Ако би сада - док су уши многима заглушене од бројних децибела који уз нежни шум точеног пива и реско цврчање печења допиру са сабора трубача у Гучи - неко тражио хитан одговор на питање који је наш главни, изворни, народни музички инструмент - шта бисте одговорили?

Готово неминовно, мислећи на „Калашњиков”, „Ђурђевдан” и остале хитове трубачких оркестара, многи би вероватно одговорили да је то - труба (као што су донедавно мислили да је хармоника). Одговор би можда био и тачан уколико би подразумевао народ који тренутно живи на овом простору заборављајући претходна поколења... Јер, труба је овде дошла у време новије историје, пре свега с војним оркестрима, а пре тога свирали смо неке друге дувачке инструменте.

Али, о томе касније.

Да видимо прво одакле заправо потиче труба коју Италијани зову тромба, Енглези трумпет, Французи тромпетте. Као што је свима јасно, реч је о лименом дувачком инструменту. Састоји се од цилиндричне цеви која се завршава левком, као и од усника у облику малог и плитког котлића. Цев трубе је савијена. Хроматска труба има механику са три вентила.

Претече трубе можемо да нађемо у најпримитивнијим цивилизацијама уколико мислимо на свирале од бамбуса, на пример, на рог... Најстарије слике трубе потичу, међутим, из Египта, из другог миленијума пре наше ере. Сачуване су и две трубе из Тутанкамоновог времена, од којих је једна бронзана.

На музичким инструментима сличним труби свирали су Асирци и стари Јевреји (хасосра), донекле и Грци (то је био инструмент по имену салпинШ), као и Римљани (туба). У древна времена труба је била ратнички инструмент, али и инструмент који се чуо при извођењу верских обреда.

У Европи се први пут помиње у 12. веку и тада је била дворски сигнални инструмент. Звук трубе потом је привукао пажњу европских жонглера, али и путујућих музичара који су свирали и изводили народне игре. У 15. веку први пут се појављују трубе са заврнутом цеви, најпре у облику слова с, а крајем тог столећа у кружном облику који је труба задржала чак до 19. века. Од тог времена трубе су правили у различитим величинама. Понекад су израђиване и од сребра, углавном од месинга. Почетком 17. века труба улази у оркестар с делима Монтевердија, а концерт за трубу написао је и италијански композитор Антонио Вивалди (1678-1741).

Док је у Венецији извођен Вивалдијев „Концерт за две трубе и оркестар”, да ли су и у нашим крајевима свирали трубу?

Свираљке, фруле, двојнице...

У ствари, сматра се да број изворних музичких инструмената у Србији и није тако велик мада постоје све главне врсте. У народне музичке инструменте убрајају се они на којима се изводила и изводи народна музика. Углавном су настајали у кућној радиности: правили су их сеоски мајстори градитељи. Свако годишње доба нудило је нове материјале за грађење дувачких музичких инструмената. Свирале су прављене од врбе и зове, а борија од младе коре дрвета. Најраспрострањенији и најособенији музички инструмент у Србији била је - свирала. Имала је шест рупица за пребирање тонова и једну гласницу. Правила се (и прави се) од шљивовог, дреновог или јаворовог дрвета. Постоје свирале разних величина од којих и зависи висина тонова. Мањи инструменти називани су свирала, свирајка, свираља, фрула или флура (у источној Србији). Дужи инструмент готово је свуда називан дудуком.

У дувачке инструменте са зарезаним писком спадале су двојнице: рупе на двојницама, односно гласнице, налазе се на предњој страни на којој су и рупе за пребирање тонова. Постоји седам рупа: четири на левој и три на десној страни. У свирале с једноструким језичком спадају паљке, сурле, лејка и гајде. Прве три праве се од тикве, с дужом дршком на којој су рупице за пребирање, а тело тикве служи као резонатор. Занимљиво је да су и гајде некада биле распрострањене по целој Србији, као и свирале. И данас их још свирају у источној Србији. Од аерофоних музичких инструмената с двоструким језичком веома су биле познате и зурле које су свирали уз тупан и бубањ. Овај се састав инструмената сачувао још само на југу Србије.

Иако је и у нас било изванредних народних и школованих трубача, трубачки оркестри међу широком музичком публиком стекли су славу добрим делом и путем филма - пре свега остварењима Емира Кустурице. Из таме биоскопске дворане, до улица, кафана, а потом на крилима народне музике света - до концертних дворана. Трубачке оркестре почели смо да сматрамо нашим музичким заштитним знаком. (Попут Кубанаца који су, истини за вољу, трубу употребили на један сасвим други начин...) Затим смо се и свету подичили својим трубачким оркестрима. Наишли смо на одобравање. Можда им се чини да звук трубачког оркестра верно дочарава нашу природу? Нешто бучно, а истовремено весело и очајно? (Да не помињемо склоност ка „фалширању”...) Ко ће знати? Историјски тренутак је, кратко речено, био одговарајући. Извесно је да је код нас створена музичка навика слушања одређене музике трубачких оркестара. Шта ли би на то рекао Тутанкамон?