Причу о младом самурају Итоу Норисукеу забележио је Лафкадио Херн, писац чија је биографија занимљива колико и његова дела. Иако није био Јапанац, током свог живота у Јапану искористио је прилику да, у духу тамошње културе, састави знамениту збирку, код нас познату под речитим насловом „Страшне приче”.

Лафкадио Херн родио се 27. јуна 1850. године на острву Леукадио, у Јонском мору, од оца Ирца, британског војног лекара, и мајке Гркиње. Недуго по рођењу, породица Хернових преселила се у Ирску, где су се Лафкадијеви родитељи ускоро развели. Извесно време Лафкадио је провео код тетке у Француској да би са деветнаест година кренуо бродом ка Америци. Изгледа да судбина није била наклоњена младом Лафкадију који је, одрастајући у растуреној породици и сиромаштву, био оптерећен и својим физичким изгледом - слабашног и неразвијеног тела, он није био висок ни сто педесет центиметара, док су невоље с видом, које су га пратиле читавог живота, у зрелим годинама довеле до делимичног слепила.

Међутим, младић је брзо нашао посао који му је понудио ако не решење, оно бар лек за тешка животна искушења - већ са двадесет година почео је да се бави писањем новинских текстова, путописа и прича. Тај рад пружио му је могућност да искаже своју склоност ка свету источњачке мистике и фантастике, у књигама какве су „Залутали листови из чудне књижевности” и „Неки кинески духови”. новинарство му је, пак, помогло да задовољи своју љубав према путовањима, удаљеним морима и острвима - тако је на Мартинику провео неколико месеци пишући репортаже часописима из Њујорка.

Коначно, 1890, са четрдесет година, Лафкадио Херн стиже у Јапан који га је преплавио опчињавајућим утисцима. Свет мистике и фантазије, о ком је раније писао, овде је изгледао као део свакодневице. Још нешто је утицало да се четрдесетогодишњи придошлица на пречац заљуби у Јапан, његову културу и становнике - његова висина овде није изгледала као мана, а црте његовог лица први пут су заслужиле дивљење супротног пола.

Стога није оклевао - само пет година пошто се искрцао на јапанску обалу, он се оженио, узео јапанско држављанство и јапанско име, Коизуми Јакумо, под којим ће провести остатак живота!

У тих кратких девет година стекао је породицу и пријатеље, радио као професор енглеског језика, писао есеје и коментаре за новине, предавао на Токијском царском универзитету. Иако није стигао да јапански језик научи како треба, у разговорима са становницима острва успео је да саслуша, преради и на енглеском језику забележи необичне и застрашујуће приче које су се у Јапану причале са безусловном вером у њихову истинитост. Оне су скупљене у збирци „Каидан”, са поднасловом „Приче и студије чудних појава и догађаја”, коју је домаћа читалачка публика могла да упозна под називом „Страшне приче”, у сад већ давном издању крушевачке „Багдале”.

У тој збирци нашла се и повест младог самураја Итоуа Норисукеа, чији су преци били припадници славног клана Хеике.

Године 1185. Јапан је раздирао дуг и крвав рат између два моћна клана. Један се називао Хеике или Таира - доскора најмоћнији клан у земљи, био је окупљен око малолетног седмогодишњег цара Антокуа. Други, Генџи или Минамото, током протеклих година постао је моћан и претио да Хеикама преотме власт и право на царски престо.

До одлучног поморског окршаја дошло је код Дано-уре, у Јапанском мору, 24. августа 1185. године. Хеике су били бројно слабији и ускоро надвладани. Суочени с поразом, преживели ратници масовно су се бацали у море са палуба својих бродова и нестајали испод површине. Госпа Нии, царева бака, одлучила је да ни она ни Антоку не падну живи у руке непријатељу и са унуком у наручју бацила се у таласе, који су их одмах прогутали.

