Од памтивека се верује да је ћилибар чудесан. Да ли због лепоте нијанси његове жуте боје или због провидности и глаткоће, тек, људи су у њему увек видели само нешто добро и лепо. Зато су га користили за накит, за украс, као неку драгоценост, затим за лек и за магију, али искључиво ону која ће бити делотворна.

Сматра се да је немогуће открити тајну привлачности ћилибара. Научници су одавно сазнали сва његова својства, али још нису одгонетнули зашто му се људи одувек диве. Један од путева ка тој тајни је и изложба „Магија ћилибара”, отворена у Народном музеју до краја септембра. Њени аутори др Александар Палавестра и Вера Крстић, уз помоћ пет хиљада изложених експоната ћилибара нађених на нашем простору, понудили су нам причу коју о ћилибару причају и наука и предање.

Научници у ћилибару виде фосилизовану биљну смолу, органско високомолекуларно једињење угљеника, водоника и кисеоника уз нешто сумпора. Боја му је од светложуте, некад и готово бела, до црвенкасто-смеђе. Ређе је зелен и плав, а могуће је наћи и сиви и црни ћилибар. Може бити и провидан и непровидан, некада је флуоресцентан. Нешто је тежи од обичне воде, па може да плива у морској води. Кад се додирне, ћилибар није хладан. Трењем се наелектрише негативно, па је електрицитет и добио име по грчком називу за ћилибар (електрон). Ћилибар чува организме који су у њему заробљени, односно који су упали у смолу док је још била свежа - познати су примерци инсеката и биљака из праисторије сачувани у ћилибару. Савремена фармација користи смолу као антисептик за отворене ране и за козметичке препарате. Грци и данас, као што су то радили у античко доба, вину додају смолу да би га очували од кварења. Потврђено је и да се ћилибар користио приликом балсамовања. Међутим, делотворност лекова на основу рецепата које су записали неки од познатих старих научника, римски лекар Гален или арапски научник Ибн Син, за болести грла, мокраћних путева, нерава, није потврђена. Забележено је, као легенда, да је самозвани литвански и пруски кнез и велики мајстор Реда тевтонских витезова Албрехт послао оболелом Мартину Лутеру комад ћилибара као лек, и да га је Лутер потом стално носио са собом.

Нађени трагови ћилибара стари су 320 милиона година, а било га је свуда у свету где се са дрвећа четинарских шума разним геолошким поступцима фосилизовала смола: у Баварској, Аустрији, Шпанији, Либану, Израелу, Северној Америци, Канзасу, Јапану, северном Сибиру, Бурми, Мексику, на Сицилији, у Румунији... али је најпознатији и најбољи од свих на свету - балтички ћилибар. На источној обали Балтика, а нарочито дуж такозване ћилибарске обале, тачније са Замландског полуострва између Висландске и Курландске лагуне, налазе се најбогатија налазишта ћилибара на свету. Тамо су, пре око 40 милиона година, због топлије климе четинарске шуме почеле полако да пропадају. С падина у Скандинавији реке су спирале са дрвећа ћилибар и таложиле га на обалу Балтичког мора које се тада простирало на подручју данашње северне Немачке, Пољске и Калињинградске области Руске Федерације. Разним геолошким променама шуме су доспеле испод нивоа Балтичког мора па тако и ћилибар. Таласи су одвајали комадиће земље са ћилибаром, избацивали их на обалу, а људи су их скупљали. Ако се зна да је 1895. године у руднику Палмникен на Замландском полуострву ископано више од 540 тона, могуће је замислити колико га је тек било у палеолиту!

Легенде причају своју повест о настанку ћилибара. Најпознатија је античка, коју је забележио римски песник Овидије у спеву „Метаморфозе”, по којој је ћилибар настао од суза Фаетонових сестара. Све је почело оног дана када је Фаетон затражио од свог оца Хелиоса да уместо њега провоза сунчеве кочије небеским сводом. Хелиос му је дозволио слутећи невољу. Фаетон није био вичан управљању сунчевом кочијом, па су лоше вођени коњи носили сунчева кола или сувише близу неба палећи звезде, или одвише близу земље жарећи поља и планине, исушујући реке и остављајући за собом ватрену пустош.. Да би спасао свет, Зевс је муњом оборио Фаетона и он је пао у реку Еридан у данашњој делти реке По. Његове сестре Хелијаде толико су жалиле за њим да су их богови претворили у јабланове на обали Еридана, а њихове сузе у ћилибар. Река Еридан примала је те ћилибарске сузе и носила их даље, до Рима, а тамошње невесте су их, тврди Овидије, скупљале и од њих правиле огрлице. Међутим, античке представе о ћилибару нису биле засноване само на легенди. Аристотел је тачно знао да је то стврднута смола, а Диодор са Сицилије навео је тадашње митове, али је и напоменуо да су то само бајке зато што се зна да ћилибара има на обали северног мора и да га људи сакупљају и препродају трговцима.

