Био је то срдачан и, надасве, изненађујући сусрет. Двојица пријатеља видела су се први пут после две године, на сасвим другом континенту и у посве другачијим околностима. Ровови Шпаније у грађанском рату, с пролећа 1937. године, сада су у отменом ресторану у Хавани надирали само у сећањима. Некадашњи командант батаљона „Џорџ Вашингтон”, састављеног од америчких добровољаца, чврсто се грлио и дрмусао с писцем, у то време дописником многих америчких новина из Шпаније. Мирко Марковић и Ернест Хемингвеј.

Пријатељство рођено усред кише куршума на положајима фронта Хараме, одакле су републиканци од Франкових фалангиста бранили Мадрид, трајало је неколико месеци, а онда су им се путеви разишли, све до сусрета у Хавани, лета 1939. године.

Дуго и пажљиво је Мирко Марковић писао сећања на свој живот који наликује бајци. Између осталог и о пријатељевању и дружењу с Хемингвејем. Због мноштва перипетија, углавном везаних за „политичку подобност” аутора, књига се појавила тек после његове смрти. Издао је 1997. године подгорички „ЦИД” а за штампу је приредио Василије Калезић.

Из ње издвајамо део о лову на сабљарке којим је Хемингвеј испуњавао добар део времена док је живео на Куби, а који је, поред осталог, значајно утицао на настанак чаробне приповести „Старац и море” што му је помогло да 1954. године добије Нобелову награду за књижевност.

„...Хемингвеј је писао претежно ноћу. Рекао ми је да му је то подесније из више разлога: хаванске ноћи су далеко свежије од дневних тропских жега; боља је концентрација... а сабљарке је занимљивије ловити дању...

- Сабљарка је, Мајк (тако је звао Мирка још од Шпаније - прим. П. М), чудесна симфонија! Не! Лажем! Она је једна перфектна елеганција, једна савршена грациозност. Али, она је и муња, страшна снага... разбојник! Знам један случај, овде у Хавани, када је сабљарка убила рибара једним замахом. Пробушила му је стомак својом сабљом, тако да је врх, кроз кичму, избио на леђа. И несретник је издахнуо пре него су га одвојили од сабљарке...

Хавана се тек будила у јутарњој свежини кад је Хемингвеј свратио колима, па смо се одвезли у Кохимар. Тамо је била усидрена његова јахта „Пилар”. Њен бели корпус елегантно се оцртавао на плаветнилу морске површине. Имала је два снажна дизел-мотора. И Хемингвеј се, на свој начин, поносио својом „Пилар”.

- Зар није елегантна? - показивао је руком у правцу брода док смо се примицали... - Видиш ли да у њеним линијама има нечега од витке девојке, а? Просто да је човек потапше по стражњици...

Издао је наређење посади (четири морнара које је сам плаћао), мотори су забректали, он је стао за кормило и полако смо из Кохимара испловили на пучину.

Док је „Пилар”, брекћући својим моторима, муњевито секла пучину, морнари су спустили припремљене четири велике удице с мамцима рибама: две на осамдесет, а две на четрдесет метара од крме брода.

Хемингвеј ми је објашњавао шта чему служи од онога што се налазило на палуби. Била су ту и четири полуаутоматска карабина.

- Видиш ово, Мајк - дохватио је један карабин... - Скоро редовно ајкуле нападну ухваћену сабљарку. Овим је бранимо. Али, треба знати како. Бадава ћеш пуцати у труп ајкуле. Гађај је у бели круг иза саме главе. Јеси ли разумео?

Дешавало се да јуримо сат-два, а од сабљарки ни трага. Али, то је било ретко. Најчешће су сабљарке биле ту, само нису хтеле да загризу. Као да су се поигравале с нашим стрпљењем: дојуре иза крме и, као стреле, само што нису дотакле мамац, стуште се поред брода, претекну га, направе велики круг који се могао одлично пратити по њиховом усправном перају репа, и опет се нађу далеко иза брода.

- Ова мора загристи! - узвикнуо би одједном Ернест, па би узео кормило да сам маневрише бродом, варакао се с великом рибом усмеравајући брод неким само њему познатим вијугама тактике лова на сабљарке.

- Најмање петсто фунти, Мајк! Кажем ти, крупна је ова бештија! - и сав се усредсређивао на сабљарку, а мене је то подсећало на призор са Хараме када сам га видео с митраљезом.

Сећам се када смо уловили прву сабљарку. Претходило је дуго варакање. „Пилар” је, вођена јаким Хемингвејевим шакама, сваке секунде мењала курс. Сабљарка је у неколико узастопних великих кругова обигравала око нас, док је Хемингвеј вешто „намештао” ону страну брода на којој су биле удице... И у једном муњевитом налету, као да се наљутила због изазивања, риба је прогутала једну од оне две удице. Истог трена, чим је струк удице са фијуком излетео из воде, Хемингвеј се у једном скоку нашао код столице где је била причвршћена дршка удице и почео да је потеже... Вредело је у таквим тренуцима видети његово широко необријано лице, чврсто стиснутих вилица, озбиљно, али и с неким једва приметним сенкама усхићења.

