На почетку беше монголска најезда, олуја коњаника која је као страшни усуд долазила из даљина Азије да током 13. века промени свет, да затре краљевства, поруши градове и растера многа номадска племена, попут Турака Ојгуза, из племена Каји. Ови Турци, бегунци из Персије, населише се у Малу Азију, на границе старог и ослабљеног Византијског царства. Ту су водили свети рат „џихад”, као „газије” - ратници ислама предвођени својим вођама, емирима. Међу тим емирима беше један, по имену Осман-бег, који усну следећи сан: у његове груди спустио се месец, а из груди израсте свето дрво које се ширило на све стране; испод дрвета су стајале четири фонтане које су представљале планине Кавказ, Атлас, Таурус и Балкан; из корена дрвета извирале су четири реке: Тигар, Еуфрат, Дунав и Нил. Посвуда се чула молитва мујезина и цвркут славуја. Наоколо су светлуцали дијаманти - градови који су се скупљали у прстен, а највећи међу њима био је најчувенији од свих - Цариград. Осман се пробуди онда када је на руку стављао тај прстен. Један дервиш који тумачи снове прорече му да ће његово потомство владати светом.

Османово племе није било бројно, али су им срчаност и успеси у борби прибављали све више присталица. Као плима, као поплава, османске газије заузимале су комад по комад Византије. Заредом падају градови и тврђаве. Османа наслеђује син, бег Орхан. Освајања се настављају. Турци из Азије прелазе Дарданеле 1354. године и учвршћују се на европској страни. За Орханом следи Мурат И, који се први од Османлија прозива султаном. Он ће своје седиште преселити на Балкан, у Једрене. Окружиће Цариград, освојити Тракију, поразити 1371. године велику војску српског краља Вукашина на Марици, упасти у Бугарску. Ништа, чини се, не може да се одупре брзим турским коњаницима и њиховој увежбаној сталној војсци - јаничарима, каква у то феудално доба не постоји нигде у Европи.

Само се још једна сила на Балкану може супротставити јаничарима - српска. Кнез Лазар 1389. године на Косово изводи цвет балканског витештва: уједињене српске, босанске и угарске ратнике. „И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало... и би много мртвих без броја...” На Косову је Мурат I изгубио живот као једини турски султан који је убијен на бојном пољу, али битку Османлије нису изгубиле. Муратов наследник Бајазит I Муња с Косова излази још моћнији. Србија постаје вазална држава, а Бајазит се жени принцезом Деспином (Оливером), сестром кнеза Стефана. Султанија Деспина Бајазиту је родила три кћери по имену Паша, Малика и Оруз.

Онда се опет појавише Монголи, као нова Божија казна. У великој бици код Анкаре, 1402. године, монголска војска Тамерлана потпуно је разбила Турке и њихове савезнике, међу којима се борио и Стефан Лазаревић. Султан Бајазит био је заробљен и погубљен. Током неколико деценија, чинило се да је османска моћ при крају, а Бајазитови синови отимали су се о наследство. Нажалост, био је то само привид. Већ средином 15. века околности су се промениле. Код Варне на Дунаву, 1444. године, султан Мурат II страховито је потукао крсташку војску француских и угарских витезова. Неколико година касније, на престо је сео један од највећих османских султана - Мехмед I.

Мехмед, прозван Ел-фатих (Освајач), син султана Мурата II, постао је владар с 18 година и одмах кренуо у освајање остатака Византијског царства. Његов савременик Константин из Островице, Србин који је једно време служио као турски јаничар, записао је да је султан „веома лукав, помоћу примирја преварио је кога је могао; и о вери се мало бринуо а кад би га ко због тога корио, намах би скочио (од њега) као бесан”.

Другог марта 1453. године под зидинама византијског Цариграда окупила се огромна турска војска од око 100.000 војника, међу којима и 20.000 јаничара. Некада највећи од европских градова, Цариград је у то доба био своја сенка. Штитиле су га само огромне зидине и храбра срца малобројних бранилаца. Одбрану, у којој су поред Грка биле и стране јединице Ђеновљана и Венецијанаца, предводио је византијски цар Константин XI Палеолог. Браниоци Цариграда пружили су херојски отпор и скоро два месеца жестоко се борили одбијајући на десетине турских напада, свакога дана поново подижући топовима порушене зидине.

Међу турским трупама налазиле су се и јединице које је султану послао његов српски вазал, деспот Ђурађ Бранковић. Константин из Островице, који је био међу њима, написао је да су Срби „морали ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању; а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен”. Срба је, у ствари, било на обе стране. Сам цар био је син Јелене, кћерке српског великаша Константина Дејановића. На турској страни, Мехмедова маћеха, удовица Мурата II, била је знаменита Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића, једна од ретких турских султанија која је задржала хришћанску веру и коју је млади султан Мехмед изузетно поштовао.

