Флавије Филострат (Флавиус Пхилостратус), рођен 170. године, а умро 244, 245. или чак 255 - зависно од извора који користите, био је писац великог броја значајних текстова, од којих је, нажалост, данас сачуван само мали број. Међу његова дела спадају, рецимо, и белешке о старогрчким атлетама, њиховим вежбама и исхрани уочи великих такмичења на оновременим олимпијадама. Као поштовалац питагорејског учења, и сам је веровао у бесмртност, ослобађајућу моћ аскетизма и уздржавања, па и у вегетаријанство - а управо је Питагора био први утицајни поборник вегетаријанства у оном делу света који данас називамо Западом. Та Филостратова заокупљеност питагорејским учењима вероватно га је и мотивисала да око 200. године напише своје најзначајније дело „Животопис Аполонија са Тијане”.

У том делу изнео је биографију великог питагорејца Аполонија кога неки, с правом или не, називају и назареном и питагорејским хришћанином. Рођен у Тијани у Кападокији, Аполоније је живео у другој половини првог века и пропутовао Ниниву, Вавилон и Индију, затим Грчку, Италију и Шпанију ширећи око себе славу филозофа, аскете, волшебника и чудотворца који је у Риму, наводно, дигао једну жену из мртвих.

И поред мишљења историчара да је Аполонијева биографија важан документ који открива ране везе питагорејства, назаренства и хришћанства, и он и његова дела данас су углавном заборављени и потцењени. То изгледа неправедно, јер је Филострат о њему писао као о највећем мудрацу свих времена, великом чудотворцу и проповеднику новог, вишег морала.

О томе, на живописан начин „језовите приче”, сведочи и Повест Менипа Ликијца. Има оних који тврде да она садржи и извесна фантастички обојена претеривања, али се можда управо због тога ова епизода и издваја из биографије која, свакако, не оскудева у узбуђењима.

Живео је, дакле, у Коринту двадесетпетогодишњи Ликијац Менип. Био је то наочит и духовит младић мада због сиромаштва није имао ништа сем свог „филозофског огртача”.

На путу за Канхреју једном приликом он срете лепу феничанку која му се љупко приближи и позва га у своју мермером украшену кућу, где би могла да га понуди добрим вином и пријатном песмом. Одмах му рече и да га већ одавно из прикрајка заљубљено посматра и да Менип не треба да се боји никаквог конкурента јер лепа феничанка није била ником обећана.

Менип је по природи био скроман, али му ове речи звучаше јако угодно и привлачно. Стога оде феничанкиној кући и проведе тамо пријатне сате. Навраћао је од тада често и ускоро осети да је и сам срећно заљубљен.

Његови пријатељи, филозофи као и сам Менип, благонаклоно гледаше на његову везу јер је жена била лепа, пријатна и богата - што је, такође, било значајно, с обзиром на то да их је често звала у кућу и тамо угошћавала добро колико и самог Менипа. Укратко, он је осећао да је на прагу велике и дуговечне среће, кад се у њиховом граду појави Аполоније из Тијане, који се у Грчку враћао после дугог одсуствовања због путовања по Ниниви, Вавилону и Индији.

Филозофи се, наравно, радознало окупише око угледног придошлице, а овом, међутим, одмах у очи упаде баш Менип. Док је помало одсутно одговарао на питања којим су га коринћани обасули, Аполоније стаде да посматра Менипа тако пажљиво као да је вајар који се спрема да изради његово попрсје. Онда му изненада рече: „Љубиш змију која се увија око тебе.”

После ове необичне и наизглед ничим изазване реченице, међу окупљенима наста збуњени тајац. У самом Менипу изненађење се помеша с љутњом због речи које је сматрао сасвим непримереним.

Не обазирући се на то, Аполоније мирно настави:

„Зар заиста мислиш да те она воли?”

„Без сумње, сигуран сам у њену љубав”, одлучно одговори Менип.

„И кад ће бити свадба?”, упита Аполоније.

„А зашто не већ сутра?”

Иако је било очигледно да је то рекао изазван Аполонијевим питањима, Менип одмах додаде да његова љубљена и он већ дуже планирају свадбену свечаност и да стога неће бити никаквих тешкоћа да се она заиста и одржи већ током следећег дана. Позва све окупљене филозофе, а место где се налази феничанкина кућа посебно детаљно описа баш Аполонију.

