Једно од најпрепознатљивијих уметничких дела на свету приказује налакћеног човека повијених леђа, задубљеног у сопствене мисли. Скулптура је толико позната да је већина људи данас доживљава као својеврсни симбол, често смештан у различита окружења кроз карикатуре, фото-монтаже и телевизијске скечеве. Међутим, „Мислилац” је једно од врхунских достигнућа у историји вајарства, а свакако је најзначајније дело француског вајара из 19. века Огиста Родена. Смелим подвигом који означава почетак модернизма у вајарству, он је свог јунака одвојио од до тада уобичајених митолошких или наративних приступа. Усредсредио се на чистоту људског обличја. Кад се очисти од алегоријских значења, „Мислилац” постаје самостално дело које људе наводи да се и сами запитају - о чему ли овај човек размишља?

Још од раног детињства Франсоа Огист Рене Роден (рођен 12. новембра 1840. године) опирао се општеприхваћеним друштвеним нормама. Растао је у Паризу и радије цртао него учио, да би се у 14. години уписао у школу примењених уметности. Три године касније покушао је да се упише на угледну париску академију Бозар, где се предавало по званичном програму, с нагласком на уметност неокласицизма у обради историјских и митолошких тема. Суочен с тако старинским начином размишљања, Роден се опирао и вероватно зато пријемни полагао три пута.

Нимало обесхрабрен, определио се да постане самоуки уметник. У наредним годинама радио је као помоћник вајарима правећи сопствена не нарочито успела дела. У 35. години Роден је отишао у Италију да изучава радове Микеланђела и Донатела. Ту је нашао ново надахнуће за свој позив. Подстакнут свиме што је видео и сазнао, Роден је 1875. године створио „Бронзано доба”, своје прво велико значајно уметничко дело. Гола фигура у природној величини, незнатно повијене ноге и руке дигнуте изнад главе, указује на Човеково буђење, окретање ка цивилизованом животу и свести о значају појединца. Сем што је била у неуобичајеном положају, скулптура је остављала изразито животан утисак. Неки критичари чак су оптужили Родена да је калуп направио од живог човека, толико је његово дело било веродостојно. Уметник је, наравно, оповргао те сумње, али велика прашина која се дигла око његовог дела помогла му је да постане познатији. Тако је привукао пажњу француског Министарства лепих уметности које му је 1880. године наручило бронзану капију за улаз Музеја примењених уметности. Дело је требало да отелотвори „Божанствену комедију” Дантеа Алигијерија.

Надахнут бронзаном капијом Лоренца Гибертија „Рајске двери” (1425-1452) и Микеланђеловом фреском „Страшни суд” (1535-1541) на олтарском зиду Сикстинске капеле, Роден је одлучио да своје дело назове „Врата пакла” и усредсреди се на део „Божанствене комедије” посвећен паклу.

Роден је на капији у рељефу приказао различите фигуре растрзане болом и утонуле у очај. На врху оквира врата стоје три голе фигуре (Три суђаје), клонулих глава и руку, истичући Дантеово чувено упозорење: „Оставите сваку наду, ви који улазите”. Испод њих, али изнад самих врата, у средишту је препознатљива фигура - „Мислилац”. Роден је првобитно намеравао да ту буде фигура Дантеа док ради, али је одбацио уобичајен начин приказивања човека у средњовековној одори, већ се одлучио за огољени портрет песника. Наткриљујући ужас који се под њим догађа, „Мислилац” заузима место које, по правилу, припада Христосу у уобичајеним приказима Страшног суда. Међутим, код Родена судија је човек, а не Бог.

Иако је на „Вратима пакла” радио приближно 40 година, никада није завршио дело, понајвише зато што сам себи није хтео да призна да је готово. Највећи део завршен је до 1900. године и делимичан бронзани одливак капије изложен је исте године. Међутим, капија није спојена у целину до 1928. године, више од деценије након Роденове смрти. Но, без обзира на то, „Врата пакла” била су почетна тачка за многа Роденова каснија независна дела, нарочито „Пољубац”. Фигура „Песник” преименована је у „Мислилац” и изложена 1888. године. Роден ју је 1902. године увећао до величине бронзаног споменика постављеног пред париски Пантеон 1906. године.

Роденова слава расла је наредних година. Међутим, он је наставио да се опире уобичајеним схватањима у вајарству. Често је на државним конкурсима добијао прилику да начини бисте знаменитих Француза, између осталих и Виктора Игоа, 1883. године, и Онореа де Балзака, 1894. године, али су његова вајарска решења на крају жестоко нападана јер нису испуњавала очекивања. Роден је уживао у томе да веродостојну представу уклапа с изражавањем осећања, по чему су његова дела одступала од осталих дела које је плаћала држава. С друге стране, приближавала су га постимпресионистичким сликарима попут Пола Сезана.

Почетком 20. века Роден се све више усредсређивао на фигуре као што је, на пример, „Човек који хода” (1900-1907) где су приказане само ноге и торзо голог кипа. Премда су његова дела све више подсећала на осакаћене ископине из древног Рима и Грчке, показивала су и Роденову заинтересованост за људски облик раздвојен од уобичајених начина приказивања. Касније су модернисти усвојили многа од његових схватања одбацујући приповедање приче кроз уметност и верујући у суштину уметничког дела самог по себи. Роден је често правио више одливака исте скулптуре, намерно остављајући трагове, као што су отисци прстију или калупа, јасно истичући да је свако од њих дело људских руку, а не недодирљива и недокучива уметничка творевина.

Роденове присталице славиле су га као типичну романтичну личност - самоуки, успешни припадник радничке класе који је до свега дошао снагом сопственог духа, посвећен својој уметности до мере одбацивања свих новчаних и друштвених обзира. На заласку живота, Роден је у довољној мери био новчано обезбеђен и, када је преживео мождани удар 1916. године, сва дела даровао је Француској. Умро је годину дана касније, у јеку Првог светског рата. На његовом гробу налази се бронзани одливак „Мислиоца”.