Средином 18. века Пољска, тада познатија као пољско-литвански „комонвелт”, налазила се у јадном стању. Растрзана амбицијама домаћег племства (шљахте) и прохтевима моћних суседа - Русије, Пруске и Аустрије - земља је запала у сиромаштво и хаос.

У то време пољски велможа Казимир Чарториски са рођацима и синовима основао је неку врсту политичке партије, такозвану фамилију. Казимирови синови Михаел, канцелар Литваније, те Аугустус, велики војвода Пољске, политички су подржавали нећака, двадесеттрогодишњег Станислава Поњатовског који се школовао широм Европе, а био је познат по обимном знању, политичкој сналажљивости и реформаторским замислима. „Придружен” свити британског амбасадора сер Чарлса Хенбери-Вилијамса, Станислав се увукао у кругове у којима се одлучивало о судбини Пољске и Литваније - у руску престоницу, Санкт Петербург. Тамо је стекао низ корисних познанстава, обезбедио подршку моћног руског канцелара Алексеја Бестјужев-Рјумина и, што је најважније, постао је љубавник двадесетшестогодишње војвоткиње од Анхалт-Цербста, Софије Аугусте Фредерике, иначе супруге руског престолонаследника Карла Петера Улриха, војводе од Холштајн-Готорпа (будућег цара Петра III).

Ускоро је фамилија предузела кораке ради постављања свог штићеника на пољско-литвански престо. Како је Софија у међувремену постала царица Катарина II Велика, „комонвелт” је без већих тешкоћа, уз свесрдну помоћ Русије, 1764. године добио новог краља, Станислава Аугуста Поњатовског.

И поред добре воље, нови суверен није успео да среди стање у земљи. Уз подршку дела патриотски настројеног племства, а у циљу спровођења коренитих промена, тек 3. маја 1791. године успео је да „прогура” „Конституцију” (нови Устав). Краљ лично највише пажње посветио је стварању модерне и јаке војске, посебно артиљерије. При томе, одлучио се за топове мешовите конструкције: калибар је засновао на аустријским стандардима од 3, 6 и 12 фунти, а конструкцију лафета и осталу опрему усвојио је по узору на француски систем „грибовал” М1764.

Израда топова поверена је ливници у Варшави којом је руководио пуковник Клепш, док су главни ливци били Јан Нојберт и Јан Дитрих. Даровити мајстори убрзо су излили више од 100 бронзаних топова. На цевима оруђа налазио се грб „комонвелта”: квадрирани штит са „срцем”, односно свечаним картушом у средишту. У дијагоналним пољима распоређени су пољски бели орлови и коњаници Великог војводства Литваније, док је у „срцу” био во - симбол клана Циолек, коме је припадала и краљевска породица. Штит је окружен ланцем ордена Белог орла, те балдахином с круном. Изнад грба налазило се гесло ордена Белог орла, а испод - година израде. На горњем делу цеви постављен је китњасти монограм владара - „САР” (од „Станислаус Аугустус РеШ” - „Краљ Станислав Аугуст”).

Део назадног племства, међутим, заплашен променама, основао је конфедерацију и донео такозвани Трговички акт којим је укинут Устав од 3. маја 1791, те су позвани Руси да се, „ради спаса Пољске”, војно умешају против легитимних власти. Имајући у изгледу припајање готово две трећине пољске територије, царица Катарина је државне интересе ставила испред личних осећања.. руске трупе прешле су границу и започеле дејства против унионистичке војске. Разочаран „неверном” љубави и домаћом неслогом, те убеђен да је оружани отпор узалудан, краљ је 1792. признао документ закључен у Трговишту и наредио да војска прекине дејства против Руса и конфедерације.

У наредне четири године „комонвелт” је доживео коначну пропаст. Аустрија, Пруска и Русија приступиле су комадању земље несрећног краљевства. Уговорима из 1795. и 1796. године, познатим и као „трећа подела Пољске”, „комонвелт” је нестао с карте Европе. Станислав Аугуст Поњатовски је још 1795. абдицирао и повукао се у Русију, где је, 1798. године, умро.

У борбама од 1792. до 1795. године, поготово током устанка Тадеуша Кошћушка, пољски топови показали су изузетан квалитет и прецизност.

У време пропасти пољско-литванске уније, широм Европе „врило је као у лонцу”. „Детонатор” политичких и ратних превирања била је француска револуција. Збивања у Француској и око ње битно ће се одразити и на Отоманско царство. Исте године када је избила револуција (1789), на турски трон ступио је нови султан, Селим Хан, син Мустафе Непобедивог.

