Обучено или наго, нагиздано, неговано или измучено, људско тело „путовало” је кроз векове одражавајући разне историјске тренутке. Данас не можемо знати какво су мишљење имали наши прапреци о сопственом телу, али је сигурно да им је било важно да буду лепи. Од освита човечанства људи су се украшавали - носили су огрлице и висуљке од кости или шкољке и природним бојама исцртавали су тело. Тим украсима често су хтели да кажу и нешто више од пуког улепшавања, као што су били свесни и колико је важно бити здрав и јак. На пример, тетоважа на леђима, ногама и стопалима човека из Симилауна, званог Оци, није направљена само зарад лепоте, већ је, као нека врста акупунктуре, служила и у терапеутске сврхе.

Људи су одвајкада живели уз домаће животиње, па су најчешће оболевали од паразита који су се на њих преносили са стоке, или су пак били слабо ухрањени. Стога је један од првих обичаја везаних за тело било - сахрањивање: људи сахрањују једни друге већ 90 хиљада година, још из времена неандерталаца. Положити преминулог на неко заштићено место и опремити га основним стварима значи, осим самог поимања смрти, и изражавање поштовања према телу.

Леп као Бог: таквом циљу, што се тиче изгледа, стремили су древни Грци, па су своје богове приказивали као атлетски грађене лепотане. Без обзира на разлике у филозофском учењу између, на пример, следбеника Платона који је сматрао да су тело и душа две различите, одвојене целине, и Аристотелових ученика који су веровали да су тело и душа јединствени спој, за старе Грке бити налик на богове значило је и моралну обавезу. Стога је у Спарти, Атини, Теби и другим градовима државама било пуно отворених и затворених простора за вежбање, као и купатила где је богатији свет одлазио да покаже своје лепо извајано тело. За учеснике на Олимпијским играма наго тело намазано уљем, да би се мишићи што боље истакли, била је уобичајена ствар. Поликлет, чувени вајар с Пелопонеза, још је у петом веку пре наше ере установио и прописао савршене пропорције људског тела.

У здравом телу здрав дух - чувена је узречица старих Римљана која јасно даје до знања какав су став имали према изгледу и здрављу. Купање у бањама, чиста одећа и кратка негована коса, као и разноврсна исхрана, били су чак обавеза. Брига око тела и изгледа подстицала је и душу јер Римљани су сматрали да су тело и душа нераскидива целина. Кад народни лекови не би помагали да се излечи тело, молитва за оздрављење у храму била је уобичајена.

У средњем веку тело је сматрано потпуно одвојеним од душе, те је све што је било у вези с телом сматрано прљавим, понижавајућим, нимало вредним бриге и лечења. Оваква начела наметала је, подразумева се, црква, али су она у дугим вековима ратовања, епидемија и освајања нашла погодно тло. Сва чулна задовољства била су кажњавана, а једино је душа заслуживала атрибут лепоте и могла да доспе у рај. Папа Гргур Велики прогласио је тело „гнусним омотачем душе”, а сексуални односи између мужа и жене недељом морали су се испаштати наредних седам дана постом на хлебу и води.

Да би сузбили чулне жеље, људи су испод одеће носили каишеве са шиљцима од којих су по телу настајале ране. Трпећи бол, мислили су да ће се на тај начин лакше приближити Богу. Неки су се, опет, јавно бичевали у време верских светковина да би окајали своје и туђе грехе. Осим тога, на болест се током средњег века гледало као на божију казну, па се мало ко трудио да пронађе лекове: углавном су то били талисмани попут зуба од вука или раствори с минералним солима, драгим камењем или златом и сребром измрвљеним у прах. Користили су се и зачини, на пример, бибер: изазивање снажног кијања сматрало се изванредно корисним за здравље.

Свест о потреби да се човек заштити од болести и поведе више рачуна о хигијени почела је да сазрева између 12. и 16. века. Написане су књиге, Регинен Санитатис, са саветима о хигијени, исхрани, заштити од болести. На пример: „Ако хоћеш да сачуваш здравље, често пери руке. Прање руку после оброка прочишћава те и чини вид јаснијим.”

Нажалост, 1348. године велика епидемија куге покосила је половину европског становништва и потпуно променила став људи према сопственом телу. Поверовали су да се ова болест преноси ваздухом и у организам продире кроз поре на кожи. Сходно тој логици и вода, посебно топла, олакшавала је продор болести, па је купање у наредна три века било проглашено као опасно по здравље. Лекари нису препоручивали прање тела, а кад би неко с времена на време то морао да учини, неколико дана требало је да се одмара у кревету.

Познато је да се Луј XIV, краљ Сунце (1638-1715), окупао само једном у животу, 1665. године, што значи да купање није било питање богатства или сиромаштва. У то време био је обичај да се тек рођена деца окупају и поспу оловним пепелом помешаним с вином како би им се запушиле поре, а затим чврсто стегну у повоје. Вашке, буве и стенице биле су верни пратиоци људи, а будући да је степен знања из медицине био такав да су се све болести лечиле испуштањем крви и клистирањем, ове напасти сматране су добродошлим. У данашње време 75 клистира било би превише чак и за читав живот, док је за кардинала Ришељеа то био годишњи обичај.

Од 1700. године људи су, бар они на западу, поново почели да се брину о чистоћи и перу. Европа је била преплављена сифилисом, те се с разлогом посумњало да је нечистоћа интимних делова тела главни узрок ове заразне болести. Као саставни део купатила у моду је ушао биде. На свим друштвеним нивоима завладао је став да људи имају права и на секс и на храну. Наука и медицина почеле су да објашњавају појаве које су до тада биле неразјашњене, а појавиле су се и вакцине и лекови који су утицали на живот људи. И мода и обичаји прилагодили су се новом начину живота, те је то време било обележено великим променама.

Али, од 19. века тело је поново требало крити и покривати, а оно супротног пола нешто што не треба желети. Лекари су сматрали да је сперма веома драгоцена течност, дакле нешто што не треба расипати. Претерано вођење љубави могло је, како се веровало, да угрози и саму способност репродукције и напретка друштва, те је онај који би се тиме претерано бавио био уморан и неподобан да допринесе економском развитку.

Оваква убеђења, распрострањена највише у Енглеској за време владавине краљице Викторије, довела су до таквих претеривања да је сваки трачак женствености морао да буде сакривен: и ноге од столова заклањале су се од погледа дугачким чаршавима, пилетина се служила без батака, а одећа кројила тако да прикрије облине.

Почетком 20. века обичаји су се поново изменили: и мушкарци и жене почели су полако да се „скидају”, прво под изговором купања на плажи, а онда и да би се показали пред другима. Данас је физички изглед основа привлачности међу половима и преостаје нам само да бирамо према ономе што јасно видимо. А ту су и места где се све може поправити: гимнастичке сале, теретане, пластични хирурзи, дијетолози... Тело човека трећег миленијума његово је власништво и с њим може да ради шта хоће. Али, он је ипак заробљеник и то модних правила која траже виткост, мишићавост, препланулост, младоликост, којима се робује на други начин: опседнутошћу да се такав буде чак и кад природа није урадила баш све како слобода облачења и понашања изискују, што значи мукотрпне дијете, свакодневно вежбање и издвајање новца за козметику, масере, фризере.