Читава ратна флота Хеика тако је била уништена. Припадници клана Минамото тада су кренули у лов на преостале преживеле Хеике, освојили престоницу, те ухватили и убили њиховог последњег вођу, Шигехиру Кјоа. Само је тек понеко од Хеика преживео, али је успомена на њихову славу ипак сачувана.

Рибари из околине Дано-уре, сведоци велике битке и жртвовања ратника клана и њиховог младог цара, почели су да сваког 24. априла облаче одежду од конопље, на главе стављају црни покров и у поворци иду у храм Акама, где је смештен маузолеј цара који се утопио. Ту су учествовали у светковини током које се гледа представа о догађајима код Дано-уре - борба и жртвовање Хеике самураја забележени су у историји Јапана као сведочанство о тако великој храбрости да је од историјских губитника начинила митске победнике.

Рибари кажу да самураји Хеике још ходају дном Јапанског мора - у облику ракова. Наиме, у водама крај Дано-уре још се могу наћи ракови са необичним шарама на леђима, чији је распоред такав да узнемиравајуће подсећа на лице љутитог самураја. Кад рибари улове ове ракове, они их не једу, већ их враћају у море, у спомен на тужну судбину клана Хеике. Јесу ли се то древни јапански богови потрудили да сачувају живот храбрим Хеикама и реинкарнирају их у ракове који и данас постоје?

Одговор који Карл Сеган даје у свом „Космосу” не упућује на религију већ на теорију еволуције Чарлса Дарвина - наиме, од великог броја врста ракова неки су, сасвим случајно, имали шаре које су подсећале на лице самураја. Вероватно још и пре битке код Дано-уре рибари нису волели да једу овакве ракове и из својих мрежа враћали су их у море. Тиме су покренули еволуциони процес - ако сте рак, и имате оклоп који подсећа на људски лик, људи ће вас поштедети и тако ћете моћи да оставите више потомака. И како су пролазила поколења - и ракова и људи - било је све више ракова чији су оклопи све више подсећали на лик срдитог самураја. Тим поступком вештачког одабирања настали су ракови који су после битке код Дано-уре добили име Хеике ракови које, заједно се својим самурајским оклопима, носе и данас.

У време кад се дешава прича о младом самурају Итоу Норисукеу, чији је предак био један од преживелих Хеика, од битке код Дано-уре прошло је скоро две стотине година. Рекло би се да од некад моћног клана није остало много сем малобројних потомака и ракова са необичним оклопом - али су успомене чувале сећање на славу и достојанство ишчезлих породица Хеика.

У причи коју је чуо и забележио Лафкадио Херн, Итоа Норисукеа, усамљеног потомка Хеика, судбина је повукла у сусрет тим успоменама...

У граду Уђи, у области Јамаширо, живео је млади самурај Ито Норисуке, леп, честит и добро образован младић, који, међутим, због сиромаштва и недостатка правих веза није имао изгледа за каријеру. Живео је усамљено са својом мајком имајући, како каже приповедач, „само Месец и ветар за пријатеље”. Могло би се рећи да је Ито пре него „човек од мача” био „човек од пера”, сасвим сигурно опчињен читањем и проучавањем древних списа из оног срећнијег времена у коме су његови преци суверено владали Јапаном.

А онда, једне јесење вечери, док се шетао у околини брда Котобикијама, Ито је неочекивано срео лепо обучену девојчицу. Кад је љубазно поздравио и упитао шта у то доба ради тако далеко од града, она му се осмехнула и рекла да се враћа кући, породици код које ради као мијадзукаи.

Ито се изненадио јер су „мијадзукаи” биле слушкиње које су радиле само код богатих, моћних и отмених људи, а он није знао никог таквог ко је живео у тој сеоској забити. У себи закључи да се вероватно ради о породици која је због неког скандала одлучила да се повуче у унутрашњост - што је у оно доба био доста чест обичај - па понуди девојчици да је отпрати до куће.

