У случају Ретенбари из 1935. године постојала су само три лица: тридесетосмогодишња Алма Ретенбари, њен љубавник осамнаестогодишњи Џорџ Стоунер и шездесетседмогодишњи Френсис Ретенбари, Алмин свирепо убијени супруг. Угледни архитект нађен је на смрт изубијан у својој омиљеној фотељи косе натопљене крвљу која је цурила на тепих. Добио је три снажна ударца маљем по глави. Убица му је пришао с леђа.

Британско јавно мњење мучило је само једно питање: у чијој се руци налазио маљ. Да ли је Френсиса Ретенбарија усмртила његова супруга, њен љубавник или обоје заједно? Суд је добио тежак задатак да то утврди и починиоца примерно казни.

Алма се удала за много старијег Френсиса 1925. године. У то време била је веома привлачна млада жена, талентована музичарка и добитница Ратног крста за храброст и преданост које је испољила као добровољна болничарка у Првом светском рату. Френсис Ретенбари био је тада већ средовечан човек, повучен и мрзовољан, али је својим архитектонским радовима стекао углед и богатство. Његове зграде Парламента у граду Викторији, у Британској Колумбији, још постоје.

Упркос свим могућим разликама, брак се првих десет година могао сматрати срећним. Пар се после венчања из Лондона повукао у Френсисову вилу „Мадеру” у граду Борнмуту, на мору. Алма је из претходног брака имала сина који их је посећивао сваког празника. И Френсис је имао децу са својом првом женом. Алма му је родила сина Џона.

Рац, како је Френсиса одмила звала Алма, имао је повремене депресије, понекад је увече пио мало више вискија, радо говорио о самоубиству, али је Алма увек успевала да га разведри. Она је у слободном времену писала и компоновала песме које су постале популарне, па су их објављивали, емитовали преко радија и снимали.

После рођења сина Џона она и муж спавали су, на његов предлог, у одвојеним собама. Он јој је рекао да „слободно може да води свој живот”. И Алма је сигурно понекад сањарила о таквом животу и љубави док је у „Мадери” подизала сина, писала песме и мужу правила друштво.

И љубав је дошла у лику и обличју Џорџа Персија Стоунера кога је септембра 1934. године породица Ретенбари узела за помоћника и возача. Он је био син тамошњег зидара, лепо је изгледао и рекао је да има 22 године док му је стварно било једва 18. И убрзо је госпођу Ретенбари почео често да возика у Лондон у куповине, позоришта и биоскопе. Крајем новембра постали су љубавници и младић се преселио у вилу, у собу која се налазила близу Алмине.

У недељу 24. марта 1935. године Рац је био у меланхоличном расположењу и, док су предвече он и Алма пили чај, он јој је из неког романа читао делове чија је тема била самоубиство. Алма је, као и увек, успела мало да га смири и предложила је да сутрадан отпутују у Бридпорт и тамо и преноће. Рац је у том месту имао пословног пријатеља господина Џенкса који је могао да му помогне у финансирању изградње једне стамбене куће.

Те вечери, пошто су припреме за пут обављене, брачни пар Ретенбари играо је карте. Тачно у 21.30 х Алма је отишла на спавање, а Рац се вратио у своју фотељу и наставио да чита роман. Око 21.30 х вратила се њихова кућна помоћница Ирена Ригс. Она је чула нечије тешко дисање негде у кући, мало је погледала по одајама и о томе престала да размишља.

Пењући се у своју собу, срела је Џорџа Стоунера у свиленој пижами и он јој је рекао како проверава да ли су свуда погашена светла. Ирена је затим легла и у њену собу ускоро је навратила госпођа Ретенбари да, по обичају, проћаскају и направе план послова за следећи дан. Алма је била у лепом расположењу и радовала се путу у Бридпорт.

