Година је 337. Према Виминацијуму на Дунаву приближавају се три царске колоне. Из Сирмијума стиже најмлађи син почившег цара Константина Великог, август Констанс. Са запада, из Тријера на Рајни, долази најстарији преживели Константинов наследник - Константин II. С истока, из Константинопоља, иде средњи син - Констанције II. Три брата у Виминацијуму треба да поделе очево наследство - Римско царство које је Константин I Велики, после скоро три деценије спољних и унутрашњих ратова, оставио ојачано и учвршћено.

Али, чини се да је Константин Велики, уверен у своју величину и јединственост сопствене судбине и личности, све мање сматрао да би било који појединац могао да га наследи, па био он и његова рођена крв. Тако је за живота, након погубљења најстаријег сина Криспа, постепено повећавао број могућих наследника не само прогласивши своја три сина за цезаре и повремене конзуле, него је број „кандидата” за власт проширио и на своја два синовца који су, такође, постали цезари.

Но, одмах након Константинове смрти, број претендената на власт насилно је смањен. Покојни император још није био честито ни сахрањен, а већ је дошло до проливања крви у царској породици. У војној побуни - коју је подстакао или подржао Констанције II, тада у Цариграду - убијена су два Константинова полубрата, синовци, зетови као и сви одрасли чланови породице који би могли да угрозе власт његових синова. Тако је десеткована Константинова породица.

У Виминацијуму су се срела преостала три Константинова потомка, од којих је најстарији имао тек двадесетак, а најмлађи око 17 година. Али, иако млади по годинама, они су већ имали дугогодишње искуство пуно светковина, у окружењу ласкаваца и сплеткароша. још у првој години након рођења у Сирмијуму Константин II био је проглашен за цезара (око 317. године). С три лета постао је конзул. Према древним правилима Римске републике, конзул није могао да буде млађи од 42 године. Међутим, Константин Велики, владар који је напустио древна паганска веровања римске државе и прихватио хришћанство, мењао је сва правила државе, па о таквим детаљима није претерано водио рачуна. Средњи син Констанције био је рођен у Илирику и такође је као врло млад, уз најмлађег Констанса, био проглашен за цезара.

У Виминацијуму, као у бајци о три сина који деле очево наследство, два старија брата међусобно су поделила Царство, док је најмлађи добио најмање, иако Констансов део није био тако незнатан. Он је добио средњи део Царства, Италију и део Африке, али је, као најмлађи, остао под неком врстом старатељства најстари јег брата. Средњи брат Констанције II добио је цео исток Царства, од Цариграда па надаље у Азији и Африци.

Није, међутим, прошло ни три године од смрти великог Константина, а његови синови међусобно су заратили. наљућен понашањем млађег брата и непоштовањем најстаријег августа, то јест сопственог величанства, Константин II окупио је војску и преко Италије кренуо на Констанса. Али, у Аквилеји, Констансове трупе успеле су да у једној заседи убију Константина II. И, као у бајци, најмлађи син преузео је очево наслеђе, односно територије којима је владао најстарији брат. Ипак, у стварности римске историје збивања се не настављају као у бајци. Два преостала брата нису међусобно заратила, иако се нису баш сувише ни слагала. Разлог је био црквени спор око Аријевог учења о природи Христа - спор који је у то доба био најоштрији сукоб унутар хришћанске цркве. Констанције II био је склонији подршци „аријанаској” струји у Цркви, док је Констанс далеко већу наклоност указивао православним поштоваоцима закључака с Никејског сабора. Тако је, на пример, успео да предводника православаца Анастазија врати на његово епископско седиште у Александрију, што је изазвало оштре реакције другог владара из Цариграда.

Констанс је био динамичан владар, доста времена проводио је у борбама с варварима на Рајни и на Дунаву. Био је врло побожан и једини је Константинов син који је крштен као млад (337). Мрзео је пагане и забрањивао јавно приношење жртава римским боговима, што му је донело непријатељство поштовалаца римске традиције, као и једног дела војске према којој се показивао строг и арогантан. Након десетак година власти, Констансови високи официри организовали су заверу, једног од њих - војсковођу Магненција - прогласили за новог цара, а Констанса погубили. Тако је на позорници историје остао само средњи Константинов син - Констанције II.