Још као престолонаследник, Селим је изучавао европску културу, историју и језике. У њему је јачало уверење да и Турска мора да се придружи породици модерних европских држава. Слично Аугусту Поњатовском, пут ка савременој држави првенствено је видео кроз опште реформе, уређење пореза и стварање модерне армије. Једног од сарадника, Исак Беја, послао је у Париз са задатком да ступи у везу са краљем Лујем XVI, те да проучи француску војску и упосли стручњаке и инструкторе који би радили на преуређењу војске. Ускоро је у земљу стигла група краљевских официра која је, уз помоћ већ присутних Француза, подигла нову тополивницу, а од 1775. започела израду бронзаних оруђа система „грибовал” у калибрима од 4, 8 и 12 фунти.

Да је имао на располагању дуже раздобље без унутрашњих и међудржавних трзавица и ратова, Селим би вероватно успео у реформама. То је, међутим, био недостижан сан. Почетком 19. века широм Европе беснели су крвави сукоби који нису мимоишли ни Турску. У самом царству Селим је наишао на самовољу локалних моћника, непослушност јаничара и отпор свакој промени, те на низ локалних буна од којих ће она у Србији 1804. године из темеља уздрмати Цариград.

Међутим, новоизабрани први конзул Француске републике Наполеон Бонапарте у Турској је видео савршеног „партнера”, односно жртву за остварење својих мегаломанских замисли.

Наполеон је желео Јонска острва, јадранску обалу, тржишта Балкана, Русије и Персије те, у крајњем циљу, освајање Цариграда. С друге стране, Порта му је била потребна као савезник против Енглеске и Русије. Свестан да му једина права опасност на континенту прети са севера, из све снаге се трудио да изазове сукоб Цариграда и Петрограда и тако Русе примора да се боре на два фронта. У том светлу треба посматрати и Наполеонову нетрпељивост према српским устаницима које је сматрао верним руским савезницима који су реметили мир у срцу турског царства.

Селим је након освајања Египта и отвореног сукоба с Француском наслутио да у Паризу нема искреног пријатеља. Осим тога, после Наполеонових победа код Улма и Аустерлица, Француска је задобила бивше поседе Венеције, Далмацију, Истру и Котор и постала непосредни турски сусед. Селим ипак није променио своја франкофилска осећања, штавише, прихватио је „безрезервну” помоћ и савез са новим суседом. Султан је у овај савез, и поред своје наклоности према Паризу, ушао прилично безвољно, у ствари, био је приморан на овакав потез. Убрзо се показало да је био у праву - Француска је политичким смицалицама успела да га гурне у рат не само против Русије, него и против Енглеске. Истовремено, после победа код Јене и Ауерштата, Бонапарте је наваљивао да Селим „покаже ко је слуга а ко господар, те да Србима не испуни ниједан од захтева”, односно да и на Балкану несугласице реши силом. Охрабрен овим ставом, „Шеик-ал-Ислам” султану је „дао фетву” којом су Срби проглашени непријатељима ислама, што је значило почетак беспоштедног рата против Карађорђа.

У време када су се уплели у рат са Енглеском, Русијом и побуњеном Србијом, Турцима је из Париза упућена помоћ у наоружању укључујући и 100 топова калибра 6 фунти, које су допратиле неопходне француске посаде и инструктори. Ово је утицало на промену устројства турске артиљерије. Пољске („сахи”) батерије чинила су по 4 тешка, такозвана баљмез топа, 2 хаубице („абуз”), те 4 савремена француска „брза” оруђа („сурат топчу”) калибра 6 фунти.

Французи су, наиме, почетком 19. века исказали незадовољство Грибоваловим системом од 8 фунти који је проглашен недовољно покретним и брзим на бојишту, па је створена комисија за избор кориснијих топова. Француска је 2. марта 1803. усвојила нова оруђа МАН XI (према револуционарном календару, „Модел године једанаесте”), калибра 6 фунти. Како у ратним условима домаће ливнице нису успевале да подмире потребе војске за новим топовима, Французи су користили и заплењена непријатељска оруђа истог калибра. Тако се неколицина раскошних, шестофунтовних топова бивше пољско-литванске уније, заплењених од Руса, Аустријанаца или Пруса, нашла у Далмацији, у саставу снага маршала Мармонта.

Према саветима амбасадора у Цариграду генерала Себастијанија, Наполеон је 20. априла 1807. године издао наређење Мармонту да у правцу истока, преко босанског ејалета и границом херцеговачког санџаката, упути 500 артиљераца и инжењераца, те 20 топова којима би командовао пуковник Делорт. Припреме за покрет трајале су све до краја маја, француске трупе прешле су границу тек првих дана јуна. Без обзира на савезништво по оружју, ни султан ни валија босанског ејалета Хусрев Мехмед-паша, нису имали много поверења у француске војнике. „Неверницима” је дозвољено да се одређеним правцем крећу само у групама не већим од 12 до 15 људи.

