Догађај се збио у Бечу 1911. године. На једном од познатих састанака средом које је приређивао психоаналитичар Сигмунд Фројд, девојка од двадесет шест година дала је значајан научни прилог истраживању о снажној вези између Ероса и Танатоса, повезаности два основна људска порива, једног који тежи ка наставку врсте, односно продужетку живота, и другог што настоји да оконча живот. Те исте године, поменута лепотица тамне, коврџаве косе постала је члан Фројдовог Психоаналитичарског друштва у Бечу. Име обдарене и на први поглед врло особене научнице било је - Сабина Шпилрајн.

У историји психологије, посебно психоанализе, Сабина Шпилрајн, један од пионира психоанализе, дуго је била неправедно запостављена. Њен узбудљиви живот, надасве трагичан крај, као да упућују на размишљање о ономе чему је посветила своје дело: вези између страсти и смрти.

Занимљив је пут којим је Сабина Шпилрајн крочила у свет психијатрије и психологије. То се десило на непосредан начин. Имала је деветнаест година кад је њен отац, Наум Шпилрајн из Ростова, богати трговац јеврејског порекла, довео кћерку у душевну болницу Бургерцли у Швајцарској. И девојчина мајка, стоматолог Ева Љубинскаја, сложила се с мужевљевом намером да покушају да излече девојчицу. Иако је гимназију у Ростову завршила као најбољи ђак, родитељима је било јасно да је Сабинина осетљивост прешла границу здравља: да се необично понаша...

Баш у то време у швајцарској болници радио је млади лекар по имену Карл Густав Јунг. Тридесетогодишњем још непознатом лекару додељен је случај Сабине Шпилрајн. После прегледа и дугих разговора, он је закључио да млада Рускиња пати од једног облика хистерије. Уз помоћ новог поступка - психо-

анализе - након осам месеци психотерапије, болесница је излечена. у писмима о току душевног опоравка необичне пацијенткиње Јунг је о свему подробно обавештавао свог учитеља Сигмунда Фројда... На тај начин је и Фројд сазнао причу о болести Јеврејке из Ростова. Премда „њен случај није био ни лак ни једноставан”, Сабина је отпуштена из болнице с најбољим изгледима. Била је спремна за самосталан живот. Одлучила је да и сама постане психијатар. У Цириху је уписала Медицински факултет. Била је изванредан студент и нико није био изненађен кад је рекла да ће поље њеног истраживања бити људска душа. У ствари, често је говорила како је обдарена способношћу да чита људске мисли... Објављује истраживање „Психолошки садржај у случају шизофреније”...

Године 1912, кад је навршила двадесет седам година, Сабина се удала за лекара, педијатра Павела Шефтела. И он је био руски Јеврејин. Убрзо су добили и кћерку Ренату. Био је то изгледа необичан брак: Павел се 1914. године вратио у Русију, а Сабина је с кћерком остала у Европи. Једно време радила је у Немачкој, потом Лозани, у Женеви на Институту „Жан-Жак Русо”. У то време плодотворна научница објављује бројна истраживања из области психијатрије и дубинске психологије.

Могла је да постане славан психоаналитичар да још једном није одлучила да промени ток сопственог живота. Иако су после Октобарске револуције политичке прилике у завичајној Русији биле тешке, Сабина чврсто одлучује да се 1923. године врати у земљу. Имање њене имућне породице било је одузето, а они сами стално под присмотром нове комунистичке власти.

Слободно би могло да се каже да је управо она у Русију донела психоанализу: при Институту за психоанализу отвара одељење за дечију психологију. Покреће „Бели вртић”, забавиште чији је циљ био да одгаји здраве и слободне људе. Оно је, међутим, после краћег времена било затворено као „сумњиво”. Чини се да је и сам Стаљин, под лажним именом, управо у ово обданиште послао свог сина Василија... Видевши да ствари с психоанализом лоше стоје у Москви, Сабина се враћа мужу у Ростов где ради као лекар и предаје на универзитету. У међувремену родила је још једно дете, кћерку Еву. Политичке прилике постају све горе: 1936. године психоанализа је у Стаљиновом Совјетском Савезу и званично забрањена. Исак, Јан и Емил, Сабинина браћа, нестају у логорима смрти, а муж јој 1938. године умире од срца.

Стари становници Ростова још се сећају трагичног 11. августа 1942. године. Хиљаде и хиљаде људи изведено је на улице овог града на Дону. Између осамнаест и двадесет седам хиљада Јевреја и припадника Црвене армије нацисти су стрељали и закопали у заједничку гробницу. Међу њима је била и Сабина Шпилрајн са своје две кћерке, двадесетдеветогодишњом Ренатом, изванредном челисткињом, и шеснаестогодишњом Евом, којој су прорицали да ће бити најславнија совјетска виолинисткиња...

