Крајем септембра 1830. године почела је с радом Велика школа у Београду и не може се рећи коме је на њеном почетку било теже, ученицима или професору - јер ова школа имала је само једног јединог наставника, дотадашњег професора Учитељске школе у Сомбору Димитрија Исаиловића.

Није било баш тако планирано. У Београд су позвани и многи други школовани Срби из прека, али се испоставило да сви нису били спремни да пређу Саву и ступе на онај дивљи исток, каквим су замишљали ондашњу Србију. Са Исаиловићем је тако из Сомбора кренуо и учени Стефан Прерадовић, али се овај, кад је у Земуну од изасланика књаза Милоша чуо шта га све у Србији чека, жив испрепадао, па одлучио да остане где је и био.

Тако је професор Исаиловић сам морао да води Велику школу, али и да књажевим синовима Милану и Михаилу приватно предаје француски и немачки језик. Школа је због тога, некад и по више недеља, остајала без свог јединог наставника. Сигурно је да се ученици због тога нису много секирали, као што их губитак часова ни дан-

-данас превише не растужи, али је за чуђење да је одсуство професора радовало чак и родитеље. Они су се, наиме, бојали да се деца не преуче и од књига погубе памет, па су их радо задржавали код куће. Ово је примило толике размере да је задатак да децу утерује у школу добила - полиција. Ето првог доказа да се, и у време самих почетака модерног школства у Србији, без полиције није могло.

Кад је у другој школској години Исаиловић послом сасвим прешао код књаза у Пожаревац, школа је добила новог наставника. Атанасије Теодоровић је од свог претходника наследио старе проблеме: одсуство одговарајућих просторија и учила, несређено градиво које је сам предавао, па и двадесет ђака најразличитијих година. Најстарији су имали осамнаест, најмлађи дванаест, а млађи од најмлађих био је деветогодишњи Владимир Јакшић, син књажевог азнадара (благајника) који је сам чинио класу (одељење) за себе. У трећој години појављује се и први лош ученик кога је историја успела да утефтерише. на своју срећу оставши безимен, он је „због лености, слаби душевни дарованија и развраћене нарави изгнан из школе”.

Иако су оба наставника, комисије које су њихов рад испитивале, па и сами ђаци, углас тврдили да је све у Великој школи ама баш потаман, књазу је сигурно било јасно да ствар ни издалека није била тако добра. После три године рада, Велика школа није српској држави образовала преко потребне чиновнике, већ је иза себе оставила само несвршене ђаке глава препуних свакојаког несређеног и махом напамет наученог знања. Да ли због тога или због чега другог, тек Велика школа преселила се у Крагујевац, где је 1833. године преименована у гимназију настављајући рад с пуно више успеха и у много бољим условима. Пет година касније, књаз усваја предлог „попечитеља просвештенија” (министра просвете) Стефана Стефановића Тенке „да се место укинуте Војене школе, досадашња гимназија на степен Лицеума возвиси”. Ту ће свршени гимназијалци моћи да наставе школовање и из њега ће се, по селидби за Београд 1841. године, развити универзитет у Београду.

Упркос свему томе, ни прилике у Крагујевцу током тих година нису биле сасвим ружичасте. Ево како је Вилхелм Рихтер, који је неко време радио као инжењер у Србији, у књизи под насловом „Прилике у Србији под кнезом Милошем до његовог одступања 1839”, живописно, али и дрско, описао крагујевачке ђаке:

„У Крагујевцу се налази Лицеј, чија је подела на разреде помало смешна за Србију. Постоји разред математике, реторике, поезије, итд. Сваки наставник добија овде неопозиву титулу професора, чак се и господину учитељу цртања не одриче ова титула, због чега онда и школска омладина допушта себи да се назива студентима. У настави нема претеривања, па оставља оној, и тако слободно одраслој омладини, још довољно времена за скитњу.

