Желим да будем писац

Ко чита тај и пише

„Не знам да ли оно што пишем причињава некоме радост. Али, ја сам много радостан док пишем. Можда је то сасвим довољно да би се оценило моје писање”, записао је аргентински приповедач Хорхе Луис Борхес

У редакцију „Забавника” готово редовно стижу писма читалаца који изражавају жељу да постану писци. Осим тога што нуде своје приче, песме и чланке (понекад и цртеже), будући писци често питају како се заправо постаје писац.

Нема сумње да је намера одлична. Постати писац! Зашто да не? „Читање и писање нас приближавају срећи”, написао је својевремено аргентински приповедач Хорхе Луис Борхес (1899-1986). Осим тога, писци су често врло занимљиви, понекад и необични људи, а неки од њих, руку на срце, изванредно добро зарађују. А не морају да сваки дан иду на посао и тамо проведу осам сати, будући да њихов рад подразумева све време које обухвата један људски живот. У ствари, не само један...

Уколико се дело будућег писца буде продало у више милиона примерака, као што је случај с неким садашњим бестселерима, онда постоји могућност да постане славнији и богатији од највеће филмске звезде... Али, шта ако се писцу све то смучи, као што се десило Дејвиду Џерому Селинџеру (рођен 1919), па одлучи да прекине везе с јавношћу, као и с писањем? Или нико не пристане да објави његово дело?

Можда ипак не би требало да идемо у том правцу и замишљамо какве су материјалне последице писања. Уосталом, као што је познато, бестселере сви купују, мало њих их чита, а безмало нико не цени.

Јасно је да је писање нешто посебно: нешто што се чини да није доступно свима иако би сви (старији од седам година) требало да буду писмени. Или се, можда, у сваком од нас крије писац, само тога нисмо свесни?

Најпре иде читалац

На „Забавниково” питање како се постаје писац, наш познати књижевник Давид Албахари (рођен 1948) одговара једноставно и поучно:

„Да би неко постао писац, прво мора да буде читалац.”

То значи да неко треба најпре да крочи у књижевни свет јер се он не дели на туђи и сопствени. Да би чуо и туђе приче.

На исто питање, али неких других новинара, одговорио је прослављени италијански писац Антонио Табуки. Често помињан као један од могућих добитника Нобелове награде за књижевност, Антонио Табуки (рођен 1943) написао је велики број дела - а нека од њих преведена су и на наш језик. Писац збирке прича „Снови о сновима” и „Сваким часом све је мање времена” рекао је и ово:

„Писање није дар с неба, плод једноставног надахнућа. Наравно, у писању увек има нечег необјашњивог, али, углавном, то је последица занатског рада, рада који је уједно и физички. Писац је као дрводеља који ствара различите предмете од једног јединог комада дрвета. Кад пишемо, ми стварамо дело под многобројним утицајима. Не верујем писцима који себе сматрају слободним од било каквог наслеђа и порекла. Наш живот препун је различитих врста крађа. Што се мене тиче, свестан сам чињенице да је пре мене постојала читава једна баштина која је трајала хиљадама година. То је заправо утешна ствар. Јер, помишљам, ако је толико њих пре мене могло да пише, зашто не бих могао и ја!”

Једном другом приликом Табуки је испричао нешто сасвим другачије:

„Много волим приче. Ја сам и одличан слушалац прича. Увек знам кад нека душа или неки лик плови ваздухом, па сам му потребан ја да би се тај лик описао. Слушати и препричати, на известан начин иста је ствар. Зато треба бити на располагању, увек оставити машту отвореном. И приче које сам написао, као и књиге - ја сам једноставно прихватио. И, као што сте знали, верујем у музе. Страшно сам слаб према тим ноћним посетиоцима. Понашам се према њима као према почасним гостима.”

Музе или занат?

И Борхес је слично мислио. Између осталог, написао је и ово:

„Писање није посао. Није нипошто питање заната. Такво погрешно схватање имају само они који нису писци. Почињем да пишем онда кад ме обузме нека тема. Не тражим теме. Оне налазе мене. Трудим се да што је могуће мање утичем на оно што пишем, трудим се да заборавим на своје мишљење кад пишем. Писац није неко ко даје, него онај ко прима. Ми писци поседујемо нешто што се у Хомеровој традицији назива муза, у хеленској традицији дух или бескрајно, што је по савременој митологији несвесно, а према ирском песнику Вилијаму Берклију велико памћење. Машта и сан су уметничка комбинација која се допуњује сликама појединачног и колективног памћења. Важно је сањати и бити поштен према сновима.”

Па шта је онда пресудно? Музе или занат? Надахнуће или напоран рад? Можда и једно и друго? Да ли писци уопште некада говоре истину?

у роману „Переира тврди да...” Табуки је то објаснио на следећи начин:

„Опис неког догађаја никада није веран будући да писање увек лажно дочарава стварност. Чини се да се филозофија увек бави истином, али ко зна, можда само казује оно што замишљамо. С друге стране, чини се да се књижевност бави искључиво маштаријама, а може бити и да говори истину.”

Књижевна форма коју највише воли овај писац јесте прича, приповетка. Он је назива „романом лењог писца”.

„Књижевност је као орман у коме се налазе одела за различите прилике. Међу њима моје омиљено одело јесте прича, премда је реч о веома тешкој књижевној форми. Баш као и сонет, приповетка је затворена целина и треба је окончати у ограниченом времену. Никада не могу да оставим причу како бих је поново наставио касније. Приповетка има потребу да буде написана одједном. Она не чека.”

Зашто би онда чекали и будући писци? Нека свако исприча своју причу. Као што рече Табуки, ако су толики могли пре нас, зашто не бисмо и ми? Без обзира на то да ли ће прича бити објављена. И овим поводом треба имати на уму Борхесове речи:

„Не знам да ли оно што пишем причињава некоме радост. Али, ја сам много радостан док пишем. Можда је то сасвим довољно да би се оценило моје писање”.

Мирјана Огњановић