У свакодневном разговору можемо да чујемо изразе као што су „прошли смо Сцилу и Харибду”, „изнад главе му је Дамоклов мач”, „то су данајски дарови”, „прешао је Рубикон”, „морам да идем у Каносу” и друге. Једна мала анкета показала је да великом броју људи није познато њихово значење, а и они који их разумеју или барем наслућују њихов смисао често не знају одакле ти изрази потичу. Реч је о крилатицама које имају подлогу у митологији и историји и које су се одомаћиле у многим језицима, па, наравно, и нашем.

Данајци су становници грчког града Аргоса, смештеног у североисточним областима полуострва Пелопонеза, али, истовремено, код песника Хомера, и заједничко име за све Грке. Израз „данајски дарови” означава опасан поклон из непријатељске руке, дар кога се треба чувати јер може да донесе само несрећу. Најбољи пример за то је чувени „тројански коњ”, везан за лукавство којим су Грци, после дугог и неуспешног опседања Троје, успели да преваре браниоце овог града. Реч је о коњу направљеном од дрвета, огромних размера и с великом шупљином изнутра у коју су се сместили најбољи грчки војници. Грци су га оставили у свом логору, а Тројанци, који су у својој наивности мислили да се ради о поклону, увукли су коња у свој град. Тек тим препреденим маневром нападачима је пошло за руком да запоседну Троју. Отуда римски песник Вергилије својим стихом „Тимео Данаос ет дона ферентес” („Бојим се Данајаца и кад дарове доносе!”) упозорава на предострожност и опрез.

Сцила, односно Скила, висока је и опасна стена у Месинском пролазу између Сицилије и Апенинског полуострва, а према вртлогу Харибди. У грчкој митологији она је приказивана као бесмртно морско чудовиште које је живело испод глатког високог гребена чији су врхови увек покривени маглом. Имала је дванаест ногу и шест предугачких вратова са стравичним главама на којима су се налазила три низа зуба, а лајала је као пас. До половине тела била је сакривена у пећини, а главама је ловила све што се креће на мору и прождирала морнаре који туда пролазе.

На другој страни, Харибда је чудовиште које борави испод стене на којој расте велико стабло смокве, а од Сциле је удаљено само на домет стреле. Харибда је три пута дневно у себе увлачила морску воду и три пута је избацивала. При том је гутала све што се у води нађе.

Отуда израз „наћи се између Сциле и Харибде” означава да је неко у положају у ком му прети опасност с две стране и кад се некако избегне једна - дочекује га друга, још већа. Другим речима, посреди је блиска и велика опасност. На исти начин, израз „проћи Сцилу и Харибду” означава да се неко спасао из веома тешког стања, да је пребродио опасне недаће, да је прошао велика искушења.

Грчки јунак Одисеј, по савету чаробнице Кирке, жртвовао је шест својих другова и на тај начин спасао себе и своје преостале ратнике. После бродолома, он је на крхотинама разбијене лађе био одбачен до Харибде и то у тренутку кад је она у себе увлачила воду. Спасао се захваљујући својој довитљивости, тако што се чврсто држао за велико смоквино дрво, док га Харибда није избацила. Вергилијев јунак Енеја на свом путу за Италију избегао је Сцилу и Харибду тако што је изабрао заобилазни морски пут и једноставно опловио око Сицилије.

Дамокло је био дворанин Дионисија Млађег, господара Сиракузе на Сицилији, и сина чувеног тиранина Дионисија Старијег. За разлику од оца, спретног ратника и владара који је знатно проширио утицај своје државе на јужну Италију, обезбедио превласт Сиракузе у Тиренском мору и основао неколико колонија, Дионисије Млађи био је више интелектуалац а мање државник, па му није пошло за руком да сачува тековине очеве владавине. У изворима је забележено да је на његовом двору једно време боравио велики грчки филозоф Платон.

Дионисију Млађем, који је као човек од пера био свестан пролазности и непостојаности сваке власти, сметали су насртљиви и досадни ласкавци који су га салетали с удворичком снисходљивошћу. Зато је одлучио да једног од њих разувери и да му на поучан и узоран начин покаже да поседовање власти собом носи и непријатан осећај несигурности и тескобе. Већ поменутом Дамоклу, који је очигледно предњачио у ласкању свом владару, Дионисије Млађи приредио је за својом трпезом гозбу, али тако да је изнад дворанинове главе непрестано висио мач обешен о коњску длаку.

Овом античком анегдотом уведен је израз „Дамоклов мач” који означава сталну опасност која вреба, непријатну ситуацију, претњу која у човека уноси несигурност и неспокој.

Пир је био чувени епирски краљ (306-272. године пре н. е) и велики војсковођа свог времена који је сањао о стварању снажне државе. Због тога је веома радо прихватио позив за помоћ јужноиталијанског града Таранта, који је био у рату против Рима, па је похитао из свог Епира, области у северној Грчкој, и искрцао се на Апенинско полуострво 280. године пре наше ере. Водио је 22.000 одлично обучених пешака, 3000 коњаника и 20 слонова који су били важна новина у оновременом начину ратовања.