Крај дршке удице затакао је у посебну рупу на кожном каишу (које смо, иначе, увек држали затегнуте око појаса) и почео је да вуче рибу. Прво би снажно, али равномерно, повукао, и док би се ухваћена риба, која се иначе очајнички батргала покушавајући да се отргне, примакла за који метар броду, Хемингвеј је веома спретно и брзо намотавао челични струк удице на котур. Риба се праћакала, избацивала своје дуго, витко тело изнад воде и зарањала у дубине колико год јој је допуштала дужина струка удице. А кад ју је примакао на двадесетак метара од брода, Ернест ми је предао удицу да вучем.

Први пут сам то радио. И нисам могао претпоставити колико за то треба снаге, а поготово вештине. Једва сам успевао да се, приликом сабљаркиних трзаја, одржим на ногама. А какви су ти трзаји били у самом почетку, док је била пуна снаге, незаморена!

- Повуци, па намотај - довикивао ми је Ернест. - Повуци, па намотај! И нека ти дршка чврсто лежи у каишу, иначе ће ти жица исећи дланове!

Док сам вукао и купао се у зноју, а дланови ми бридели као на жеравици, момци с брода држали су у рукама дугачке шиљке с кукама, као нека косовска копља, и чекали тренутак када ће сабљарка бити привучена самом броду. И у један трен, њих двојица су истовремено забола своје ости у њено тело...

Хемингвеј је командовао:

- Пази, ђаволе проклети! Пази да те не закачи! Пази, кажем ти!

Ово се односило на мене јер сам, од свих присутних, био једини неспретњаковић.

У извлачењу рибе сви смо учествовали. А када се сабљарка нашла на палуби, направила је прави лом: столице су се превртале, све што је било близу летело је тумбе од удараца њеног репа и сабље...

Теже, али веселије, било је кад би уловљену сабљарку, док смо је привлачили броду, напале ајкуле. Онда би један од морнара хватао удицу, а Хемингвеј и ја карабине... Некад нам је полазило за руком да одбранимо уловљену сабљарку, или бар њен већи део, а понекад се дешавало да извучемо само главу.

Боже, што је у таквим приликама било вике, псовки, пуцања, смеха и свакаквог урнебеса!

Али, једно је било својствено Хемингвеју: у лову, у спорту или у ма каквој другој прилици, он никада није кињио друштво или друга. Није био ситничар, нити је забаву или ма шта друго претварао у „робију” за присутне. Напротив, радовао се да му пријатељ ужива у ономе у чему је и сам уживао, а ако би приметио да није тако, онда би и сам напуштао такав начин уживања. То је и чинило друштво с њим одиста пријатним.

Ово, наравно, не значи да приликом овог или оног промашаја не би уследила и масна псовка. Али, примао је и онда кад си му истом мером узвраћао, да би се, најзад, све завршило смехом и шалом...

Знао сам да Хемингвеј лови сабљарке из спорта, из забаве, из жеље за узбудљивим доживљајима. Али, нисам знао шта ради с толиком гомилом меса, и то одличног (бољег од туне).

Мислио сам да га оставља посади брода да ради с њим шта хоће. Зато нисам ни хтео ништа да га питам кад смо се после првог лова, пред сам залазак сунца, враћали у Хавану.

Момци су, још на пучини, очистили сабљарку и исекли је на комаде од кило-два. Била је то прилична количина одличног меса, сложена на палуби на једној церади и прекривена другом.

Тек кад смо упловили видео сам коме је улов намењен...

На обали је стајала гомила жена, деце и покоји стари рибар. Кад смо се помолили, махали су рукама и капама према „Пилар”. Видело се да с нестрпљењем чекају повратак беле јахте и њеног газде.

- Спремају ти свечан дочек, Ернесте! - рекао сам му, посматрајући оживелу гомилу сиротиње.

- Врага! Ови ђаволи чекају сабљарку, а не мене! Гладан стомак не слави никога и ништа, осим залогаја, Мајк!

Када је брод пристао, један од момака почео је да баца комаде сабљарке с палубе у гомилу, али је пазио да нико не узме два, тако да би доспело за све...”

После неколико месеци боравка у Хавани и десетак излазака на море у лов на сабљарке, Мирко Марковић је, захваљујући Хемингвеју, успео да добије визу за САД, одакле је претходно прогнан на Кубу. Више се никад нису срели, мада су се уредно дописивали. Међутим, занимљив податак је да је управо за време Марковићевог боравка на овом карипском острву Хемингвеј писао свој доцније чувени роман „За ким звона звоне”.

О томе је оставио овакав запис:

„На ‘Пилар’, за време ‘сабљарења’, читали смо поједине странице и делове. Он је, пишући и обликујући ово дело, по други пут преживљавао драму Шпаније... Није избегавао примедбе (које се ни у ком случају нису односиле на књижевну страну дела), него их је изазивао, прижељкивао, али је упорно бранио свој став или замисао... Препирали смо се око брунетске офанзиве (лето 1937. године)... „Звоно” је, у ствари, један исечак баш из тог подухвата републиканске војске... Уосталом, тај спор око појединих места у „Звону” није се завршио на томе. Пошто је књига изашла, спор је настао, односно пренео се, мада не с моје стране, у Удружење шпанских добровољаца у Њујорку где су ме кривили да сносим део политичке кривице за поједина места у „Звону”, мада то није било тачно...

Био сам већ у САД када је роман изашао. Тамо ми је негде и остао примерак с Хемингвејевом посветом...”.