Ех, сад би сви да тренирају ватерполо! Србија је у септембру постала првак Европе у ватерполу, па је природна и жеља осталих да се прикључе победницима и буду најзад срећни и поносни. Некада је било тако и с кошарком... али - више није.

Вратимо се, ипак, ватерполу. Ако се, дакле, одлучимо за овај спорт, поставља се питање кад деца треба да почну да тренирају ватерполо. Најбоље је да се упишу у подмладак неког клуба или дечији ватерполо клуб већ у шестој или седмој години, саветује читаоцима „Забавника“ Дарко Удовичић, селектор јуниорске ватерполо репрезентације Србије.

Најважније је да дете воли пливање јер је пливање пут за улазак у свет овог спорта. отприлике седам година траје обавезна школа ватерпола: већ у шеснаестој за некога може поуздано да се каже хоће ли постати велики ватерполиста или не. Ево и примера: чланови репрезентације Србије Филип Филиповић и Андрија Прлаиновић имају тек деветнаест година! Обично они који су вешти пливачи постају играчи, а они такође обдарени за ватерполо али за нијансу слабији пливачи завршавају - испред гола. То их не чини мање вредним и важним члановима тима, напротив. У то смо имали прилике да се уверимо и на недавно одржаном Првенству Европе. Голман Денис Шефик проглашен је за најбољег голмана такмичења.

Тренер Удовичић наводи занимљиву статистику. Највећи број деце, будућих ватерполиста, почиње да тренира само зато што су их лекари „послали” у базен. Наиме, чак деведесет одсто дечака који уђу у базен с намером да тренирају ватерполо, то чини на наговор родитеља који су се претходно саветовали с лекарима. Изванредни Влада Вујасиновић, иначе капитен наше репрезентације, као дете имао је криву кичму па је због тога почео да тренира ватерполо. Драган Андрић имао је спуштена стопала... Примера је велики број. Свакодневни тренинзи претворили су нежне дечаке у снажне момке којима се диве љубитељи спорта, а осим њих и - девојке.

Ватерполисте бије глас да су веома груби у игри. Да ли је то тачно? Тренер Удовичић тврди да у ватерполу има неупоредиво мање повреда него у фудбалу или у кошарци. Додуше, то је игра у којој има доста „контакта” међу играчима, што не значи да грубост треба да превлада. У ствари, оно што Удовичић не говори јесте да међу врхунским играчима ватерпола постоји нека врста „неписаног кодекса”, правилника понашања под водом и у води. Истини за вољу, играчи понекад потапају једни друге, гурају, чак и штипају, али не на незгодним местима. Дакле, постоји граница грубости. Уосталом, ту су и камере под водом које снимају, па и када би хтели да буду грубљи, све би напослетку изашло на видело. Судија види само оно што се дешава на површини. Па ипак, они су врло искусни и лукави посматрачи игре: реч је углавном о бившим ватерполистима. Уколико примете да се нешто необично дешава на површини, њима је из искуства јасно шта се заправо догађа под водом! И онда свирају. Следи искључење.

Међу светским ватерполо репрезентацијама Мађари важе за „водене Бразилце”: оно што је Бразил у фудбалу, то је мађарска репрезентација у ватерполу. Наши момци су познати као тешко победиви мада, руку на срце, нешто грубљи у игри од других...

Занимљива је, такође, и чињеница да су селектори наших ватерполо репрезентација, јуниорских и сениорских, два брата, Дарко и Дејан Удовичић, некадашњи ватерполисти „Партизана”. Они су близанци који - готово да је непотребно рећи - веома личе један на другог. То понекад ствара забуну. Баш за време недавно завршеног Европског првенства у ватерполу Дарку Удовичићу, тренеру јуниорске репрезентације Србије, пришао је један министар из владе Србије и упитао га озбиљним тоном:

„Да ли сте добро спремили нашу репрезентацију за првенство?”

„Ево, сад ћу да питам брата!”, одговорио је Дарко Удовичић запрепашћеном министру.