Међу овим синовима мудрости приметио сам многе примерке сличне нашим старешинама над слугама; они имају више од двадесет или су на почетку тридесетих година живота; када их уче логаритмовању, зноје се као медведи, потом одлазе на усамљена места у шумама и пољима да науче напамет оно што касније и записати морају и тако га не забораве. Нада да ће касније добити и намештење тера их на ову муку.”

Нећемо погрешити ако понешто из претходног цитата припишемо охолости странца у „европској Турској”, како је овај део света тад називан. Ипак, и наши људи који су послом пристизали у Србију често су били непријатно затечени приликама које су владале у нашем школству.

Када је тражен ректор за крагујевачки Лицеум, „попечитељство просвештенија” нашло се пред истим проблемом као и кад је тражило наставника за Високу школу у Београду. Место су прво понудили директору карловачке гимназије Јакову Гершићу, али је овај то одбио правдајући се лошим здрављем, па уместо себе предложио два гимназијска професора, једног адвоката и једног свршеног студента филозофије. Сву четворицу толико је хвалио по способностима, зрелости, нарави и владању да се стиче утисак да је најпре желео да самог себе скине с листе кандидата. На срећу, Атанасије Николић је тај позив, после извесних перипетија, прихватио, али по стизању у Крагујевац није био ни најмање задовољан оним што је тамо затекао.

Он примећује да лицејци са својим професорима редовно посећују кафане, а да у бакалницама имају отворене рачуне за ликере и друге сличне напитке који баш не пристају школској омладини. Увече се дуго задржавају по граду лармајући и необуздано се веселећи, вероватно под утицајем оне робе коју су у радњама на црту узимали. И одсуства с наставе била су честа, а забележена су и бекства из школе.

Долазећи из прека, Атанасије Николић одлучујуће је побољшао наставу, увео прославу школске славе, први пут обележене на Савиндан, 14. јануара 1840. године, обезбедио боља наставна средства, учио ђаке цртању и певању, па чак приређивао и позоришне представе а, такође, допринео и систематизовању употребе савремене, европске методе васпитавања омладине. Она је подразумевала употребу приручног средства које се у оновременом жаргону описно назива и оплавак, али је најшире познато као прут или шиба. Јасно, ђаци су се с прутовима сретали и раније, али се тек у ово време њихова употреба подводи под правилник - без обзира на то како он може нама данас да изгледа.

„Телесна казна”, што беше стручан назив за ударање прутовима, била је најчешће коришћена казна, подељена по степенима. Најлакши степен казне подразумевао би неколико удараца и њу би сваки професор, по својој педагошкој процени, могао сам да изврши. Лакша казна од тога било је само клечање, са или без кукуруза на поду. Тежи облици „телесне казне” подразумевали су двадесет и више прутова употребљаваних у присуству осталих ученика истог разреда или чак целе школе. Најтежи облик казне био је затвор и у гимназији је чак постојала посебна просторија која је служила као приручна казнионица. Наравно, казна затвора није искључивала и нештедљиву употребу прута.

„Телесној казни” подлегали су они који своје изостанке нису оправдали лекарским уверењем, као и они који су изговарали „безсрамне речи”. Такође, они који су викали, излазили из учионице без потребе, причали док наставник предаје, у цркви се лоше понашали, бежали из школе...

Тако су два ученика која су побегла из гимназије и упутила се чак до Београда, по повратку кажњена са по двадесет прутова, наочиглед свих ученика и наставника. Због неког другог преступа, син једног совјетника (члана владе) кажњен је с пет прутова. И кад је отац упутио званично писмо директору питајући за разлоге због којих је његов син награбусио, добио је исто толико званичан одговор да је то уобичајена казна за почињено недело. Уз то, скрећући родитељу пажњу на благост којом је казна спроведена, директор је додао да је прут био врбов и тек једну годину стар - што ће рећи мек и за кажњеног ђака готово пријатан.

