Добро је познато да у нашој култури постоји обичај приповедања прича које се чешће описују као „фантастичне”, а ређе као „језовите” и „стравичне” - из чега би се погрешно могло закључити да два последња придева носе и неко пежоративно значење. Називали их овако или онако, тек, изгледа очигледно да наша прошлост, и митска и историјска, нуди право обиље тема које носе са собом опор, али и опојни, мирис страха, ужаса и грозоте. Уосталом, сам списак демона из српске митологије може да посведочи о безбројним вампирима, вештицама, вукодлацима, псоглавима, морама, суђајама, алама, аждајама, здухачима, змајевима, караконџулама, каликанцарима, мацарулима, дивовима, кугама, вриштавцима, чумама, пробадимима, невратимима, неподојцима, непороцима... које смо некад примећивали у својој близини. Кога горе наведене појаве посебно занимају, њихов најпотпунији и најзабавнији попис наћи ће у чувеном зборнику А. Переграша „Але и бауци” који су илустровали Растко Ћирић и Реља Пенезић.

Вампир на том списку демона заузима посебно, привилеговано место. коначно, и сама реч „вампир” словенског је порекла. Рубрика која се њега тиче у „Алама и бауцима” изузетно је добро попуњена. Уз вампира којим ћемо се мало касније бавити, посебна пажња ту је скренута на извесног смедеревског месара Хаџираспоповића - не треба бити академски образован вампиролог, па, на основу његовог портрета, црвених и набреклих образа, жућкастих и продужених очњака, закључити какву је касапницу тај прикан водио.

Један мање познат град такође указује на богато вампирско наслеђе које постоји у нашој земљи или, тачније, испод ње. У „Речнику имагинарних места”, који су приредили Бранко Кукић и Дејан Д. Марковић, под одредницом „Селена”, наћи ћемо следеће објашњење - град вампира северозападно од Београда!

Како се тврди у овом речнику, до њега се може стићи из Земуна следећи стари аустроугарски војни пут дуж Дунава који води у Петерсварден (Петроварадин). Изгледа да је најбоље кренути око десет изјутра. После три четврт миље пута, предео ће се нагло променити. Олеандер, папрат, па чак и пшеница почеће да бледе. Тло, у почетку зелено и меко, постаће беживотно и тамно, као да је на њега пала киша од пепела. Кад путник осети слабост, вртоглавицу и тежину на грудима, те зачује удаљено звоно које откуцава двадесет три пута - пред њим ће се указати Селена. У њеном центру намерник, потом, може видети велики кружни дворац на чијој се фасади мешају различити стилови - древни асирски мотиви, кинеске фантазије и замршене индијске шаре - који заједно подсећају на Вавилонски торањ, саграђен од бледог порфира познатог као „зелена вода”. На високим стубовима који окружују ову грађевину, налазе се различите статуе, међу којима и оне двадесет четири жене обузете загонетним страхом пред непознатим непријатељем. Од тих стубова шире се даље улице, које деле град у четврти, испуњене безбројним дворцима и маузолејима, с црно исписаним именима вампирских братстава. На крају сваке од улица налази се шест високих стубова на којима су велике камене животиње, гуја, слепи миш, лешинар, соко и пијавица. Ако неопрезни путник пробуди једног од вампира, удобно смештеног у свом маузолеју, одјекнуће звоно и на сва врата ће похрлити витки мушкарци и бледе жене са жућкастим очима и тамним устима. Тада би ваљало што пре бежати назад за Земун и некако мимоићи стубове којим се улице завршавају јер ће се с њих на путника у бекству обрушити оживеле камене гује, слепи мишеви, лешинари, соколи и пијавице. Добра мапа том згодом била би од драгоцене помоћи.

Наравно, не мислимо на градске мапе какве се могу купити на киосцима - оне из неког разлога одбијају да укажу на место Селене и њен урбанистички распоред, као и на могуће линије тамошњег градског саобраћаја.

Како видите, поред свих других демона, на нашим просторима поготово је лако наићи на вампире, од којих су једни успешни привредници - касапи, а други, окупљени у великим братијама, углавном спавају и устају само да би сркнули туђе крви. А ако се са севера Србије спустите на њен запад, у околини Ваљева можемо срести и Саву Савановића, по „Википедији”, интернет енциклопедији - најпознатијег српског вампира, кога је први описао наш познати писац Милован Глишић.

Слава Саве Савановића толика је да је неправедно засенила његове литерарне претече.