Констанције II остао је забележен као значајан римски владар средине 4. века иако ни издалека није имао очеве способности. Владао је 24 године и умро природном смрћу, што је посебан успех за једног владара из тог доба. Овај римски император један је од оних царева који су доста времена проводили у царској резиденцији у Сирмијуму, чиме је, поред породичног порекла, такође блиско повезан с историјом наших крајева у римско доба.

Али, дух тадашњег времена можда се најбоље исказује у чињеници да је овај император обичавао да спава у посебном, издвојеном здању око кога је био ископан дубок ров, а преко њега прелазило се покретним мостићем који је Констанције II лично уклањао свако вече. Он је појачао систем шпијунирања и достава за шта су били задужени посебни службеници - достављачи (агентес ин ребус) који су, поред контроле јавних саобраћајница, као главни задатак имали да цару достављају све новости и догађаје из својих области, а посебно да пазе на припреме могуће завере.

Било је то време кад је појам „римске слободе” постао само празна реч и кад је апсолутна власт, комбинована с нетрпељивом идеологијом хришћанства, претварала римску државу у тоталитарну тиранију. Многи су страдали само због једне речи, погрешног геста или лажне доставе. Римски историчар и Констанцијев савременик Амијан Марцелин пише како се „понекад дешавало да оно што је тајно, у кући, без присуства поверљивог слуге, домаћин шапне у ухо супрузи, већ следећег дана сазнао би владар” и да су се „људи плашили и зидова, као јединих сведока”.

Историчар Марцелин описује и страдање намесника Доње Паноније по имену Африкан који је, приредивши гозбу у Сирмијуму, био жртва доушника. Они су цару дојавили да је на гозби власт критикована као неподношљива. Неки од гостију чак су предсказивали брзу смену владара. Чим је Констанције сазнао за ове приче, наређено је хапшење Африкана, као и свих високих учесника гозбе који су затим испитивани, мучени и осуђени на разне казне.

Првих година владавине Констанције II углавном је боравио на истоку Царства, где је с ограниченим успехом настојао да заустави нападе Персије на римске границе. Након убиства Констанса, Констанције II морао је хитно да се врати у Панонију, где је крајњим напорима успео да се одупре узурпатору Магненцију. Прво је придобио дунавске легије које су у међувремену за цара већ прогласиле свог војсковођу Ветранија. Констанције II и Ветраније срели су се у Наису. Ветраније се одрекао пурпура, односно царске титуле и тако, поред цара Диоклецијана, остао један од ретких императора који је преживео сопствену абдикацију.

После ових збивања у Наису (Нишу), Констанције II кренуо је за Панонију, где се у равници поред града Мурса Маиор (данашњи Осијек) одиграла једна од најкрвавијих битака између две римске војске у историји, у којој такви сукоби нису били реткост. Битка између Магненцијеве армије с Рајне и Констанцијевих илирских легија трајала је цео дан с променљивим успехом, све док Констанцијева коњица није успела да разбије десно крило супарничких легија. Био је то и први сукоб у коме су коњаници успели да изборе предност над спретним пешачким легијама. Илирска војска је, као и много пута до тада, однела одлучујућу победу, а узурпатор Магненције је, након бекства и још једног пораза, извршио самоубиство (353. године). Рачуна се да је на крвавим пољима код Мурсе живот изгубило више од 50.000 легионара с обе стране, што је драматично погоршало способност римских армија да бране границу - лимес - од надирућих варвара.

Иако сада једини господар царства, Констанције II схватио је да не може потпуно сам да влада. Три пута се женио, али није имао деце. Пошто је погубио цезара Гала, једног од два преостала жива рођака, на двор је позвао његовог млађег брата Јулијана и поставио га за млађег цара - цезара. Сам је с војском поново кренуо на исток, у рат против Персије. Међутим, када су 361. године легије у Галији прогласиле Јулијана за цара, Констанције II кренуо је у нови грађански рат, али се изненада разболео и умро.

Историчар Амијен Марцелин написао је за њега да је био ниског стаса, сјајних и продорних очију, врло вредан, умерен у животу, способан с оружјем и непорочан, што нису биле честе особине ранијих императора. С друге стране, Констанције II имао је и многе мане својствене владарима његовог времена: неповерљивост, ситничавост, уображеност и, посебно, необичну суровост која је коштала живота и многе из његове непосредне околине.