Само што је госпођа изишла и Ирена почела да тоне у сан, чуло се трчање низ степенице и Алмин врисак: „Ирена!” Девојка је скочила и стрчала у салон. Сва светла била су упаљена, у фотељи је седео њен послодавац крваве главе док се његова жена очајнички трудила да га поврати. Њене прве речи Ирени биле су: „Неко је повредио Раца. Телефонирај доктору!” У метежу до кога је дошло Алма је, све чешће натежући боцу с вискијем, помагала Ирени да стави завоје на Рацову главу.

Доктор је стигао у 23.15 х, позвао хитну помоћ и господин Ретенбари однет је у болницу. Умро је на операционом столу не долазећи свести.

До доласка полиције у „Мадеру”, у два ујутро, Алма се добро напила и понашала се сасвим неумесно: причала је без краја и конца, пуштала музику, играла и чак покушала да пољуби једног полицајца. Из њеног брбљања понешто је запамћено. Рецимо: „Знам ко је то учинио! Ја сам га убила маљем! Он је сакривен... Рац је живео сувише дуго. Не, нисам ја, убио га је мој љубавник. Даћу вам десет фунти. Не, нећу да вас поткупљујем...”

Лекар јој је дао инјекцију морфијума и положио је у кревет. Кад се сутрадан у подне поново појавила, била је далеко сталоженија и дала је писмену изјаву: „У недељу 24. марта 1935. године око девет сати увече играла сам с мужем карте и он ме је наговарао да га убијем пошто је хтео да умре. Узела сам у руке маљ, а он ми је рекао да за тако нешто немам храбрости. Тада сам га треснула маљем. Маљ сам сакрила напољу у башти. Да сам имала пиштољ, убила бих га из њега.”

Полиција је током ноћи испитивала и Џорџа Стоунера. Он је тврдио да је за убиство сазнао тек када је чуо како госпођа Ретенбари виче из салона дозивајући помоћ. Три дана касније, Стоунер је изјавио: „Треба да знате да госпођа са злочином нема никакве везе. Мислим да је спавала када сам ја то учинио. Ударио сам га, попео се на спрат и рекао госпођи шта сам урадио. Она је одмах стрчала у салон...”

Штампа се дочепала случаја и од њега направила још већи скандал. Јавно мњење листом се подигло против Алме Ретенбари. Она је била двоструко старија од свог љубавника, била је прељубница и заводница. Стоунер је био савршено нормалан и пристојан младић док није пао у њене канџе. Каваљерски је покушао да је заштити узимајући убиство на своја плећа...

Суђење је одржано у Олд Бејлију, али за сваког од осумњичених засебно. Обоје су изјавили да нису криви за убиство што се није слагало с њиховим првобитним изјавама. Стоунер ниједном није позван на клупу за сведоке, што је значило или да му је то саветовао адвокат да свој положај не би погоршавао или да је младић племенито одбио да каже било шта што би могло да терети госпођу Ретенбари.

Полиција је у међувремену у башти виле нашла маљ којим је убиство извршено. Њега је Стоунер позајмио од својих баке и деде у осам сати увече на дан убиства. То је била једина чињеница позната суду.

За разлику од Џорџа, Алма је сведочила на суду. Говорила је тихо али јасно и стицао се утисак да је искрена. Своју прељубу и однос са Стоунером није ни покушала да сакрије. Она је изјавила да јој је Стоунер, чим је завршила телефонски разговор с господином Џенксом о доласку у Бридпорт, пришао у трпезарији и цептећи од беса и љубоморе захтевао да не путује с мужем. Запретио јој је да ће је, ако отпутује, убити.

Она је покушала да га смири и објасни му због чега треба да иду у Бридпорт и мислила је да је у томе и успела. Стоунер је изишао из виле у време које се подударало с временом његовог одласка по маљ. Те ноћи, када се Стоунер придружио Алми у њеној спаваћој соби, понашао се некако смушено. Када га је упитала шта му је, одговорио је да неће ићи у Бридпорт јер је повредио њеног мужа. „То ми никако није ишло у главу све док нисам чула како Рац болно стење. Скочила сам из кревета и стрчала у салон...”