Читаво његово друштво сутрадан се окупи у кући младе, радосне што је тако брзо дошло до свадбене свечаности с вољеним Менипом. Њена послуга је у току преподнева већ изнела посуђе од злата и сребра, па сад хитро донесе гостима најбоље вино. Сама водећи рачуна о току свечаности, млада господарица их остави накратко, како би проверила да ли напредује припрема хране која ће касније бити послужена.

Тад се појави и Аполоније. Није изгледао задивљен ни кућом, ни бројном и ужурбаном послугом, ни посуђем од најплеменитијих метала, ни густим црвеним вином које је текло потоцима. Напротив, он мирно упита Менипа:

„Је ли лепа домаћица ове гозбе код куће?”

„Брзо ће се вратити”, одговори Менип, изненада се због нечег осетивши посрамљено.

Аполоније се тад обрати свим гостима и упита их да ли знају за Танталове вртове - који постоје, а не постоје.

Гости одговорише да знају. Наиме, кажњен зато што је с трпезе богова крао нектар и амброзију, Тантал је кажњен вечитом глађу и жеђу. Заробљен је у подземљу, у дивном врту пуном бујног воћа и извора - али, кад би испружио руку да убере плод, грана с воћем би се дизала све више и више од њега, а кад би покушао да попије мало воде, она би се хитро повлачила пред његовим уснама. Тантал је био, дакле, заробљен у врту који га је својом раскоши само мучио. Гости су знали на шта Аполоније мисли, али нису схватали какве везе има прича о Танталу са свадбеном свечаношћу на коју су дошли.

Аполоније им све објасни речима: „Све што вас овде окружује - мермер и послуга, злато и сребро, вино и храна - само је варљиво привиђење!”

Уносећи послужавник с врућим печењем, Менипова феничанка баш тад уђе у просторију, таман на време да зачује Аполонијеве речи. Оне је разбеснеше, руменило јој обли образе и она повика:

„Ви сте сви филозофи лудаци! Причате глупости о непостојећем, уместо да се бавите оним што можете видети очима, додирнути прстима и окусити устима!”

И Менип и окупљени били су изненађени провалом гнева иначе умилне домаћице. ипак, сви јој даваше за право јер је Аполоније своје увредљиве оптужбе изнео без икаквог доказа.

Овај, међутим, сачека да феничанка за тренутак ућути, како би ухватила дах, па тихо, али одлучно изговори магичне речи.

И сви окупљени истовремено приметише да више нема ниједног од многобројних слуга који су се до малочас гурали око њих трудећи се да им удовоље. Зар је могуће да су се изненада заједно изгубили, као да су неприметно поискакали кроз прозоре?

Аполоније, међутим, изговори нове магичне речи.

Од мермером обложених зидова, златних пехара и сребрних тањира тад остадоше само оронуле преграде од набијене земље, полупане посуде од трошне глине - удобна феничанкина кућа као да се претворила у стају или тор за животиње. Још држећи у рукама прљаве, лимене чаше, које су малочас изгледале начињене од најплеменитијих метала, Менип и гости подједнако ужаснути приметише да се у њима, уместо вина, налази устајала вода, пуна труња, мртвих инсеката и жабокречине. На комаду даске изрешетане жишцима, која је представљала послужавник, уместо печења сад је лежала олињала и натрула стрвина неке давно липсале животиње.

Феничанка тад плачним гласом стане молити Аполонија да престане, али овај само настави да још жешће изговара нове речи магичне снаге.

Њена глатка и чиста коса тад се продужи у прљавоцрне, заплетене власи које се брзо спустише све до пода. Очи се исколачише и добише зенице какве имају ноћне грабљивице. Зуби се у корену заоблише, на врху издужише и заоштрише штрчећи из чељусти које су обликом сад личиле на крокодилске. Читаво тело постаде црволико, с окраћалим рукама и ногама из којих су укриво расле жућкастосмеђе канџе.

Била је то емпуза, коју Грци зову и ламија, а Римљани ларва - демонско створење настало од мртвог, а неупокојеног злотвора, навикнуто да се храни месом својих уснулих људских жртава. И док је Менип тек схватао каква би га судбина задесила да је те ноћи заспао поред своје младе - она нестаде остављајући за собом само слузав, лепљив и развучен траг на земљаном поду рушевне грађевине.

Нажалост, Филострат је, због овог или оног разлога, пропустио да у причи о коринтској невести и Менипу Ликијцу забележи и магичне речи којима је Аполоније избрисао привид који је ламија почела да плете око своје несуђене жртве. Да јесте, могли бисмо да проверимо да ли су те речи и сада делотворне - јер привида различитих врста данас међу људима има више него икада пре.