Прве кафане отворене су у средњем веку, тачније у 15. веку у граду Меки, а потом се отварају и у Сирији и Каиру. Обичај испијања кафе проширио се по турској царевини. Постоје подаци који указују да је прва кафана у некадашњем Цариграду, а данашњем Истанбулу, отворена 1554. године. Кафане су била места где се, уз одређен обред, пила кафа са уживањем, и успут су се водили необавезни разговори. Временом је безбрижно испијање кафе постало свакодневна навика и попримило је облик друштвеног обичаја.

Срби су под турским утицајем брзо прихватили овај обичај и уживали у кафи. Доктор Видоје Голубовић у књизи „Старе кафане Београда” наводи да су далеке 1522. године у Београду, у једној згради на Дорћолу, Турци отворили место где се испијала кафа. Данас је тешко замислити да госта у српској кући домаћин не понуди кафом, као што је тешко замислити градове без кафанских обичаја.

Мало је оних који знају да је баш Фрањо Ђура Колчић (1640-1694) из Сомбора отворио 1683. године прву кафану у Бечу и дао јој је име „Зрно зеленог пасуља”. Одабрао је овај назив јер му је непржено зрно кафе личило на зрно пасуља. Колчићева кафана била је прва кафана у Средњој Европи. У време када се Колчић родио, Сомбором су владали Турци, тако да је он добро познавао турски обичај уживања у кафи. У турским ратовима (1683-1699), када су Турци опседали Беч, Колчић је био у аустријској војсци. О тим ратним догађајима писао је у својој биографији, која се чува у Бечу. Захваљујући знању турског језика који је научио у детињству, Колчић је успео да се провуче кроз турску опсаду и дође до Јана III Собјеског, пољског краља, и тако успостави везу с бранитељима Беча. Собјески је поразио Турке и ослободио Беч опсаде, што је спречило даља турска освајања Европе. Колчић је након ослобађања остао у граду и отворио је кафану. Сматра се да је то била прва кафана у којој се кувала такозвана турска кафа. Служио је госте кафом која је заплењена од Турака, а коју је он добио као награду за своје услуге.

Ђура Колчић много је задужио Бечлије јер је град у опсади 1693. године био у погубном положају, имао је 20.000 војника, а био је опкољен са десет пута више турске војске. Захвалне на храбром чину и помоћи, Бечлије су му након смрти, 1694. године, подигле споменик коме се, нажалост, већ давно замео траг.

Но, кафане које су и данас понос града Беча, убрзо су постале права институција у овом граду, места у којима су се окупљали угледни грађани да би ту читали новине, расправљали о политици, књижевности или култури. Углед кафана је растао, грађани су их прихватили и као одраз духа новог времена, привлачиле су и пословни свет, па су се и неки послови договарали и склапали у кафанама. По угледу на бечке кафане, убрзо су се појавиле и кафане у Пешти, а и по целој аустријској царевини. Међу Србима у јужној Угарској кафане су биле и више од места где се кафенисало - неке од њих су биле и простор где су уприличене прве позоришне представе, концерти и балови. Српско народно позориште, наше прво званично позориште, прве представе играло је у новосадској кафани код „Златног венца”, а касније и у кафани хотела „Краљица Јелисавета” у Новом Саду.

У Србији за кафану се зна тек после 1738. године када су Турци поново освојили град након краће аустријске власти (1718-1739). По сведочењу путописца Кепера, најбоља српска кафана у Београду 1740. године била је дорћолска кафана „Црни орао”. Она се налазила на спрату зграде на углу данашњих улица Душанове и Краља Петра, и у њој се, као и у турским кафанама, седело на миндерлуцима, односно софама застртим ћилимима. Просторија је била са ниским сводом, па се човек није могао усправити. Након ослобођења од Турака и београдске кафане попримиле су европски утицај - у њима су се одржавали балови, концерти и позоришне представе. Прво јавно приказивање филма у Србији било је управо у кафани, тачније у сали гостионице „Златни крст” на Теразијама у Београду, ни непуних шест месеци после 28. децембра 1895. године када је у Индијском салону „Велике кафане” у Паризу приказан филм браће Лимијер, први филм у светској кинематографији. У Београду су од 6. јуна 1896. године 25 дана од 16 сати после подне до 21 сат увече представници фабрике „Браћа Лимијер” приказали неколико филмова који су настали у то време.

Некада средиште друштвеног, културног и политичког живота градова и вароши у којима се окупљало друштво готово свако вече, кафана је губила значај под налетом телевизије, све мање је била институција, а све више само место за забаву, иће и пиће.