Један од првих писаца који се у деветнаестом веку прихватио „језовите приче” био је Милорад Шапчанин. У причи „Богослов” из 1867. смело је обрадио неколико мотива које би неко можда назвао „фантастичним”, али који би се боље описали као „стравични”. Реч је ту, како је касније писала књижевна критика, о „вукодлаку о ком се испредају чудне приче”. Ово може да збуни - који је то вукодлак о коме се причају обичне приче?

У сваком случају, за тим вукодлаком сељаци су у „Богослову” покренули потеру на чијем је челу био пастув, „вран без белеге”. На исти начин, сељаци ће касније доакати и Сави Савановићу, а то несумњиво указује да су се и Шапчанин и Глишић повели за народним веровањем у способности појединих врста коња. Разлика између вукодлака из „Богослова” и вампира ког је описао Глишић чиниће се битном сваком познаваоцу натприродног и на ту разлику често указује и аутор „Ала и баука” А. Переграш. Ипак, наш народ са села задржао је тврдоглаво уверење да су вешци, вампири и вукодлаци, ако не иста, онда свакако сродна бића. С обзиром на то да су се с њима столећима успешно обрачунавали по истој рецептури, треба им признати да имају искуствене доказе о исправности својих убеђења.

Дакле, Милован Глишић је у причи „После деведесет година” описао појаву сличну оној из Шапчаниновог „Богослова”. С друге стране, село Зарожје, у које је Глишић сместио радњу своје приповетке, врло је слично селима из његових најпознатијих прича, какве су „Прва бразда” или „Глава шећера”. Одрастао у Грацу, у околини Ваљева, Милован Глишић се као писац посветио селу и сељацима које је познавао, волео и за које се и политички борио. И приповетка „После деведесет година” ту није изузетак - ипак, иако се бави Зарожјем и зарожанима, у центру приче је вампир Сава Савановић, укопан, али не и упокојен, негде у првој половини осамнаестог века.

Сугестивност приче вероватно и потиче од тога што је у реалистички описано сеоско окружење смештена противприродна појава, демон који се храни свежом људском крвљу млинара упослених у старој зарошкој воденици.

Колико пажње Глишићева приповетка привлачи од времена настанка па све до данас, може да посведочи и њена врло успела екранизација. Наиме, по мотивима приче о Сави Савановићу, сценариста и редитељ Ђорђе Кадијевић снимио је 1973. године телевизијски филм „Лептирица”, који је у жанру хорора код нас остао непревазиђен.

Глишићева приповетка садржи, у ствари, две приче. Једна говори о љубави између Страхиње и Радојке, којој на пут стаје девојчин отац Живан, имућан кмет из Овчине. Он не дозвољава кћерки да пође за младића кога види као „дроњу, што поваздан ћурлика у двојнице”. Што из незадовољства, што из немоћи, Страхиња пакује сав свој иметак - а он се састоји углавном од луле, нешто дувана и две старе пушке - па одлази из Овчине у село Зарожје, где улази на простор друге приче...

Како се испоставља, зарожани већ дуго имају тешкоћа са својом воденицом. Који год човек у њој заноћи, ма колико млад и снажан био, осване мртав, блед и испијен, с црвеном масницом на врату. То се већ рашчуло, па зарожани сад немају кога да најме за воденичара и користе млин само онолико колико стигну преко дана. А и тада тамо одлазе невољно јер и само место где се воденица налази у њима буди језу.

„Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу.”

Зато се зарожани скупљају код свог кмета Пурка и смишљају шта им ваља чинити. Једни би да воденицу, по кратком поступку, спале, па да направе другу. Други се боје великих трошкова изградње, па предлажу да се опет потражи воденичар. Усред њихове комшијске расправе, која је на путу да се претвори у комшијску тучу, наилази Страхиња и тражи за себе посао у њиховом млину.

Зарожани знају и воле Страхињу. Зато га прво одговарају упозоравајући га на судбину његових претходника. Страхиња је, међутим, одлучан и непоколебљив - разочаран због растанка с Радојком, с једне стране жељан је искушавања судбине, с друге, нада се да би тај посао могао да умилостиви Радојкиног оца Живана. И тако, пошто је код кмета Пурка провео остатак дана, Страхиња увече стиже у уклету воденицу...

„Беше се већ одавно смркло. Помрчина као тесто. Време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако. Нигде се не чује ништа. Само гдешто звонац зазвони крај реке, или совица завија у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-три пут, па ућути.”