Дана 29. маја 1453. године, након више таласа напада, турски војници успели су да упадну у град. Последњи византијски владар Константин XI храбро је погинуо у бици да, као и српски кнез Лазар, остане легенда и пример потомству. Чак и данас многи Грци сматрају уторак, дан када је пао Цариград, за најнесрећнији дан у недељи. Вест о паду хиљадугодишњег града и Византије потресла је целу Европу. Турци су већину цркава у граду претворили у џамије. Двадесетогодишњи Мехмед I додао је својим титулама још једну „кајзер-и-Рум”, односно римски цар.

Након Византије, султан креће у нова освајања: 1459. пада Смедерево и српска деспотовина, 1461. године султан осваја Требизонд у Малој Азији. Мехмед 1464. године осваја Босну и убија последњег босанског краља Степана Томашевића. Затим 1467. године пада и Херцеговина. Један од разлога брзог турског напредовања на Балкану, осим слабости тамошњих држава, била је и извесна попустљивост освајача према сеоском становништву и њиховој хришћанској вери. Мехмед I оставио је грчког патријарха у Цариграду, а свим хришћанима дао је аутономију у оквиру система „милета”, односно етничко-верских заједница којима је управљала црква. У та времена, османлијска држава показивала је већи степен религијске трпељивости него друге земље у Европи, које су углавном забрањивале или протеривале припаднике других вера.

Неколико пута Мехмед I покушава да освоји и Београд, али бива одбијен у жестоким биткама. Пред крај живота, у жељи да потврди да има амбиције римског цара, Мехмед покушава да освоји Италију. Турци 1480. године накратко освајају Отрант, на самом крају италијанске „чизме”, што изазива панику у Риму. Страх од Турака је толики да римски папа бежи на север Италије.

И у наредним генерацијама турска моћ даље јача да би врхунац достигла под Мехмедовим праунуком, Сулејманом Законодавцем, кога су западњаци прозвали Величанствени (име Сулејман одговара јеврејском имену Соломон). Владао је најдуже од свих султана, чак 46 година (1520-1566), у време кад се у Западној Европи развија ренесансни покрет. Ипак, чинило се да су раскош и моћ Сулејмановог двора и његовог царства засењивале све остале у Европи. Турска држава протезала се од данашње Мађарске, на западу, све до Ирана и држала је велики део Средоземља. Сулејманове јединице заузеле су Београд (1521), затим су код Мохача (1526) до ногу потукле угарску војску и заузеле Мађарску, да би 1529. и 1532. године опседале сам град Беч. У Сулејманово време, Царство је имало више од 20 милиона становника и било подељено у око 200 „санџака” (области). Истанбул, са више од 250.000 становника, био је највећи европски град, већи од Париза и Лондона, пет пута већи од Беча, десет пута од Берлина.

Сулејман I умногоме је унапредио Турско царство: изградио је моћну флоту, развио законодавство допуњујући исламско шеријатско право путем „канун-и-Османи” (османлијских канона). Посебно је значајан развој уметности и архитектуре под чувеним „неимаром” Синаном. И данас обрисе Истанбулу дају величанствене грађевине које је градио Синан, попут чувене џамије „Сулејманије” и њених витких минарета.

Сулејман I подстицао је поезију као и „калиграфију” (уметничко писање) која је у исламској баштини имала дубоке корене. Сам султан бавио се поезијом. Низ љубавних песама посветио је својој омиљеној жени - Хурем султани, чије право име је било Рокселана. Пореклом украјинска робиња, ова лепотица доспела је до султанова харема, где ју је Сулејман уздигао чак до степена законите супруге. Султан јој је писао:

„престолу моје усамљене палате, богатство моје, моја месечева светлости, мој најтајнији пријатељу, моје постојање, моја султанијо, најлепша од најлепших... моје пролеће, мој дану, моја драга ружо, једина која ме не потреса у овоме свету, жено прекрасне косе, увек ћу те славити, ја, љубавник дрхтавога срца, са очима пуним суза, сретан сам...”

Временом је Рокселана задобила велики утицај, не само у султановом срцу него и у власти. Настојала је да, међу бројним Сулејмановим синовима, обезбеди наслеђе онима које му је она родила. Под њеним утицајем Сулејман је погубио своја два старија сина, као и великог везира. Сулејман I умро је у походу на Аустрију 1566. године. Плашећи се немира у војсци и ишчекујући долазак наследника, велики везир је више од месец дана крио султанову смрт, тако што је у шатор и у султанову носиљку поставио двојника. Тајна је откривена тек када је на лице места стигао Сулејманов и Рокселанин син и наследник - Селим II.

Османлијска династија дуго није имала млађих грана - оне су вековима редовно „подсецане”, у најсуровијем смислу те речи. Наиме, још од времена Мехмеда Освајача уведен је обичај да се, доласком на власт новог султана, одмах погубе сва његова браћа и њихови мушки потомци. Ово ипак није угрозило опстанак саме династије јер је сваки султан имао бројно потомство.

Једини забележени изузетак османског принца који је преживео долазак на власт свога брата, јесте повест о сину Мехмеда Освајача - принцу Џему. Џем је, након пораза у борби за власт са братом Бајазитом II, успео да побегне на запад - у Италију, где је и умро 1495. године. На западу је оставио и потомство које је преузело хришћанску веру и које постоји и данас (италијанска племићка породица Саид). О судбини принца Џема траг је оставио и Иво Андрић у својој „Проклетој авлији”.

