Две љубави повезују Дубровчанина Михаила Мерћепа, Тршћанина Едварда Русијана и Суботичанина Ивана Сарића. Прва је љубав према бициклизму, а друга према авионима и летењу и у обе ове области оставили су дубок траг.

Сва тројица рођена су у другој половини 19. века када су бицикли тек почели да освајају европске друмове и када је такмичарски бициклизам на овим јужнословенским просторима био тек у повоју. Ипак, сва тројица су у раној младости заволела гломазне и непрактичне велосипеде, спремно прихвативши појаву бицикала са точковима исте величине и пнеуматицима. На њима су постигли и највредније спортске резултате, а када су до њих допрле прве вести из света о покушајима да се оствари Икаров сан, сва тројица, свако за себе, решила су да не чекају да „аероплани” стигну на Балкан.

Михаило Мерћеп, Едвард Русијан и Иван Сарић бацили су се на прављење сопствених авиона и успели да се великим словима упишу у историју авијације, не само (бивше) југословенске већ и светске.

Михаило Мерћеп, најстарији у овој тројци, рођен је 1864. године у Дубровнику, а детињство је провео у Србији. Основну школу започео је у Кладову, а завршио у приватној немачкој школи у Турн Северину. Затим се 1878. године вратио у Дубровник где је учио фотографски занат и радио као трговац, а пут га је онда нанео у Београд где се придружио заљубљеницима у бициклизам, оснивачима Првог српског велосипедског друштва. У то време, поткрај 19. века, београдски велосипедисти више су се бавили популарисањем овог спорта него правим такмичењима, а Михаило Мерћеп био је успешан у обе ове области.

Највећи Мерћепов подвиг била је вожња бициклом 1893. године до - Чикага. Истина, возио је „само” од Београда до Хамбурга и од Њујорка до Чикага да би стигао на Велику светску изложбу и Друго светско првенство у бициклизму, а остатак пута - од Хамбурга до Њујорка превалио је бродом. Авиона тада још није било...

У Чикагу Мерћеп је присуствовао неким покушајима летења на авионима без мотора. Била је то љубав на први поглед. Из Чикага се запутио у Далас и ту провео четири године учествујући на бициклистичким такмичењима и помно пратећи све покушаје летења.

У Београд се вратио крајем 1897. године, опет комбинујући вожњу бициклом и бродски превоз: од Даласа преко целе Америке до Њујорка бициклом, па бродом до Хамбурга, а онда бициклом до Србије. Почетком наредне године, заједно с првим прваком Београда, издавачем и књижаром Светом Савићем, и глумцем Љубом Станојевићем, Михаило Мерћеп предузео је још једну бициклистичку туру, овог пута преко Босне, Херцеговине, Црне Горе и Приморја до Дубровника и назад.

Почетком 20. века Мерћеп се преселио у Загреб, отворио фотографску радњу и, уз бициклизам, бавио се мотоциклизмом и аутомобилизмом. Међу првима је приређивао аутомобилске спортске „туре”, а када је на бициклистичкој трци упознао словеначког бициклисту Едварда Русијана, такође зараженог летењем, заборавио је бицикле, мотоцикле и аутомобиле и посветио се авионима.

Позвао је браћу Русијан у Загреб и заједно су изградили хангар и први авион на ком је Едвард Русијан децембра 1910. године извео први лет на тлу потоње Југославије.

Следећи лет у Београду, 9. јануара 1911. године, завршен је трагично погибијом Едварда Русијана, а Мерћеп, у сарадњи с Јосипом Русијаном, наставио је рад на прављењу летелица и из њихове радионице изашле су још три - 1911, 1912. и 1914. године. На њима је обучавао пилоте, приказивао летење у Загребу, Осијеку, Грацу и Будимпешти у којој је, 1912. године, у конкуренцији 16 пилота из Аустроугарске, освојио прво место.

Мерћеп је био и члан Српског сокола у Загребу од 1909, а 1910. године у Бугарској је изабран за члана Савеза словенског соколства који је окупљао соколска друштва свих словенских земаља. Први светски рат дочекује као затвореник због испољавања српског национализма. Аустроугарске власти предале су га војном суду, али после шест месеци, захваљујући залагању многих пријатеља, нашао се на слободи. Његов хангар и авион у међувремену су уништили аустроугарски војници и Михаило Мерћеп више није направио ниједан авион.

Ипак, није се потпуно предао. Био је покретач оснивања Аероклуба у Загребу 1925. године и делегат на оснивачкој скупштини Аероклуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одржаној 29. марта у Београду.

У Београду је и умро (26. децембар 1937) и сахрањен.

Словенац Едвард Русијан, рођен 6. јула 1886. године у Трсту, који је тада припадао Аустроугарској монархији, одрастао је у Горици где је похађао школу, шегртовао у очевој бачварској радионици заједно са старијим братом Јожом (Јосип) и бавио се многим спортовима. Највеће успехе постигао је у бициклизму који га је спојио са Михаилом Мерћепом.