Тацит и Плиније Старији имали су најтачније податке. У капиталном делу „Хисториа натуралис”, где је сабрао огромну научну грађу оног времена, Плиније је описао и ћилибар који је сматрао искључиво скупоценом робом без корисне намене. Био је сигуран да ћилибар потиче са острва у Северном мору, и да за њега знају Германи, да настаје од сока који капље с једне врсте бора, дакле од смоле, да се та лучевина стврдњава на ваздуху и у води, а да пролећне плиме односе грумење које плива и не тоне у мору. Мирис који се осећа када се ћилибар запали доказ је да потиче од борове смоле. Плиније наводи и правац којим ћилибар стиже до Рима: Германи га преносе до Паноније, па одатле Венети, који су живели на обалама Јадранског мора. То је, према Плинију, главни разлог зашто су многа предања порекло ћилибара везивала за северни Јадран. Наводи и да су огрлице од ћилибара део женске ношње на северу, у Транспаданској Галији поред реке По. Претпоставља да су се ћилибарске огрлице носиле и зато што штите од болести грла, нарочито у алпским пределима где је вода другачија. Плиније пише и о трговини ћилибаром. Каже да су са севера доношене велике количине и прекорева суграђане због невероватне цене коју су плаћали за ту окамењену смолу. Као пример наводи случај једног витеза који је у Нероново време, за потребе гладијаторских игара, донео са северних обала и тржница толику количину ћилибара да су чак и мреже које су публику штитиле од животиња, као и оружје и сва опрема, били украшени ћилибаром. Тврди да су највећи комади били тешки више од шест килограма.

Историчар Тацит био је заинтересован за пределе и народе одакле је ћилибар долазио. У свом чувеном делу „Германија”, Тацит каже да се на десној обали Суебског мора налази земља племена Еста, који говоре језиком сличним језику Британаца. Они су једини народ који у плићацима и на обали мора сакупља ћилибар. Али, „као прави варвари, они се никада нису запитали шта је то и како настаје”, каже Тацит. „Као и други морски наноси, ћилибар је дуго лежао непримећен, све док га римска раскош није учинила драгоценим. Сами Ести га не користе, сакупљају га и необрађеног шаљу другима, изненађени ценом коју при том постижу”. У „Аналима” Тацит с извесним прекором помиње торбаре и трговце из римских провинција који су отишли међу Германе, „које је право слободне трговине и жеља за богаћењем навела да забораве своју домовину и одвела из завичаја у туђе, непријатељске земље”.

Ови подаци Тацита и Плинија о понуди и потражњи ћилибара повод су причи о ћилибарском путу. Да не буде забуне: не постоји, наравно, никакав пут од ћилибара, ради се о метафори коју користе савремени археолози да опишу правац којим су људи преносили ћилибар са севера на југ Европе.

Ћилибарски пут успостављен је у палеолиту, старијем каменом добу, а трајао је преко неолита, бронзаног и каменог доба, све до римског. Ћилибар је био спона међу народима Европе, различитих векова и предела.

Све до краја неолита, млађег каменог доба, ћилибар је само повремено преношен изван постојбине. Трговина ћилибаром, у данашњем смислу те речи, постоји тек од раног бронзаног доба. Из тог времена потиче ћилибар нађен у Средоземљу, дакле на супротном крају Европе од Балтичког мора. Крајем другог миленијума пре наше ере народи Средоземља често су се селили и са собом носили и своје вредности, па тако и ћилибар. Зато су се предмети од ћилибара тада појавили на подручју данашње Француске, на Балкану, у Мађарској, а нарочито на Јадрану, на Апенинском полуострву. Више од хиљаду година на Балкану, око слива Дрине, Западне Мораве и Ибра, била су важна места промета ћилибаром. Тадашње средиште европске трговине и обраде ћилибара била је делта реке По. Ту су се, у посебној радионици за прераду ћилибара, све до римског доба правиле најлепше ћилибарске перле. Одатле је ћилибар стигао и до Грчке, па се претпоставља да зато мит о Фаетону за место његове погибије и место где су га сестре оплакивале ћилибарским сузама наводи делту реке По.

