио је своју идеју, букве које су ми сезале до рамена и пружале се све док је око могло да досегне биле су сведок томе. Храстови су сада били јаки и дебели и прошло је време кад су зависили од милости глодара. Што се замисли провиђења тиче, да би се уништило дело које је створено, сад би био потребан циклон. Показао ми је дивне скупине букава од пре пет година, то јест из 1915, кад сам се борио на Вердену. Засадио их је у дну долина, где је веровао, и био у праву, да има воде близу површине. Биле су нежне као младе девојке и веома чврсте.

Изгледало је да стварање долази као ланчана реакција. Он није бринуо о томе, следио је упорно свој задатак у свој његовој једноставности, али идући доле ка селу угледао сам воду како јури у изворима који су, у мом живом сећању, одувек били суви. Било је ово најупечатљивије оживљавање које ми је показао. У овим изворима је, у древна времена, жуборила вода. Нека од тих суморних села које сам раније поменуо саграђена су на местима древних галско-римских насеља, чији су трагови још остали. и археолози, који су ту истраживали, нашли су рибарске удице на местима на којима су у двадесетом веку биле потребне цистерне да би људи имали малу залиху воде.

Ветар је, распростирући семе, такође радио своје. Како се вода поново појавила, тако су се појавиле и врбе, рогоз, ливаде, вртови, цвеће и извесна сврха живљења. Али, преображај се десио тако постепено да је постао разумљив и није изазвао изненађење. Ловци који су се пели у брда у потрази за зечевима и дивљим свињама приметили су ширење малог дрвећа, али су то приписали природном инату земље. Зато се нико није мешао у дело овог човека. Да су га открили, покушали би да га омету. Али, никад нису посумњали у њега. Ко би међу сељацима или управницима икада посумњао да би неко могао да покаже такву упорност у спровођењу овог величанственог чина великодушности?

Од 1920. године никад нисам пустио да прође година, а да не посетим Елзеара Буфијеа. Никад га нисам видео да се колеба или сумња, мада сам Бог зна кад је Он сам уплео прсте! Нисам ништа рекао о његовим разочарењима, али лако можете да замислите да је за такво достигнуће било неопходно савладати злу коб, да је за победу такве страсти било потребно борити се с очајањем. Једне године засадио је десет хиљада јаворова. Сви су увели. Следеће године одустао је од јаворова и вратио се буквама које су напредовале боље и од храстова.

Да би се добила права представа о овој изузетној личности, не треба заборавити да је радио у потпуној самоћи, тако потпуној да је пред крај живота изгубио навику да говори. Или, можда, једноставно није видео потребу за тим.

Године 1933. посетио га је запањени шумар који му је забранио да пали ватру на отвореном простору, да се не би угрозила природна шума. Било је то први пут, рекао му је овај наивни човек, да је примећено да шума израсте потпуно сама. У то време размишљао је о садњи букава на месту које је било дванаест километара удаљено од његове куће. Да би избегао доласке и одласке - јер је тада имао седамдесет пет година - намеравао је да сагради камену кућицу на месту где буде садио. То је учинио следеће године.

права делегација дошла је 1935. године да прегледа ову „природну шуму”. Ту је била једна важна личност из „Вода и шума”, посланик и техничари. Изговорене су многе непотребне речи. Одлучено је да се нешто учини али, срећом, ништа није учињено, осим једне заиста корисне ствари: стављање шуме под заштиту државе и забране да било ко ту сече дрвеће и прави угаљ. Јер, било је немогуће одолети лепоти младог дрвећа у пуном сјају, оно је зачарало и самог посланика.

Имао сам пријатеља међу главним шумарима који су били у делегацији. Разјаснио сам му тајну. Једног дана следеће седмице заједно смо отишли да потражимо Елзеара Буфијеа. Нашли смо га како вредно ради двадесетак километара од места где је обављена инспекција.

Овај главни шумар није случајно био мој пријатељ. Разумео је вредност ствари. Умео је да ћути. Понудио сам им јаја која сам као поклон донео са собом. Поделили смо ужину на три дела, а онда провели неколико сати у немом уживању у пејзажу.

Кад смо дошли, падина је била покривена дрвећем високим шест-седам метара. Сећао сам се како је место изгледало 1913: пустиња... Миран и равномеран рад, жив планински ваздух, његова штедљивост и, изнад свега, ведрина његове душе дали су старцу одлично здравље. Био је то божији атлета. Питао сам се колико још хектара треба да покрије дрвећем.

Пре одласка, мој пријатељ дао је само кратак предлог о неким врстама дрвећа за које је земљиште изгледало погодно. Није био наметљив. „Из јако доброг разлога”, рекао ми је касније, „овај човек зна много више о овоме него ја.” После још једног сата хода, носећи ову мисао са собом, додао је: „Он зна много више о овоме од икога - и нашао је савршен начин да буде срећан!”