По нашим изворима, њих двојица упознала су се 1908. у Загребу, на циљу тада велике трке Грац - Загреб у којој је Русијан био такмичар, а Мерћеп гледалац и фотограф. По италијанским и словеначким изворима (Русијанова нећака која живи у Трсту има интернет сајт посвећен славном рођаку), до њиховог сусрета дошло је почетком 1910. године на једној бициклистичкој трци у Горици.

Браћа Русијан још су 1900. године, као деца, направила први модел авиона, Едвард је чак нацртао и неку врсту хеликоптера, а заједно са братом прешао је са планова и модела на градњу прве праве летелице. Идеје је „покупио” у септембру у Бреши, на једном међународном ваздухопловном митингу где је упознао и Француза Блериоа, човека који је први прелетео Ламанш, и 25. новембра 1909. на аеродрому Мила Ројице, недалеко од Горице (данас Италија), извео први лет у историји југословенске авијације. Само шест година после првог лета у историји светског ваздухопловства браће Рајт, Едвард Русијан је на авиону „еда 1”, који је покретао троцилиндрични „анзини” мотор од 25 коњских снага, летео око 10 секунди и приземио се после шездесетак метара достигавши највећу висину од два метра.

Упркос томе што је ушао у историју, Едвард Русијан није био задовољан и само четири дана касније прелетео је 500 метара достигавши висину од 12 метара возећи просечном брзином од педесетак километара на час.

До лета 1910. године Едвард и Јосип Русијан произвели су укупно седам летелица (једнокрилаца, двокрилаца и трокрилаца), све са истим мотором, али дужину другог лета са „едом 1” није успео да надмаши. По свему судећи, то га је подстакло да крајем 1910. године прихвати Мерћепов позив да се с братом пресели у Загреб и да заједно почну производњу авиона за тржиште.

Моноплан „Мерћеп-Русијан”, усавршена „еда 4” са снажним „гном” мотором од 50 коњских снага донетим из Париза, оправдао је очекивања конструктора и за време првих летова у Загребу, новембра 1910. године, поставио је светски рекорд у дужини или, боље речено, краткоћи залета. Дотадашњи рекордер Блерио одвојио се од земље после 32 метра рулања, а Русијан је после 28 метара залета савладао силу Земљине теже и досегао висину од око 100 метара.

Будући да су желели да крену у серијску производњу авиона, а да су били присталице идеје уједињења јужнословенских народа, Мерћеп и Русијан одбили су понуду да гостују у Бечу и Будимпешти и заказали балканску турнеју Београд - Софија - Истанбул.

Прва станица била је кобна за 25-годишњег Едварда Русијана. Погинуо је под зидинама Калемегдана, 9. јануара 1911. године, као 36. жртва светског ваздухопловства.

Иван Сарић (рођен у Суботици 27. јуна 1876. године) бициклизмом је почео да се бави 1891. године возећи велосипед с великим предњим точком. На првој великој међународној трци, у Печују 1896. године, освојио је друго место, а успешно је искористио околност да је живео у Аустроугарској монархији и да је могао да се такмичи и на првенствима Аустрије и Угарске, као и да је као Србин из прека био добродошао на српским такмичењима. Био је шампион три земље.

Првак Угарске на 10 километара био је 1897. и 1898. године у Великом Бечкереку (данас Зрењанин) а 1899. у Бечу је постао првак Аустрије на истој стази и на 25 километара.

У последњој години 19. века у Будимпешти, на првенству Угарске, победио је у трци на 100 километара и освојио пет других места у другим, краћим тркама, а исти учинак имао је и 1901. године на шампионату одржаном у Новом Саду. После тога, 1910. године, такмичио се први пут у Београду и освојио титуле првака Србије у вожњи на 1 и 25 километара, а заједно са суграђанима приказао је том приликом нову игру - фудбал.

За време боравка у Паризу 1909. Иван Сарић упознао је неке пионире авијације и одушевио се њиховим пројектима, а највећи утисак на њега оставио је Луј Блерио - толики да је, вративши се у Суботицу, одлучио да направи сопствени авион.

„Сарић 1” завршен је исте, 1909. године, а почетком наредне Иван Сарић уградио је у њега троцилиндрични мотор „делфос” од 24 коњске снаге и седам година после браће Рајт и само шест месеци након Едварда Русијана полетео је први пут.

На први јавни лет Сарић се одлучио 16. октобра 1910. године и њему је присуствовало око 7000 Суботичана, а успех му је дао крила да 1911. године начини нову, савршенију летелицу са још јачим мотором која се звала, наравно, „Сарић 2”.

Први светски рат обуставио је његов пионирски рад на ваздухопловима, али му се вратио и до краја живота није га напуштао проширивши делатност и на прављење мотора, пропелера, па је 1917. године направио и модел хеликоптера. А био је самоук...