Израз „cool” данас је нашироко распрострањен међу младима свуда, па и код нас. Али, мало је познато да је међу првима такав израз, у смислу остављања утиска на присутне, у књижевности употребио Чарлс Дикенс, 1837. године. У роману „Пиквиков клуб” описао је сцену у којој кочијаш држи узде коња једном руком, што је нарочит подвиг, а потом другом руком опуштено вади марамицу из џепа показујући осталима колико је „cool”... Међутим, израз се раширио међу младима тек средином прошлог века захваљујући џезу, Чарлију Паркеру и филму „Прича са Западне стране” у ком су припадници банде „Млазњака” били тако „cool”...

Пре него што се Стенли Кјубрик докопао „Паклене поморанџе” Ентонија Барџиса, писац је преговарао с Миком Џегером о продаји права на снимање филма, за суму од свега неколико стотина долара. Џегер је хтео да сними филм у коме ће његови „Ролингстоунси” играти бездушне нашминкане пробисвете у белом. Срећом по Кјубрика и историју филмске уметности, Мик је одустао од те замисли и улога је дата Малколму Мекдауелу.

Произвођач доњег рубља „Fruit of the Loom” препознатљив је по заштитном знаку, цртежу на коме су два грозда грожђа, смоквин лист, огрозд и јабука. За своју прву телевизијску рекламу, 1975. године, унајмили су глумце костимиране као огромне воћке. Мало је позната чињеница да је Ф. Мареј Абрахам, добитник Оскара за улогу Салијерија у Формановом филму „Амадеус”, глумио Смоквин лист у тој првобитној рекламној постави.

Након што је пољски краљ Аугустус II умро 1733. године, француски краљ Луј XV упињао се да врати свог таста, Станислава I, на пољски престо. Међутим, други су желели да Аугустусов законити син Фредерик Аугустус (Аугустус III) ступи на престо и због тога су у помоћ позвали моћне савезнике. Станислав је преотео престо, али га је надолазећа руска војска од 30.000 људи нагнала да мало промисли о том потезу, па је умакао из земље. Тако је почео рат за пољско наслеђе. Француска, Шпанија и Сардинија биле су на Станиславовој страни, док су Аустрија, Пруска и Русија подржавале Аугустуса. Рат је трајао до 1735. године и окончао се тако што је Аугустус III остао на власти, али са знатно мање поданика...

На председничким изборима у Америци 1824. године први пут се кандидовао Ендру Џексон, упамћен по надимку „Тврд орах”. Премда је водио по свим испитивањима јавности, избори су се на крају завршили тако што ниједан од четворице кандидата није добио довољан број гласова. Одлука је препуштена Представничком дому чији је председавајући, Хенри Клеј, због тога морао да се повуче из учешћа на изборима (ионако је био на четвртом, последњем месту). Изузет из изборне трке, Клеј је искористио свој утицај да на председничко место доведе Џона Адамса. Заузврат, овај му је по преузимању мандата дао место државног секретара. То је Џексону дало повода да обојицу оптужи за заверу. Наредне четири године, „Тврд орах” и његове присталице провели су у кампањи оптужујући председника као варалицу. То је имало утицаја на наредне изборе, 1828. године, упамћене по подлим триковима изборних тимова обе стране. Чуле су се оптужбе да је Џексон вишеструки убица, да му је жена развратница, као и да је Адамс „продавао америчке девице руском цару”... Било како било, Ендру Џексон победио је на тим изборима, наградио своје најверније присталице местима у кабинету и безуспешно покушавао да промени изборни закон због кога је изгубио претходне изборе.

Након што су успешно засмејавали телевизијске гледаоце широм света крајем шездесетих и почетком седамдесетих година минулог века, дружина „Монтија Пајтона” упустила се у снимање целовечерњих филмова и издавање књига. Премда су њихови обожаваоци очекивали сличне гегове у филмовима, никоме није падало на памет да су откачени Британци у стању да направе дар-мар и у издаваштву. За књигу насловљену „Потпуно нова Монти Пајтон књига” (наставак „Велике црвене књиге” упадљиво плавих корица), Тери Џонс упослио је своју снају Кети Хепберн (случајно истог имена као и позната америчка глумица). Корице су прављене тако да изгледа као да је књига замашћена и пуна прљавих отисака прстију. То је учињено тако веродостојно да многи читаоци нису хтели да је купе тражећи „новији” и очуванији примерак. Но, крила се ту још једна замка - корице су могле да се ољуште и открију скривене слике голишавих девојака.

Познати глумац Дејвид Нивен описао је у аутобиографији анегдоту кад је сценариста Чарлс Макартур питао Чарлија Чаплина за савет како да осмисли гег у ком ће се дебела госпођа, шетајући улицом, оклизнути на кору од банане и пасти. Пошто је овакав штос изведен хиљаду пута дотад, како га извести а да се публика ипак насмеје? Да ли да прво прикаже кору банане, па госпођу како се приближава и затим оклизне? Или да се прво појави госпођа, па се онда види кора банане на коју се она оклизне?

Чаплин је као из топа одговорио: „Не, прво прикажеш госпођу како прилази, потом кору банане, а онда у истом кадру имаш и госпођу и кору банане. Онда она прекорачи кору од банане, и неочекивано пропадне кроз шахт”.