У почетку, исте 280. године пре наше ере, у бици надомак Хераклеје, управо захваљујући ратним слоновима, којима Римљани нису могли да одоле, Пир је однео значајну победу. У наставку успешног похода, следеће, 279. године пре наше ере, епирски краљ је код Аускула у Апулији извојевао нову победу, али уз огромне губитке, тако да је потиштено изустио: „Још једна оваква победа и ја сам изгубљен.” У трећој и пресудној бици, код Беневента, 275. године пре наше ере, Римљани су потукли Пира који је касније погинуо у борбама против Македонаца на Пелопонезу.

Израз „Пирова победа” означава победу која је задобијена уз огромне губитке, победу која је више ослабила победника него побеђеног, односно успех који стаје више труда и жртава него што вреди. Уосталом, и данас, на пример, на појединим конференцијама за штампу можемо чути неког фудбалског или кошаркашког тренера како каже да је његова екипа постигла „Пирову победу”, победу постигнуту уз велике напоре која ипак није била довољна да наставе такмичење, или победу у утакмици на којој су се повредили неки од главних играча.

За Гаја Јулија Цезара, једну од највећих личности у историји Рима, посебан значај имао је догађај који се збио 10. јануара 49. године пре наше ере. У напетим тренуцима, кад се Красовом погибијом распао први тријумвират и када су односи преосталих тријумвира - Цезара и Помпеја - постали нарочито заоштрени, овај први је повукао потез којим је почео грађански рат.

Тог дана Цезар се с једном легијом нашао пред реком Рубикон која је делила галске провинције од Италије. После извесног премишљања, одлучно је рекао: „Алеа иацта ест!” („Коцка је бачена!”), а затим је преласком реке свесно прекршио закон којим је било забрањено да се проконзули с војском појављују у Италији. Премда је подухват био веома ризичан, у грађанском рату који је наступио Цезар је однео победу, а његова језгровита порука ушла је у свакодневни говор многих народа, па „прећи Рубикон” значи донети неку коначну одлуку после које више нема повратка.

Један од најпознатијих примера понижења великих историјских личности, који је ушао у све уџбенике за средњовековну историју, десио се у замку Каноса, на северу Италије, у јануару 1077. године. То је био чувени „сусрет” цара Хенриха IV (1056-1106) и папе Григорија VII (1073-1085), а у току борбе за превласт коју су водили царство и папство. У једном тренутку положај немачког владара био је толико неповољан да му је била потребна подршка римског првосвештеника. Због тога је Хенрих IV у одећи грешника покајника и босоног, три дана и три ноћи - од 25. до 29. јануара - по снегу и цичи зими, стајао пред замком и чекао папу да се смилује и да га пусти унутра. Григорије VII га је напослетку примио, а немачки цар је пред папом понизно пао на колена. Отад постоји израз „ићи у Каносу”, што је појам понижења и значи унизити себе и смерно молити за помоћ неког коме си се дотле противио.

Према Библији, Армагедон је назив за место где ће доћи до одсудне и коначне битке између снага добра и зла, у којој ће снаге зла бити потпуно поражене. Сматра се да је посреди подручје у ком се налази брдо Мегидо, у плодној долини Ездрелон, која је била раскрсница путева из Египта у Сирију и поприште великог броја битака у јеврејској историји. Старозаветни град Армагедон смештен је тридесетак километара југоисточно од данашње луке Хаифе. Први пут се помиње међу градовима које је Исус Навин освојио приликом уласка у Ханан. Управо због своје бурне историје, Армагедон се сматра симболичним местом где ће се у будућности, пре другог Христовог доласка, водити судбоносна битка између правих хришћана и непријатеља цркве, односно, верује се да ће на том месту син божији поново судити свету. У преносном значењу Армагедон означава одлучујућу, пресудну битку, било да је реч о ратним, политичким или било којим другим биткама.

Свако од нас чуо је бар један од следећих израза: „Од Кулина бана”, „Од Кулина бана и добријех дана”, „Немој да ми причаш од Кулина бана” или „Развезао од Кулина бана”. Реч је, наравно, о једном од владара босанске средњовековне државе - бану Кулину (1180-1204). С гледишта језика, побројане крилатице, саме по себи, означавају временску одредницу и оне су у народној свести помало магловит појам неких давних времена. Истовремено, њихова језгровита порука указује на благостање које се везује за личност Кулина бана.

Још је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у знаменитом делу „Краљевство Словена”, објављеном на италијанском језику у Пезару 1601. године, забележио народно сећање на срећне дане и изобиље у Кулиново доба. Истоветно предање о босанском владару налази се и у спису Орбиновог савременика и суграђанина Јакова Лукаревића. Ово народно веровање, које је свакако настало пре поменутих дубровачких писаца, не само да се одржало до новијег доба него се временом ширило и попримало нове митске наносе.