Током праисторије, врхунац моде ћилибара у нашим крајевима био је крајем 6. и почетком 5. века. Увозио се из средњег дела јадранске обале и из јужне Италије, где су се тада налазила главна средишта за израду ћилибарског накита. У Новом Пазару нађене су веће плочице, јединствене у свету, које су вероватно биле део неког оглавља, сложеног накита који је висио око главе. Најлепши и најбројнији примерци нађени су у такозваним кнежевским гробовима у Атеници код Чачка, Пилатовићима код Пожеге, Пећкој Бањи, Лисјевом пољу код Иванграда и у најбогатијем налазу испод цркве Светог Петра код Новог Пазара. Тамо су осим перли, уобичајеног и најчешћег облика ћилибара, нађене и фигуре од ћилибара какве су у то време прављене у јужној Италији. То значи да су моћници који су сахрањени у тим раскошним гробовима заједно са примерцима богатства које су за живота поседовали, очигледно могли да набаве и тај најмодернији дизајн ћилибара.

У другој половини првог века ћилибар је постао веома омиљен у Риму захваљујући обнављању старих трговачких путева који су Апенинско полуострво повезивали с Балтиком. Најважније средиште за обраду ћилибара у овом раздобљу била је Аквилеја, која се налазила на северу Јадрана, на раскрсници путева, где је још у бронзано доба стизао ћилибар са Балтика. Тамошње радионице за обраду ћилибара радиле су до почетка трећег века. И, као и у праисторији, када је необрађени ћилибар са Балтика прелазио преко западног Балкана и Јадрана да би се, изрезбарен у Италији, поново преко мора нашао на Балкану, и у време Римског царства раскошни ћилибарски накит враћао се истим оним уходаним стазама којима је као сировина стизао до Аквилеје. Тако је стигао и у наше крајеве, на Космај, до села Губеревац и Бабе која су некада била римска рударска средишта и у којима су очигледно живели довољно богати купци да набаве ћилибар. Они су га са собом понели у гроб, и тако сачували до данас. Осим на Космају, ћилибар из римског доба нађен је и у гробовима Виминацијума код Костолца и у Сингидунуму.

Године 170. Аквилеју нападају Готи и радионице за обраду ћилибара престају да раде. поново, као што се десило у позном гвозденом добу, замиру утабани путеви којима је био спојен север са југом Европе. Ћилибар у средњем веку стиже до Средоземља још само као редак материјал. Међутим, од Рима га преузима такозвана варварска Европа захваљујући Готима који су, с обзиром на то да су населили ушће Висле у Балтик, знали за ћилибар. Северни народи преносе ћилибар до Енглеске, Данске, Пољске и Чешке. Зна се да су и Словени на Балтику прихватили моду ћилибара од других народа на том подручју, да су га сакупљали и израђивали накит, и да су и они ценили ћилибар кроз цео средњи век и ренесансу све до модерног доба. Литванци су од 13. до 19. века имали прописе о сакупљању ћилибара на обалама Балтика. Њихове власти строго су надзирале промет ћилибара како би обезбедиле приход. Моћни Тевтонски витезови, који су живели у Пруској, 1312. године успоставили су монопол на сакупљање и трговину ћилибаром. Сваког ко би без њихове дозволе покупио ћилибар са обале чекала је смртна казна вешањем.

У средњем веку и ренесанси од балтичког ћилибара махом су израђиване бројанице, а од 17. века и разноврсни украсни предмети. Уметничка средишта за обраду ћилибара у Данској, Пољској, Пруској, па и у Русији, надметала су се у изради олтара, шкриња, кутијица, шаховских гарнитура, дршки за ножеве и других предмета украшених интарзијом и рељефима од ћилибара. У маштовите колористичке мозаике комбиновали су провидан и мутан ћилибар, и светлији и тамнији. Међу најлепшим предметима од ћилибара су модели једрењака израђени у Данској у 18. веку.

Најчувенија је, ипак, ћилибарска соба, сматрана „осмим светским чудом”. Направљена је почетком 18. века у Пруској од резбарених ћилибарских панела. Пруски краљ Фридрих Вилхелм I поклонио ју је 1717. године Петру Великом, који је био задивљен када је у Шарлотенбургу у Берлину видео ту величанствену просторију сву у ћилибарским интарзијама и рељефима. Собу је Петар Велики прво уградио у Зимски дворац у Петрограду, а 1753. године, по наредби царице Јелисавете, пресељена је у оближње Царско село. У Другом светском рату панеле су раставили Немци и однели у Пруску, у данашњи Калињинград, где су потом, у ратном метежу, изгубљени. Руски уметници, конзерватори, стручњаци и занатлије за обраду ћилибара од 1982. године до пре неколико година изграђивали су ћилибарску собу на основу фотографија, цртежа и других података. Данас се ћилибарска соба може видети у Царском селу поред Петрограда.

У модерно доба ћилибар се највише користи за накит. Савремени примењени уметници, нарочито у прибалтичкој области, обожавају га зато што га је лако комбиновати са племенитим металима. Дакле, ни у 21. веку ћилибар није изгубио ништа од своје чаролије. Он и даље истом привлачношћу делује на људе од праисторије до данас, и тим својим непромењеним трајањем значи симбол непролазности живота и лепоте.