Међутим, неке казне откривају и другу страну професорске медаље. Наиме, „телесном казном” кажњавани су ученици који се ван школе скупљају по становима и праве уроте против својих наставника. Они који још и оружје носе са собом кажњавају се „први пут апсом, други пут телесно и другом класом (оценом) из нарави”, а у трећем поновљеном случају „изгнањем из школе”.

Ако је, дакле, било ђака који су по становима правили завере против својих наставника, а и оних који су са собом носили оружје, очигледно да су наставници имали добар разлог да се брину не само за васпитање својих штићеника, већ и за сопствено здравље.

Зато су наставници у ово време тражили да се у школу уведу надзиритељи или беделуси који би им пружили помоћ у одржавању дисциплине, изрицању и спровођењу казни. Другим речима, „беделус” је био школски полицајац у цивилу. У сваком разреду наставници би, такође, бирали цензоре, односно неког од ђака који би у њиховом одсуству надгледао ред и потом их о свему извештавао. Другим речима, „цензор” је био акредитовани школски цинкарош.

Треба имати у виду да је то било време кад је читава Србија била захваћена немирима. Ђацима, оптерећеним обимним градивом и размаханом употребом прутова, није требало много да преузму пелцер тих друштвених комешања која ће се, како је то описао историчар Милен С. Николић, школом раширити као кужна болест.

Једанаестог маја 1839. године Крагујевац је захватила војна побуна. За време тих немира, неколико ђака „реторике” и треће „граматикалне класе” договори се да једног свог професора „вежу и солдатима предаду”. Шта би они с њим чинили, одлучне и пустоловно расположене ђаке није занимало. Ипак, кад су чули за њихове намере, остали наставници посаветовали су их да од тога одустану и, за дивно чудо, ови их у томе послушаше.

Али, већ првих дана јуна школа се поново ускомешала јер су се ђаци пожалили на једног другог наставника, зато што им „обширно не толкује”, као други професори. Ко би помислио да су се ђаци побунили у жељи да боље и више уче, грдно би се преварио пошто је истрага открила исте оне подстрекаче као и у мају, сад већ искусне бунџије. Међу њима се истакао неки ђак „реторике” који је ишао из разреда у разред и убеђивао ђаке „да је он њиов избавитељ и да је он управ на то рођен да цело воспитаније други изглед добије и да иј од робства учитељскога спасе”! Као и прошли пут, и сад је разум победио реторику, па се од буне опет одустало.

Али се немири већ у јулу враћају. И овај пут подстрекачи буне су „реторичари”, вође ранијих нереда који се сад жале на неког трећег професора. Његов грех је што је за цензора изабрао ђака који остале „реторичаре” не љуби превише, те их често и неоправдано пријављује и клевета. Савети да се од буне одустане, јер је школска година ионако при крају, сад се не прихватају и бунџије су спремне да протест проследе и министарству! Један од коловођа држи ватрени говор којим јавно критикује професора због избора цензора. Остали професори немају друге него да побуњенике казне, али се тад ђаци солидаришу и одбијају да издрже казну - радило се, наравно, о неизбежним прутовима - него траже да их пусте за Београд, где би правду тражили у министарству. Професори се тад за помоћ обраћају начелнику, али овај одбија да ухапси вође побуњеника, сасвим сигурно и под притиском ђака и њихових родитеља, па покушава да све некако изглади. У међувремену, професор против кога је цела побуна и подигнута не сме да изађе из свог дома, па ђаке који нису захваћени немирима поучава код куће. Како школа не ради због побуне, професори на крају ипак одлучују да се обрате министарству, али тек оно не зна шта да ради. Опет неким чудом, све се разрешило тако што нико од ђака није истеран из школе док су коловође побуне пристале да буду кажњене с двадесет или петнаест прутова, већ према револуционарним заслугама.