Захваљујући напорима овог главног шумара, шума је заштићена а с њом и срећа овог човека. Поставио је три шумара за њихову заштиту и тако их испрепадао да су остали равнодушни према свим бокалима вина које су могле да понуде дрвосече да би их подмитиле.

Шума није била ни у каквој великој опасности осим у рату 1939. године. Тада су аутомобили ишли на алкохол који се правио од дрвета, а њега никад није било довољно. Почели су да секу неке од храстова из 1910. године, али дрвеће је стајало тако далеко од било какве железнице да се тај подухват с финансијске тачке гледишта показао лош и ускоро је напуштен. Пастир никад није сазнао за то. Био је тридесет километара далеко, мирно настављајући свој задатак, неометен ратом из 1939. као што није био ни оним из 1914. године.

Елзеара Буфијеа последњи пут сам видео у јуну 1945. Имао је тада осамдесет седам година. Још једном сам кренуо својом стазом кроз дивљину да бих открио да, упркос рушевинама у којима је рат оставио читаву земљу, између долине реке Дуранс и планине сад вози аутобус. Овом прилично брзом превозном средству приписао сам чињеницу што нисам препознао оријентире које сам знао из својих ранијих посета. Изгледало је такође да ме пут води кроз сасвим нове пределе. Морао сам да питам за име села да бих се уверио да заиста пролазим кроз исти крај који је некад био тако уништен и пуст. Аутобус ме је оставио у Вергону. ово сеоце од десетак кућа 1913. године имало је три становника. Били су дивљаци, мрзели су се и за живот су зарађивали постављајући замке за дивљач: физички и морално, нису били много напреднији од праисторијских људи. Коприве су прождирале напуштене куће које су их окруживале. Живели су без наде, могли су само да чекају смрт: ситуација која тешко да некога може да доведе до врлине.

Све се то променило, чак и сам ваздух. На месту сувих, грубих налета ветра који су ме давно дочекали, сад ми је шапутао нежни поветарац носећи слатке мирисе. Из висина је долазио звук налик на текућу воду: био је то звук ветра у дрвећу. И најневероватније од свега, чуо сам звук праве воде која се улива у базен. Видео сам да су саградили чесму, да је пуна воде и, што ме је највише узбудило, да су поред ње посадили липу која је имала бар четири године: већ је била одебљала, неоспорни симбол ускрснућа.

Даље, Вергон је показивао знаке рада за који је неопходна нада: значи, мора да се и нада вратила. Рашчистили су рушевине, срушили попуцале зидове и поново подигли пет кућа. Сеоце је сада бројало двадесет осам становника укључујући четири млада брачна пара. Нове куће, свеже омалтерисане, биле су окружене вртовима у којима је, помешано али ипак пажљиво засађено, расло поврће и цвеће, купус и грмље ружа, лук и зевалице, целер и сасе. Било је то сада село где би човек пожелео да живи.

Од тог места наставио сам пешке. Рат који је управо био завршен није дозволио пуно цветање живота, али Лазар је био ван гробнице. На нижим обронцима планине видео сам њивице јечма и ражи, у дубинама узаних долина ливаде су добиле зелену боју.

Било је потребно само осам година од тада да читав крај засја од здравља и напретка. На месту рушевина које сам видео 1913. године, сад су лепе фарме, чисто омалтерисане, сведочећи о срећном и удобном животу. Стари извори, напуњени од киша и снегова које чува шума, опет теку. Њихове воде сад су каналисане. Поред сваке фарме, међу шумарцима јаворова, чесме се изливају на тепихе свеже метвице. Мало-помало, села су поново изграђена. Људи из долина, где је земљиште скупо, доселили су се овде доносећи младост, покрет, дух пустоловине. По путевима срећете срдачне мушкарце и жене, дечаке и девојчице који разумеју смех и који су повратили укус за традиционалне сеоске фестивале. Рачунајући и раније становнике краја, који сада не могу да се препознају због живота у изобиљу, и новопридошле, више од десет хиљада људи своју срећу дугује Елзеару Буфијеу.

Када помислим да је један човек, ослањајући се само на своје сопствене физичке и моралне снаге, успео да једну пустињу претвори у ову земљу Кане, уверен сам да се, упркос свему, треба дивити људскости. Али, кад узмем у обзир истрајност, величину душе и несебичну посвећеност потребну да би дошло до овог преображаја, испуњава ме неизмерно поштовање за овог старог, неуког сељака који је умео да изврши дело достојно Бога.

Елзеар Буфије умро је мирно 1947. године, у дому за старе у Банону.

Први пут објављена у „Вогу” 1954. године, ова прича била је дар Жана Жиноа свету.