И кад је сунчеве светлости потпуно нестало, девојчица доведе Итоа до густе бамбусове шуме, какве обично окружују насеља у Јапану, и кроз њу заједно наставише уском и запуштеном стазом. Ито се пријатно изненади кад ускоро стигоше до лепе и раскошно украшене капије, и девојчица га позва да се окрепи пре него што настави пут ка Уђију. Ито захвали и закорачи кроз капију.

Ушли су у лепо и велико двориште, украшено минијатурним пределом. Из простране куће допирала је предивна музика са жичаног инструмента, праћена женским гласом. Ито је био одушевљен лепотом и пријатношћу призора примећујући да су све ствари, иако веома лепе и одржаване, доста старе - као да је власник куће гајио склоност према давно прохујалим временима. Стога се Итоу опет наметнуло питање - која је то породица морала да потражи уточиште овако дубоко у унутрашњости?

Из куће изађе старија жена и љубазно га поздрави. Потом га упита да ли је он можда господин Ито Тетеваки Норисуке из Уђија.

Ито изненађено потврди, а жена се извини због своје радозналости објаснивши да већ дуго знају за њега, његову породицу и порекло које води све до часних и чувених предака из клана Хеике. Наиме, млада господарица куће видела је једном приликом Итоа и смртно се заљубила. Отад су само чекали прилику да се са њим коначно сретну и понуде му њену руку. Сад га је само добра воља неког бога довела овамо и преостало је само да се Итоу представи и девојка која га толико много воли откад га је први пут срела.

Ито је био збуњен, али и почаствован целом причом, а добро васпитање свакако му није давало прилику да тај сусрет избегне и можда напусти кући у којој га је дочекало толико много необичности. Стога рече да би врло радо упознао младу господарицу куће.

Она ускоро изађе пред њега и Ито схвати да у животу није срео лепшу жену од те бледе и витке девојке која је изгледала као да „сва сјаји и да се светлост кроз њену одећу пробија као месечина кроз пахуљасте облаке”, како бележи приповедач. Она седе поред Итоа и, очију оборених према земљи, обрати му се шапутавим гласом голубице потврђујући све што је Ито већ чуо од старе жене која је била њена помајка. Ова се у тај мах љубазно умеша у разговор и рече да, пошто су две сродне душе коначно спојене, нема разлога ништа даље одлагати - и предложи да се Ито и млада господарица обећају једно другоме.

Ито то прихвати спремно и лако јер је остао без даха пред лепотом и умилном појавом девојке која му је нудила своју руку. И кад је обећање већ изречено - нимало се кајући због њега, нити га доводећи у питање због необичних околности у којим је дато - Ито се љубазно обрати старој госпођи казавши да сад, пошто су се он и млада господарица заклели једно другоме на верност, изгледа чудно што још не зна име њене узвишене породице.

Изгледа да је Ито изговорио речи које су и девојка и жена са страхом ишчекивале читаво вече. Преко лица старе жене пређе сенка, а невеста побледе и изгледаше забринута. После неколико тренутака, старица одговори да неће више крити своју тајну и рече да је невеста младог самураја дивна и несрећна Сан Ми Ћујо, кћерка Шигехире Кјоа.

Чувши та два имена, млади самурај осети да му хладноћа као лед струји кроз тело. У тренутку је схватио да све што га окружује - ова кућа, девојчица која га је довела, стара госпођа и његова лепа невеста - јесу привиђења, сабласти и сенке једног света који је прах већ вековима. Шигехире Кјо био је последњи вођа клана Хеике, који је страдао кад су његови противници освојили престоницу и обрачунали се са преосталим преживелим Хеикама.

Али, већ у следећем тренутку страха нестаде јер Ито је схватио да је његова невеста дошла по њега чак из Јомија, места жутих извора смрти. Његово срце било је освојено и он са задовољством прихвати предлог старе госпође да веренике остави саме. Ускоро заборави да је све што га окружује у ствари привиђење и упита своју вољену кад га је први пут пожелела за мужа. Она му меким и умилним гласом одговори да се то догодило у храму Ишијама, где га је видела први пут у животу.