Чинило се да су се Сабина и њене кћерке необично лако и храбро одрекле живота. Јер, кад су Немци заузели Ростов, 1941. године, Сабина је одбила да напусти свој град. Говорила је да врло добро познаје Немце, да су они цивилизован народ, те да нису способни да чине зло. Убрзо је Сабина морала да постане свесна - посебно као психоаналитичар - да у одређеним приликама и цивилизовани људи могу да нанесу зло. Ипак, одбила је да узме лажне пасоше које је припремио један пријатељ. Остаће тајна зашто је Сабина Шпилрајн одбила сличну помоћ следећих неколико пута. Као да се свесно препустила позиву Танатоса.

Једно време и личност и дело Сабине Шпилрајн били су готово заборављени, посебно у Русији. На Западу су њена истраживања ипак била упамћена. А онда су 1977. године у подруму Палате Вилсон, некадашњег Института за психологију у Женеви, нађени делови Сабининих дневника, као и дотад непозната преписка са њеним учитељима Карлом Густавом Јунгом и Сигмундом Фројдом (дописивали су се од 1905. до 1923. године). Писма су остала скривена шездесет година...

На видело је поново изашла стара и заташкавана љубавна прича између лекара и болеснице: Карла Густава Јунга и Сабине Шпилрајн. И у време лечења, током прве деценије двадесетог века, било је речи о страсној љубави Рускиње и швајцарског психијатра. Јунг, који је у то време био ожењен, тврдио је да прича о наводној љубави нема ама баш никаквих упоришта у стварности, већ да је то само одраз болести пацијенткиње. Огорчена писма његове супруге Сабининој мајци у Русију (у којима упозорава госпођу Шпилрајн како Јунг заправо лечи Сабину) то, међутим, оповргавају. И Фројдова забринута писма Сабини у којима јој саветује да се одрекне опсесивне љубави према доктору Јунгу на посредан начин упућују на чињеницу да је страсна веза ипак постојала.

У својим писмима Фројду Јунг је описивао снове који су прогањали његову пацијенткињу: да роди мушко дете које ће ујединити јеврејске и аријевске особине, сина Зигфрида - њено и Јунгово дете. Фројд јој је честитао кад се удала и родила кћерку сматрајући да је Сабина најзад нашла спас. Да ли је то заиста био спас или је Сабина само потиснула свој бол? Једна од прича о забрањеној љубави Карла Густава Јунга и Сабине Шпилрајн говори о томе да јој је он на растанку поклонио камен говорећи да је у њему његова душа и поверио јој га на чување. Сабина је тако, наводно, постала чувар Јунгове душе.

У сваком случају, о Сабини је поново почело да се говори кад је италијански психоаналитичар Алдо Каротенуто, 1980. године, уз напомене, објавио поменуту преписку у књизи под називом „Дневник тајне симетрије”. И ту је о Сабини Шпилрајн, аутору тридесетак научних истраживања на немачком, француском и руском језику, превасходно било речи као о девојци која је снагом своје привлачности, памети, али и болести, успела да заведе Карла Густава Јунга. још једном јој је - као жени и као лекару - нанета неправда.

„Сабина Шпилрајн значајна је личност у свету психоанализе, једна од првих жена које су се уопште бавиле психоанализом”, напомиње Зоран Миливојевић, наш истакнути психотерапеут и писац књига из области психијатрије и психологије. „Поред низа посебности које прате њено дело и живот, стоји и чињеница да је учила од два великана који су дали печат психоанализи и дубинској психологији двадесетог века. Сабина је дошла из Русије и својим образовањем и културом, снагом своје личности, али и великом лепотом, задивила тадашње европске умове. За разлику од других, Сабина је ипак одлучила да се врати у Русију.”

У Ростову, у Пушкиновој улици број 83, на прочеље куће у којој је са својом породицом Сабина Шпилрајн живела од 1887. до 1904. године, стављена је спомен-плоча. Многи научници, али и уметници, покушавају да кроз сопствена дела проникну у тајну Фројдове и Јунгове ученице. Пре неколико година шведска редитељка Елизабет Мартон снимила је филм под називом „Моје има било је Сабина Шпилрајн”. Сабина је и главни лик неколико позоришних комада као и играног филма „Узми моју душу” Роберта Фаенце.

Последња жеља Сабине Шпилрајн, нажалост, није испуњена. Наиме, у свом дневнику она је записала да би желела да њен пепео почива под храстовим дрветом на коме ће писати:

„Моје име било је Сабина Шпилрајн. И ја сам некада била људско биће”.