Шта кажу историјске чињенице? У почетку су се историчари нашли у великој недоумици јер Кулинову омиљеност није било могуће објаснити ни личношћу, о којој се готово ништа не зна, ни владавином која се, према сачуваним сведочанствима, није издвајала ни од претходника ни од наследника. Штавише, ни опште политичке прилике у тадашњој босанској држави, смештеној између Византије и Угарске и изложеној двоструком притиску, не дају упориште за формулацију „Од Кулина бана и добријех дана”. Ни о каквом благостању, које би се касније тако дуго памтило, није се могло говорити. Зашто Кулин бан а не, на пример, Твртко I Котроманић (бан 1353-1377, краљ 1377-1391), највећи владар средњовековне Босне?

Ипак, постоји објашњење! Историчари су га наслутили и образложили на основу једног стварног извора. Реч је о дипломатичкој исправи, врсти извора којима, ако су аутентични, историчари поклањају пуно поверење. У питању је повеља Кулина бана, иначе најстарији ћирилички документ босанских владара, која је издата Дубровчанима. Овом исправом Кулин је дубровачким пословним људима јемчио слободу трговине без уобичајених царина. Радило се, дакле, о јединственој, несвакидашњој повластици коју су Дубровчани уживали само у Босни, али не и у околним државама. Догодило се да су касније Дубровчани изгубили поменуту привилегију, па су отуда настали вајкање и жал за старим, добрим временима. Наравно, није случајно што су управо у Дубровнику, као носталгично сећање на златно доба његовог пословања, уобличене прве изреке о босанском бану. У колективном сећању житеља Дубровачке републике он је упамћен као добротвор који је допринео њиховом изобиљу и благостању, па, тако, у граду под Срђем налазимо историјску подлогу „добријех дана” Кулина бана.

Сва истраживања широм света показују да је пушење цигарета, упркос свим упозорењима која се могу прочитати на свакој паклици, или, чак, законским забранама, планетарна појава и да огроман број људи ужива у дуванском диму. При том, пол и узраст не играју никакву значајнију улогу. Готово сваког дана можемо да чујемо како неко за неког другог каже да „пуши као Турчин”. Откуд тај израз, то поређење које се одомаћило у свим народима и које Турке проглашава некаквим незваничним првацима у наклоности према никотину?

Погледајмо историјске чињенице! За разлику од кафе, чија појава није повезана с европским прекоокеанским открићима - без обзира на чињеницу што место њеног порекла још није научно доказано (Етиопија, насеље Кафа или Јемен!?) - дуван је у Европу стигао из Америке и потом се ширио даље на исток. Прва искуства морнара, које је 1492. године предводио Кристофор Колумбо, као да су пала у засенак, па се о дувану почело више говорити тек средином 16. столећа. Будући да је у почетку узгајан готово искључиво као лековита биљка, прве зараде припале су вештим и предузимљивим апотекарима. Тек од краја 16. века почело је прилично масовно уживање у дувану и то на три начина: пушењем, ушмркивањем и, ређе, жвакањем.

Није на одмет указати на чињеницу да су биљка дувана и кључни алкалоид названи по Жану Никоту, француском амбасадору у Португалу, који је Катарини Медичи 1560. године препоручио дуван као лек против мигрене. Дуван је из Португала и Шпаније стигао у Енглеску, где су осамдесетих година 16. века већ произведене прве керамичке луле. Потом је доспео у Холандију и Француску, а касније се раширио по Аустрији и Угарској. Уопште, пушење дувана брже се распростирало него уживање кафе, како у Европи тако и на Истоку. Занимљиво је напоменути да се уживање у дуванском диму ширило упркос многобројним забранама и прилично снажној кампањи против пушења.

Прве поуздане вести о појави дувана у Османском царству саопштава Ибрахим Печеви четрдесетих година 17. века посвећујући му, као и кафи, уосталом, читаво поглавље. Овај хроничар износи податак да су дуван 1600/1601. године донели „енглески неверници”, али, најпре, препоручујући га „као лек против неких болести влаге”. Сва је прилика да је до прве забране уживања у дувану, његовог гајења, као и места где се пушило, дошло у доба султана Ахмеда I (1604-1617). За име Мурата IV (1623-1640) везује се најдоследнија примена најстрожих казни - вешање на лицу места! Ове ригорозне мере укинуте су тек после 1688. године и то због политичке кризе коју су проузроковали турски порази у рату са Светом лигом. У међувремену се показало да ни најстроже казне нису биле у стању да искорене „порок” који се попут шумског пожара ширио Османским царством. Уосталом, и у наше време људи су груписани у две велике и супротстављене групације, пушаче и непушаче, између којих неретко тиња својеврстан рат.

Сматра се да је израз „пуши као Турчин”, по свој прилици, настао на тлу западне Европе, из пера тамошњих путописаца који су походили Османску царевину и Турке често приказивали с чибуком или наргилама, како, уз добро знану источњачку смиреност и обдареност за угађање, уживају у облацима дуванског дима.