Алма се, како је пред судом рекла, није сећала свог пијанства, брбљања, пуштања музике, певања. Освестила се тек сутрадан око поднева. Њен исказ се у много појединости поклапао с оним о чему је сведочила њена кућна помоћница Ирена Ригс. И против ње, осим причања бесмислица у пијаном стању, нису постојали никакви докази. Њен губитак памћења могао се објаснити шоком, пијанством и дејством инјекције морфијума.

Што је суђење више напредовало, пажња се усредсређивала на кривицу Џорџа Стоунера, љубоморног младог шофера, госпођиног љубавника. А његов бранилац се, ко зна из каквих разлога, ограничио на његову зависност од кокаина која је, што ниједном није речено, али је веома јасно указивало, могла да објасни неурачунљив напад маљем на господина Ретенбарија. А казна за такав поступак далеко је блажа него за убиство с предумишљајем. Касније се показало да млади Стоунер никад у животу није ни видео кокаин нити знао како он изгледа.

Пороти није требало много времена да донесе одлуку: госпођа Алма Ретенбари није крива за убиство! Џорџа Стоунера је друга порота прогласила кривим. Када га је судија питао има ли, пре изрицања казне, још нешто да каже, одговорио је: „Ништа, господине.” То су биле једине речи које је током целог суђења изговорио.

У уторак 4. јуна, три дана пошто је ослобођена, госпођа Ретенбари села је у воз Лондон - Борнмут, али није отишла кући. Сишла је у месту Крајстчерч и спустила се на обалу реке Ејвон. Радник с оближњег имања видео ју је како улази у воду с ножем који јој је светлуцао у руци. Потрчао је да је спасе, али је стигао прекасно. Обдукција је показала да је себи шест пута зарила нож у груди, трипут у срце. Сахрањена је на гробљу у Борнмуту.

Џорџ Стоунер, који је у ћелији смрти затвора Пентонвил чекао на погубљење, пао је јецајући на под када је чуо да се Алма убила. Петицију за његово помиловање с хиљадама потписа његов адвокат предао је суду заједно са жалбом на пресуду. И Џорџ се поново нашао у судници.

Овог пута, пошто Алми више ничим није могао да нашкоди, изнео је своју верзију догађаја. Он с убиством није имао никакве везе. Маљ је донео сасвим јавно јер им је био потребан и оставио га у шупи за угаљ. Те ноћи затекао је у спаваћој соби Алму уплашену на смрт. Кад се из салона зачуло јечање, скочила је и стрчала доле. То је било све што је он знао.

Да ли је, ипак, госпођа Ретенбари убила свог мужа? Јавно мњење одувек је било убеђено да јесте. Али, судије су одлучиле да Стоунерову жалбу на пресуду одбаце као подао начин да се спасе смрти што није могао док је његова љубавница била жива и могла да оповргне. Млади Стоунер ипак није обешен. Дан пошто је његова жалба одбијена, министар унутрашњих послова помиловао га је и казну преиначио у доживотни затвор.

Стоунер је одробијао само седам година. Ослобођен је због примерног владања кад је већ беснео Други светски рат, учествовао је у Дану-Де, искрцавању савезничке војске у Нормандију, после рата се оженио и јавност га је изгубила из вида.

Проучавање овог случаја објављено је у књизи „Трагедија у три гласа” 1980. године. Један нов податак избио је на видело пуне 43 године после злочина. Пријатељица Алме Ретенбари рекла је у једном разговору 1978. године да је Алму непосредно пре злочина питала због чега је Стоунер бесан. Алма јој је одговорила да је младић случајно чуо њен разговор с мужем у вези с пословним путем у Бридпорт.

Господин Ретенбари је тада казао својој жени да „употреби сав свој шарм” у друштву господина Џенкса, ако треба чак и да с њим води љубав, како би овај пристао да финансира изградњу куће по Ретенбаријевом нацрту. Овај непристојни предлог био је нешто што млади, заљубљени и љубоморни Стоунер није могао да отрпи.

Ова теорија, према којој произлази да је Џорџ Стоунер ипак усмртио мужа своје љубавнице, уклапа се у све познате чиниоце случаја, али за њу нема доказа н