Ито се изненади јер, колико се он сећао, у храму Ишијама никад није био. У тренутку му се јави зебња да је можда реч о некој несрећној забуни. Но, његова невеста брзо распрши те сумње објашњавајући му да није причала о овом него о неком претходном животу који се десио пре много инкарнација, у време пре битке код Дано-уре, док су Хеике још владале. Отад су прошла два века, Ито је прошао кроз много живота и смрти, а она је остала оваква каква је сад, баш због љубави према њему кога је чекала све те године.

Младожења не само што се није уплашио ових чудних објашњења, већ је пожелео да са својом љубави проведе читаву вечност. Сад су имали још само мало времена које их је делило од зоре - кад се појави стара дадиља и опомену их да морају да се растану јер би и најкраћи тренутак који би заједно провели при сунчевој светлости могао да буде кобан за обоје.

Несрећан и разочаран, Ито је сазнао да ће своју невесту видети тек кроз десет година, на исти овај дан. Молећи га да има стрпљења, Сан Ми му је дала један мали поклон за који је знала да ће га он ценити - био је то један стари и лепо обликовани камен за мастило.

Још је владао мрак кад се Ито поздравио и пустио малу слушкињу да га поведе назад, стазом кроз бамбусову шуму. Девојчица је ускоро нестала, а он изби на пут за Уђи кад су први зраци светлости наговестили скору појаву јутарњег сунца.

Ни мајци ни пријатељима није причао о својој догодовштини, изједан дугим годинама које је морао да проведе чекајући. Често је лутао по брду Котобикијама, али никад више није видео ни малу слушкињу, ни пут до аветињског дома своје невесте. Од сељака из околине није могао да сазна ништа јер су они тврдили да ту никад није живела ниједна угледна породица. Ипак, у једној од безбројних шетњи, у близини места на коме је срео своју лепу и несрећну Сан Ми - он усред густог шибља нађе надгробне споменике старинског облика, прекривене маховином и лишајевима, са урезаним знацима нечитљивим од прохујалих година.

У годинама које су следиле, и мајка и пријатељи приметили су на Итоу једну велику промену. Изгубио је занимање за све ствари које су га некад привлачиле, а мајци, која је помислила да би брак могао да поврати његове раније тежње, одговорио је да се зарекао да се никад неће женити. Његова меланхолија ускоро се претворила у стање слично полусну и свима који су га познавали чинило се да младић на њихове очи нестаје бледећи и губећи снагу све док није пао у кревет, без могућности да из њега устане.

А онда га је једне ноћи пробудио дечији глас. Ито се тргао и поред кревета угледао малу слушкињу.

Она га поздрави, насмеши му се и објасни да ће те ноћи по њега послати носиљку, која ће га однети у Охару, близу Кјота, где га очекује његова невеста, њен отац, и много других Хеика који тамо обитавају. Потом девојчица нестаде.

Иако му је било јасно да је позван да нестане са овог света и крене у царство мртвих, Ито се обрадова дуго очекиваном сусрету са својом невестом. То му даде снаге да се придигне у свом кревету, позове мајку и исприча јој све о свом венчању. Потом је замоли да га сахрани са каменом за мастило који је тад и добио, те умре.

Пре него што су му испунили последњу жељу, неки учени људи погледали су тај камен. Закључили су да потиче из 1169. године, из времена владавине некад моћног клана Хеике.

Прича о Итоу Норисукеу можда није страшна као неке друге од „Страшних прича” - она има један поетичан, сетан и лирски тон, савршено складан, а опет необичан, с обзиром на сабласти које описује. Херн завршава причу готово срећно, са неизреченим уверењем да је млади Ито отишао у сусрет својој безвременој љубави. Без жеље да тражимо рационално објашњење тамо где га приповедач не нуди, ипак остаје снажан утисак да је млади самурај у својој усамљености сам за себе изградио један сабласни, али бољи и лепши свет, у коме је нашао и своју невесту и своје славне претке.