Страхиња тад пали ватру, потом пуни своје две пушке. Тамо где би током ноћи обично седео млинар, он поставља једну цепаницу, па се пење на таван. Наоружан пушкама и стрпљењем, Страхиња је потом с тавана гледао доле и чекао. Дуго се ништа није десило - Страхиња је чекао, жрвањ се окретао, брашно скупљало...

У глуво доба ноћи у млин уђе један висок човек, у лицу сасвим црвен. Ушао је толико тихо да је изгледало да врата није ни отворио. Преко рамена је носио платно које му се спуштало све до пета. Гледајући га одозго, Страхиња је у рукама стегао обе пушке и на тавану се притајио толико да готово није дисао.

Прилика тад приђе до мучњака, места где је из млина испадало брашно и учини један необичан покрет - који ће управо због његове необјашњивости добро запамтити и Страхиња и сви који су потом чули за догађај у воденици - стави руку испод, пусти да му мало брашна падне на длан, потом га кратко загледа, па баци опет у мучњак.

Човек потом седе уз ватру и стаде да испод ока гледа ону кладу коју је Страхиња поставио на место где би иначе током ноћи седео млинар. Потом полако устаде, приђе оној клади и „наједанмах притишће је гњавити”. Али онда одскочи, стаде и као да се зачуди.

После паузе, прилика је викнула тако гласно да је воденица одјекнула:

„Еј, Саво Савановићу, деведесет година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас!”

Вампир се тако благоизволео представити, и то у правом тренутку, јер је већ у следећем Страхиња опалио из својих пушака. „Само нешто писну и као мало зајеча”, пише Глишић. Кад се дим барута разишао, врата на воденици била су отворена, а створења је нестало. Страхиња је узео угарак у једну, а нож у другу руку, па изашао напоље - али кад ништа није нашао, вратио се у воденицу. Одмах је напунио обе пушке, запалио лулу и наставио да меље жито, све чекајући кад ће да сване. „Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио!”, рећи ће Глишић.

Тек кад је петао закукурикао, Страхиња је могао да одахне. Зарожанима, који су се више изненадили што га затичу жива него мртва, он исприча шта му се десило. Онда сви заједно кренуше код баба-Мирјане, веома старе жене, већ годинама смештене код породице свог праунука, која се по њој и звала Мирјанић. Готово непокретна, с трећим зубима који су јој поодавно израсли, она се сетила Саве Савановића, опаког човека који је укопан у Кривој Јарузи, под рачвастим брестом.

То није било довољно зарожанима јер су у околини имали пуно кривих јаруга и још више рачвастих брестова. Стога су с попом, Пурковим вранцем без белега, заоштреним колцем од црног глога и с мало „воде аџијазме”, освећене богојављенске воде, кренули у потрагу. Ко још није, боље да запамти овај инвентар за неку, не дај боже, сличну ситуацију.

После неког времена и лутања зарошким јаругама, вранац изненада на једном месту стане копитом ударати о земљу. Ту ископаше прво пањ - од оног рачвастог бреста који је помињала баба-Мирјана - а потом и мртвачки сандук.

Поп тад натаче петрахиљ и отвори требник, спремише глогов колац и ону „воду аџијазму”, па подигоше поклопац на сандуку.

„Имају шта видети! Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили. Само што је претурио ногу преко ноге, руке испружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али обе готово зарасле.”

Вампир сместа доби глогов колац у трбух. Међутим, освећена водица, место у уста, попрска га по лицу - и у тај мах из вампирових уста излете прамичак некакве маглице у облику лептира који одлете из раке.

Поп очита нешто, они затрпаше сандук и хумку прекрише с пуно глоговог трња. Од тада у том крају више нису имали невоља с вампирима.

Захвални зарожани помогоше потом Страхињи да од кмета Живана добије Радојкину руку. И макар се све добро завршило, онај лептирак успео је да побегне омогућивши тако Сави Савановићу да настави свој загробни живот - макар само на филму и у књижевности.

Поред поменуте „Лептирице”, Саву Савановића можете, рецимо, срести и у узбудљивом роману Мирјане Новаковић „Страх и његов слуга”, где је, на самом почетку своје вампирске каријере, успео да уплаши и самог ђавола. На крају, пажњу ваља скренути и на представу Народног позоришта из Ужица под називом „Порфирогенеза”. О судбини Крезе Савановића, једног од Савих наследника, она говори под слоганом „Док буде људи, биће и крвопија”.