У 16. и 17. веку Османско царство више није расло, иако је и даље било једна од најмоћнијих европских сила. У поморској бици код Лепанта, 1571. године, удружене хришћанске снаге, Венеција и Шпанија, први пут су успеле жестоко да поразе турску војску. Ипак, Османлије ће и 1683. године још једном стићи под зидине Беча да би у великој бици претрпеле пораз који ће значити почетак њиховог постепеног повлачења из Средње Европе и с Балкана.

Током генерација османски владари показивали су све мање воље да се баве тешким послом управљања огромном државом.

Харем је било место где се постављају везири, доносе важне политичке одлуке и води живот пун источњачке истанчаности, с циљем да се пружи свако чулно и духовно уживање само једном човеку - султану, „Алаховој сенци на земљи”.

На пропадање династије утицао је обичај уведен од 17. века, којим је „очовечено” сурово правило убијања османских принчева, тако што су они држани затворени у посебним просторијама на двору званим „кафез”. Ту би злосрећни принчеви, којима је био забрањен сваки додир са спољним светом, опијени хашишом, пићем и прекомерном храном, постепено тонули у потпуну отупелост и малоумност. Неки међу њима би, после више деценија, бивали извучени из заточеништва и проглашени за султане. Претпоследњи османски султан Мехмед V тако је чак 30 година живео затворен пре него што је проглашен за владара.

Владавина османске династије најзад је завршена у Младотурској револуцији Кемала-паше (названог Ататурк) који је преуредио турску државу, прогласивши је републиком, 1923. године. Иронија је историје да је последњи османски султан Мехмед VI своје последње земаљске дане провео у избеглиштву на западу Европе - у Санрему, где је умро 1926. године. Био је толико задужен да повериоци десет дана нису дозволили сахрану покојника. Данашњи, 43. по реду, поглавар османске породице зове се Ертоглу Осман В.

Срби су се вековима срчано и храбро борили против турског царства, али су у појединим раздобљима у знатној мери допринели слави Османлија. Најмање четрнаест великих везира у току историје отоманске државе било је јужнословенског порекла (већином у 16. и 17. веку). Осим њих, слави Османлија допринело је на хиљаде везира, беглербегова, паша, као и десетине хиљада обичних војника хришћанског порекла из Босне или Србије. У 15. веку било је толико ових потурчењака да се српски језик сматрао за други на султановом двору (након турског).

Први турски велики везир српског порекла био је Ахмед-паша Херцеговић (рођен 1456), најмлађи син знаменитог Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, владара Хума. Херцеговић Ахмед (претходно је носио име Стефан) кога су Турци као дечака узели као таоца, око 1474. године прешао је у ислам и оженио се кћерком султана Бајазита II, Шахзадом Хунди. Био је велики везир у пет наврата. Истакао се у борбама турске војске у време освајања Египта, где је и умро 1517. године. О његовим потомцима постоје подаци све до 1614. године.

Међу бројним турским државницима српског порекла који су стварали османску историју најчувенији је био Мехмед-паша Соколовић (1506-1579), једини османлијски велики везир који је владао чак за време три султана. Мехмед-паша један је од најзначајнијих државника у целокупној османској историји. Мехмедова жена била је кћи султана Селима II - Есма (Исмихан) с којом је имао три сина и кћер. И поред високог положаја, Мехмед није заборавио свој завичај и род. Обновио је Пећку патријаршију и српској цркви дао широку аутономију, своје рођаке постављао је за српске патријархе (Макарије Соколовић), а оне који су прешли у ислам за османлијске управнике. Најзначајнији међу њима, Мустафа-паша Соколовић, био је беглербег Угарске, Ферхад-паша управљао је Босном и саградио бањалучку џамију „Ферхадију”.

Османски зетови били су и неки други велики везири јужнословенског порекла, попут Дамат Рустем-паше, Дамат Ибрахим-паше (16. век) и Дамат Мелек Махмут-паше (18. век). „Дамат” значи зет на турском, односно чињеницу да су ови велики везири били ожењени султановим кћерима. Други везири достизали су највиши положај као бивши учитељи султана („лала”), попут Лала Кара Мустафа-паше (16. век) и Лала Мехмед-паше (17. век).

Турски везири имали су обичај да прикривају своје хришћанске корене, тако да често није могуће тачно установити њихово порекло. Била су то деца која су силом скупљана у хришћанским породицама на Балкану и у другим крајевима Царства, путем по злу упамћеног „данка у крви” (девширме). Ова деца постајала су султанови робови и ратници („јаничари”). Најдаровитији међу њима образовани су на самом двору, где су достизали и највише положаје. Међутим, колико год да су постајали моћни, везири и јаничари хришћанског порекла до краја живота остајали би одани владареви сужњи, чијим животима и иметком је он могао да располаже у сваком тренутку.