Немири ту нису престали, већ се поново јављају у јануару 1840. године, кад ђаци масовно беже из школе јер им је наука дозлогрдила за цели живот. Слично се догађа и следећег јануара, кад се жале на наставу откривајући на тај начин и проблеме у раду професора који им на часовима ништа не објашњавају, љуте се на свако питање, уместо предавања дају белешке других ђака на преписивање, саветују их да уче напамет, не придржавају се распореда часова на које долазе касно и одлазе рано, и тако даље, и тако редом... Звучи познато? После нека неко каже да се историја не понавља.

И ма како ове ђачке примедбе убедљиво звучале, сукоб са школом завршио се на њихову штету - двојица од њих истерана су из школе, тројица су кажњена с дванаест, а остали са по шест удараца прутом. Кад су у министарству видели да је побуна заустављена, умешали су се само да би окривљенима доделили још по који дан казне затвора, несумњиво у намери да на њихов рачун докажу свој углед.

Обично се каже - какав наставник, такви ђаци. У случају немира који су захватили српске школе почетком четрдесетих година деветнаестог века, изгледа да би било истинитије рећи - какви ђаци, такви и наставници. Наравно, наставници нису имали разлога да дижу буне против ђака, али ће зато лако наћи повод да зарате између себе користећи као оружје тешке оптужбе упућиване министарству, локалним властима, суграђанима, па и сопственим ђацима.

Први се на мети својих колега нашао ректор Лицеја Атанасије Николић, оптуживан од наставника гимназије да се према њима понаша ружно и с презрењем. Тужба упућена министарству у јулу 1840. године завршавала се речима: „Та докле ће се вук међу овцама трпети? Ваљда донде, док све не покоље.”

Следеће године сукоби међу професорским кадром доживљавају врхунац. У министарство са свих страна стижу узајамне оптужбе. На једној страни нашла су се два гимназијска професора, на другој директор с осталим наставницима. По угледу на непомирљивост коју су показали њихови ђаци, ни побуњени професори нису пристали да буду надгласани вољом већине, па су наставу држали сами за себе. У све се умешао и тадашњи надзиритељ школе, али изгледа да он сукоб међу наставницима не да није смирио већ га је још додатно и распламсао - због чега га је на крају директор гимназије и отпустио.

Димитрије Исаиловић, некадашњи наставник Велике школе а садашњи „надзиритељ свију школа”, добија задатак да извиди целу ствар. започиње рад у мучној атмосфери распаљених страсти. Тужбе су стизале једна другу, а прљав веш професора, понекад и у буквалном смислу овог израза, почео је да излази на видело.

Износи се цео живот професора. Помињале су се ту пијанке у Трмбасу, ондашњем крагујевачком излетишту, пушке и гајде при томе. Један је професор, писало је у некој од тужби, имао читаво стадо оваца и један ђак благодејанац - стипендиста, обично дете сиромашних родитеља - био му је чобанин. Једном га је обукао „у издрти гуњ и обуо у издрте опанке”, на главу му метнуо „влашку шубару”, а у руке чобански штап и послао га с јагањцима на пијац. Он је истовремено на пијац дошао као купац, па свет наговарао да купује оне јагањце чији је био власник: „‘Ајдете, браћо, лепи јагањци у овога Бугарчета. Ево, ја ћу први узети...” Још је и глумио како своје јагањце скупо плаћа. Директор, опет према тужби, не долази уредно у школу, већ и он прави излете у Трмбас.

Ипак, Исаиловић се ставио на страну директора и њему лојалних наставника које је подржавало и грађанство Крагујевца. Предложио је да се двојици побуњених професора да отказ јер, док су они у школи, настава неће моћи нормално да се одржава, али је препоручио и да се директор казни укором пошто је активно учествовао у читавом професорском рату. Исаиловићева одлука решила је спор, али није одржала у животу прву гимназију у Србији која је, потресена и ђачким и професорским немирима, 17. септембра 1842. године престала с радом. На сву срећу, само за кратко време...

У сваком случају, прича о школској дисциплини, ђачким побунама и професорским ратовима у 19. веку може да нам послужи да онима којима се све вредно хвале налази само у далекој прошлости покажемо како се нешто ипак јесте променило - макар после много година.