Данас је тешко одредити циљ овог подухвата. Како су Турци још 19. фебруара 1807. године успешно одбили британску флоту сер Џона Дакворта, очито није била у питању помоћ неопходна за обнову истанбулских малих утврђења. Због ограниченог броја људи, и то углавном стручњака, није био у питању ни евентуални подухват против моћне руске Дунавске армије. Према томе, остаје једина могућност да је Делорт требало да помогне Турцима у борби против српских устаника.

Карађорђе је Јакову Ненадовићу, Луки Лазаревићу и Стојану Чупићу 14. априла издао наредбу да пређу Дрину и продру у Босну. После низа сукоба, фронт се усталио на Дрини. Значи, страх од побуњених „неверника” надвладао је страх од могућих сукоба с Французима. Мехмед-паши је француска артиљерија и војска била потребна да заустави ширење буне из суседног смедеревског санџаката (београдског пашалука).

Тако су се 1. јуна 1807. године у саставу кора Хасан-паше Дувњака нашле две батерије под командом француских официра и са француским посадама. Како су одељења потицала из састава Мармонтове армије, устројена су на француски начин, односно састојала су се од 6 до 8 оруђа са по 36 артиљераца. Трупе Јакова Ненадовића су 13. јуна, у беспоштедном јуришу јатаганима и пиштољима, уништиле целокупан Кучуковићев „барјак” (војска одређене ливе) и заробиле 2 француска и 4 турска шестофунтовна оруђа са 7 француских артиљераца којима су, без оклевања, одрубили главе. Константин Ненадовић је забележио како је један од заплењених топова „био негдашњег Пољског краљевства, на коме је испупчен грб Пољске био, с натписом около грба Пољског краљевства и које је године изливен. Он је врло лепо ишаран-извајан био и он је однекуд у француске руке пао”. Очито, радило се о једном од пољско-литванских „шестофунташа” М1764, који је одмах предат на руковање Васиљу Поповићу из села Бајевца у Тамнавско-посавској кнежини Ваљевске нахије, буљукбаши (касније капетану) кнеза Алексе Ненадовића.

Топ је делио устаничку судбину све до несрећне 1813. године. У јесен Васиљ је поверено оруђе, како не би пало Турцима у руке, закопао у врбацима крај Колубаре.

Две године касније кнез Милош Обреновић ставио се на чело Другог српског устанка.

Устаници су још првих дана борби опсели Чачак. Кнез Милош одлучио је да брзим ударима ослободи Палеж (Обреновац) и Ваљево, те удруженим снагама протера Турке из Чачка. Палеж, у коме су заплењена два мала шајкашка (бродска) топа, заузет је 21. маја, а Ваљево је у српске руке пало 28. маја 1815. године. Пред сам полазак војске према Чачку, капетан Васиљ откопао је старо пољско-литванско оруђе и предао га својим старешинама из Првог устанка Ненадовићима.

Тако су се 1. јуна 1815. године Милош, Сима Ненадовић, Павле Цукић и Лука Грбовић, вукући наново откривени шестофунташ и један заплењени шајкашки топ, придружили снагама Јована Обреновића код Чачка. У току 2. јуна устаници су се спустили са брдског венца и у подножју Љубића изградили нове шанчеве. Посебан шанац, ограђен насипом са кољем дуж темена, изграђен је за Јасеничане и новопридошлу артиљерију којом је командовао Танаско Рајић.

Користећи се ратним лукавством, Турци су 6. јуна кренули у одлучујући бој за пробијање опсаде града. Под непријатељским притиском, рудничка и ваљевска војска почеле су да се повлаче ка старим положајима на врху брда. Успаничени устаници успут су покушавали да се склоне у шанац Танаска Рајића. Али, својим телима само су спречавали артиљерце да картечом делују на густе турске ројеве који су надирали са свих страна. Осим тога, избезумљени Рудничани и Ваљевци развалили су коље и урушили грудобран са обе стране Рајићевог положаја. Паника је захватила и Јасеничане који су такође почели да напуштају положаје. Тако је у разрушеном шанцу, у који су за бегунцима све више надирали Турци, Танаско Рајић остао практично сам. Свестан значаја артиљерије, овај јунак узалуд је довикивао саборцима: „Не беж’те браћо, но уд’рите, од Бога нашли! Како би сте топове оставили? Знате како нам је бреж њих! Колико нам ваљају свуд и свагда! А оно ћу ја код њих остати на оба свијета, до вијека!” Увидевши да су му повици узалудни, Танаско је исукао сабљу, „потпрашио” пиштоље и, опкорачивши раскошни шестофунташ, „пао од сто рана, од сто јатагана”.

