Избором оваквих прича Антони де Мело се пита: зашто људи нарушавају психу и физичко здравље у мукотрпном стицању и одрицању да би на крају схватили да су им основни ужици у животу били доступни и без тога?

„Живот је оно што нам се дешава док смо обузети другим плановима”, каже он.

Да ли је баш тако? По најпознатијој теорији развоја мотива, коју је још 1954. године дао психолог Абрахам Маслов, људима никад није доста зато што их на то приморавају њихови мотиви. Да се подсетимо, он је сматрао да постоји редослед у јављању мотива: после задовољавања нижих потреба, одмах „ничу” нове и сложеније. Оне притискају човека вриштећи „задовољи ме, задовољи ме!” и таман кад им он удовољи, јаве му се нове с истим захтевом.

Најједноставније су физиолошке потребе, оне којима се обезбеђује пуки физички опстанак, као што је потреба за храном, водом, сном, избегавањем бола, хладноће... Након њих следе потребе за сигурношћу - човек жели да живи у безбедној околини у којој влада извесност, стабилност, ред и мир. Кад се и ове потребе испуне, јављају се потребе за припадањем и љубављу - то је тежња да се човек осећа прихваћено и вољено, да буде члан групе (породице, вршњака, истомишљеника...), да поред себе има узоре с којима се поистовећује (родитеље, учитеља, тренера, духовног вођу...). Следеће су потребе за поштовањем - то је потреба да се стекне углед, успех, моћ, самопоштовање. На врху пирамиде је потреба за самоактуелизацијом, односно потреба за најпотпунијим остварењем сопствених могућности. Тежњу да искажу максимум видимо код, на пример, пословних људи који шире своја царства или спортиста који превазилазе сопствене резултате, али и код оних који осећају да могу успешно да раде још неке послове (глумци и писци који имају неодољив порив да режирају, лекари који пишу романе...).

По Маслову, човек који се бори за опстанак неће се борити и за праведнији нови свет; особа лишена основног осећања сигурности не може ни да осети ни да пружи љубав... Човек с лимузином из вица морао је прво да се докаже и стекне самопоштовање да би се определио за пецање као праву ствар. А шта је с његовим другом? Он није морао ништа да ради - рођен је као филозоф!

С овом теоријом не морамо да се сложимо. Винсент ван Гог живео је у сиромаштву и сликао, Махатма Ганди гладовао је и повео револуцију, Ернест Хемингвеј писао је у ратном метежу... Не мора да се задовољи свака нижа потреба да би се јавила виша. Често се дешава баш обрнуто. У чувеном филму „Грађанин Кејн”, о коме је „Забавник” недавно писао, главни лик стекао је углед, моћ, славу и богатство, а није задовољио основну потребу - да буде вољен, да живи с родитељима, да им припада и угледа се на њих (као малог дечака послали су га у интернат на школовање).

Сем тога, антрополошка истраживања показују да мотиви нису општи. На пример, Арапеши на Новој Гвинеји не знају за самопотврђивање; међу Зунима који живе у Новом Мексику не постоји друштвени углед, нема такмичења међу појединцима, нити тежње да се на неки начин одскаче од групе (Зунин ће намерно избећи да победи свог друга)...

Ни у понашању људи западне културе жеља за такмичењем није увек главни покретач. Свако упражњавање делатности у којој имамо успеха тера нас да је понављамо. То је утврдио још швајцарски психолог Жан Пијаже истражујући дечији развој. Дете кад прохода - неће да стане. Одушевљено је својим достигнућем и ужива у њему. Кад савлада бицикл - не можеш га зауставити. Особа која је успешна у послу жели да ради и даље јер тиме стално потврђује своју вредност. Мотив за рад је сопствено задовољство.

Сличне, али мало другачије, најновије теорије мотивације стижу нам из Скандинавије. Дански футуролог Ралф Јансен у књизи „Друштво за снове” каже да ће у будућности сви имати задовољене основне потребе. Досадне послове обављаће машине. Радиће се због задовољства и забаве, а потреба да се ствара нешто ново неће бити одраз незадовољења него жеље за игром. Зашто Бил Гејтс не иде на пецање него и данас ради по читав дан? Зато што му је рад ужитак као и Стивену Спилбергу који нема ни тренутак слободног времена. У таквом друштву људи се неће упоређивати по величини кућа или маркама аутомобила (кавијар је, разуме се, већ свима досадио), већ по томе колико су стваралачки способни у свом послу који их у потпуности испуњава.

И ова теорија је подложна расправи. Не само зато што је већи део планете далеко од скандинавског стандарда и њиховог брижног друштва. Него због питања - шта тамо раде деца док се њихови усхићени родитељи без престанка играју на послу? Ко их води на пецање?