На дан 7. децембра 1976. године телевизијска екипа спремала се да у мрачном, напуштеном павиљону некадашњег Забавног парка Њу Пајк на Лонг Бичу снима епизоду познате серије „Човек од шест милиона долара”. Редитељу серије засметала је стара, одрпана лутка величине човека која је висила на конопцу павиљона, па је једног члана екипе замолио да је склони одатле.

А, кад је помоћник сниматеља померио ту лутку, вриснуо је као да је угледао вампира: из одавно заборављене, ничије лутке мумије искочила је осушена и на прут налик кост руке човека умотаног ко зна кад у завоје, попут праве мумије. Снимање је прекинуто, а мумија се нашла у сали за аутопсије болнице у Лос Анђелесу. И од тог часа почела је једна од најнеобичнијих потера за човеком мртвим већ много година.

Лекари судске медицине, на челу с доктором Томасом Ногучијем, открили су да се испод мање-више распаднутих слојева увоштених завоја налази прилично осушено мушко тело. Утврдили су и да је тај човек пре неколико десетина година убијен, то јест да је умро од ране нанете ватреним оружјем. У њему је нађен метак калибра .32 направљен између 1830. и 1920. године.

У силом отвореним устима мумије лекари су нашли метални новчић из 1924. године и карту Музеја злочина из Лос Анђелеса. Утврдили су и да је леш непознатог балсамован арсеником и, касније, потопљен у восак. Остало је питање ко је био тај човек и због чега и како је убијен. Утврђено је да је мумија била изложена у павиљону Забавног парка Њу Пајк на Лонг Бичу још од 1920. године кад ју је том парку продао неки путујући забављач. Кад се забавни парк иселио, мумија је заборављена у павиљону и нико је отад није ни приметио, све док помоћник сниматеља није покушао да је помери.

Време прохујало од почетка 20. века кад је, по мишљењу патолога, човек убијен, до 1976. године кад је мумија нађена, није полицији давало никакве наде да ће се икад утврдити његов идентитет. Детективи су само претпостављали да је одавно преминули био жртва злочина и да је, вероватно, и сам био злочинац.

Није било вероватно да ће се полицији јавити неко коме је познато име мртвог човека, још мање идентитет његовог убице. Неко се, ипак, јавио. Тај неко био је стари, бивши радник одавно бившег Забавног парка. Он је у новинама прочитао о догађају, дошао у полицију и изјавио да је испод слојева воска и арсеника леш Елмера Мекардија, човека с оне стране закона из државе Оклахоме.

Тешко да би овом старцу неко поверовао на реч да власти из државе Оклахоме нису потврдиле да је крајем 19. и почетком 20. века на тадашњем подручју Оклахоме „оперисао” одметник по имену Елмер Мекарди. Оклахома је, иначе, 1907. године постала једна од савезних америчких држава, а пре тога је њен западни део носио име Територија Оклахома.

Елмер Мекарди, рођен 1880. године, радио је разне послове, чак је био и војник, до 1911. године кад се придружио банди одметника. Тада се упознао с извесним Волтером Џаретом који му је дао име „Мисури Мекарди”. Њих двојица пљачкали су банке, али се у том послу нису нарочито прославили будући да је нитроглицерин, који су користили за проваљивање сефова, често у ваздух дизао и новац у њима.

Пошто су успешно опљачкали воз у близини Кофивила у Канзасу, направили су план да из једног другог воза украду сеф с више хиљада долара, што је тада био заиста велики новац. Тај воз зауставили су на отвореној прузи код Окесе у Оклахоми. А, кад су сеф некако развалили и у њему нашли свега 46 долара, схватили су да су опљачкали погрешан воз, а да је онај прави, с новцем, туда пролазио два сата касније. Пошиљка вискија, коју су такође узели из погрешног воза, мало их је утешила. Добро су се напили, раздвојили и одјахали у дивљину Оклахоме.

Две ноћи потом Елмер Мекарди зауставио се на једном ранчу и, онако уморан и пијан, сручио се на сено и заспао као клада. На ранч је, убрзо после њега, пристигла и трочлана патрола која га је јурила. Мекарди је, ухваћен у клопку, запуцао и патрола је узвратила паљбу. После пуног сата пушкарања завладала је тишина, што је значило да је Мекардију понестало муниције.

Патрола му је послала једног дечака с позивом да се преда. Он је одбио рекавши малом гласнику: „Нек се носе до ђавола!” На такав одговор људи из патроле поново су запуцали и одметник је касније нађен мртав на сену. Имао је 31 годину. Његово тело пренето је у мртвачницу у месту Похаска у Оклахоми.

А, како се нико није појавио да мртваца преузме, погребник је тело балсамовао арсеником и изложио га. Свако ко би платио новчић могао је да види „бандита који је одбио да се преда” како га је назвао погребник. Многи циркуси и путујући забавни паркови желели су да купе балсамовано тело, али погребник није био вољан да га прода јер је на њему зарађивао.

Тако је грешни бандит Елмер Мекарди око пет година служио као изложбени предмет. Тада је код његовог незваничног власника погребника дошао преварант, представио се као Мекардијев давно изгубљени брат и затражио његов леш да би га како доликује сахранио „код куће” у Калифорнији. Погребник је насео и дао га је. Преварант је леш потопио у восак и у року од две недеље мумија је постала део забаве познате у тадашњој Америци као Грејт Патерсон шоу. Много касније неко је ту мумију продао Забавном парку Њу Пајк у Калифорнији.

Елмер Мекарди био би одавно заборављен као безначајан и трапав пљачкаш банака и возова, али је судбина хтела да постане славан, и то веома славан, не по (не)делима учињеним за живота већ по догађајима после смрти. И, наравно, била је заблуда да се радило о злочину, мада је случај сврстан међу злочине који су ушли у историју.

Кад се о мумији из павиљона некадашњег забавног парка све сазнало, градске власти Лос Анђелеса нашле су се у небраном грожђу не знајући шта да раде с лешом који нико неће, па био он Елмер Мекарди или неко десети. Решење је стигло из Територијалног музеја Оклахоме у граду Гатрију.

Злочинац и пљачкаш сахрањен је, после 66 година потуцања, као реликвија неког прохујалог доба, уз почасти и по свим верским прописима, априла 1977. године на гробљу Самит Вју у Гатрију, докле су ковчег довезла скупа мртвачка кола која су вукла четири коња.

На том отад веома посећеном гробу обожаваоци остављају цвеће, писамца и поруке и то, вероватно, никада неће престати будући да је одметник Мекарди увелико ушао у легенду.