Тачно је да су Срби 6. јуна на Љубићу претрпели пораз и изгубили „сву артиљерију”. Истога дана, међутим, погинуо је и Имшир-паша. Свесни да ће се устаници брзо прибрати, Исмаил-бег Серезлија и Мухамед-бег 10. јуна донели су одлуку да се из Чачка, преко Драгачева, повуку у Нови Пазар. Главна турска колона са заплењеним (тачније, повраћеним) топовима повлачила се придворичким путем. У селу Ратари изненада их је напала главнина Милошеве војске. Избезумљени Турци напустили су топове и дали се у бекство. Тако је топ бившег пољско-литванског „комонвелта” поново, овај пут коначно, пао у српске руке.

Након одлука Светоандрејске скупштине, династија Обреновића за дуже време учврстила се на српском владарском трону. У жељи да трајно обележи почетке стварања модерне државе, Михаило Обреновић је црквени празник Цвети - дан на који је његов отац, кнез Милош, 1815. године у Такову подигао Други српски устанак - прогласио државним празником. Педесетогодишњица устанка, 1865, била је права прилика да се овом празнику укаже још већи значај, те да се награде сви Милошеви саборци. На заседању Министарског савета 24. марта 1865. године, донета је одлука да се јубилеј достојно обележи. Закључено је да су Цвети, које су те године „падале” у недељу 9. априла, због могућих пролећних непогода, које би „поквариле свечаност на отвореном” - преурањен датум. Одлучено је да се свечаност помери за Духове, односно за недељу 4. јуна. Коначно, министар „внутрени дела” Никола Христић предложио је „да се још живећа лица која су са књазом Милошем заједно устала и борила се, а тако и фамилије већ умрлих такови лица, неким знаком почасти одликују”.

Анастас Јовановић, омиљени дворски „дизајнер”, сликар и фотограф, добио је задатак да осмисли знак који би достојно означио намену поводом које је установљен. Штавише, постојала је намера да то постане прво званично одликовање Кнежевине. Нажалост, како је Србија још била у вазалном положају, нова медаља могла је имати само јубиларни значај.

Анастас Јовановић, познат као изразити романтичар, вероватно се сетио јубиларног аустријског „топовског крста”. Наиме, цар Франц I 1814. године установио је крст изливен од заплењених француских топова, који је подељен свим учесницима у борбама за „ослобођење Европе од Наполеона Бонапарте”. Тако је Анастас предложио да се „таковски крстови” излију од „првог Милошевог топа”.

Јовановићеви нацрти ускоро су усвојени, па се у чувеној бечкој радионици Кристијана Фридриха Ротеа приступило изради пробних узорака. Да би драгуљар добио неопходни материјал, у „Военом одељењу Попечитељства внутрени дела” одлучено је да се претопи стари, раскошни шестофунтовни топ пољско-литванске уније. У то време српска војска већ је била опремљена савременим жлебљеним топовима система Ла Ит М1863, па је глаткоцевни ветеран изгубио на ратном значају. С друге стране, већина се сложила да се овај топ може прогласити „првим топом кнеза Милоша”. Тако је, после једног века, у крагујевачкој тополивници топ претопљен, а бронза послата у Беч.

Фирма „Роте” 25. априла потписала је уговор о изради 400 „обичних, сребрних”, те 10 позлаћених крстова, украшених емајлом. „Таковски крстови” били су намењени живим учесницима Другог српског устанка. За породице оних који су преминули, наручено је 50 јубиларних медаља.

Уочи саме прославе, 22. маја, кнез Михаило потписао је и званични Указ о установљењу крста и медаље.

Коначно, освануо је сунчани 4. јун 1865. године. Рађање зоре објавиле су топовске салве, испаљене са еспланаде испред „Велике касарне” у улици кнеза Милоша. Читав пут од двора до Топчидера био је украшен цветним славолуцима и српским тробојкама са грбовима. За званице је у топчидерској цркви одржано јутарње „благодејаније”. Након тога, свечаност је настављена на пољани с десне стране друма ка Кошутњаку, испред Милошевог конака. Овде је подигнута свечана трибина на којој је кнез Михаило поделио крстове двадесетседморици присутних сабораца свог оца, а јавно је прочитан списак осталих преживелих - 286 имена јунака Другог устанка који нису присуствовали слављу. Око подне послужен је ручак за све званице. За столом је седео и кнез Михаило, окружен кћеркама Карађорђа Петровића, вође Првог устанка. Цело поподне Топчидером се разлегала песма и вијорило коло. Гости су с нестрпљењем очекивали и дуго најављивани ватромет. Нажалост, предвече је ударио прави летњи пљусак, па је тај део приредбе одржан сутрадан, 5. јуна 1865. године.