Била једном једна девојка која је била толико лепа да је свима застајао дах када би је видели. Многи младићи уздисали су за њом. Нажалост, међу њима била су и два разбојника. Будући да није прихватила њихово удварање, они су одлучили да је присиле на љубав... Једнога дана пошли су за њом. Несрећница је бежала све трчећи према брдима. међутим, разбојници су успели да је стигну и оборе на земљу. У тренутку када су јој стргли одећу са тела, девојка се од силног стида окренула према земљи и горко заплакала. Одједном, из тла, тамо где су капале њене сузе, почело је да ниче биље прекрасних плавичасто-љубичастих цветова. Стабљике биљке готово су прекриле и обавиле девојчино тело скривајући срамоту. Видевши шта се догодило, разбојници су се уплашили и побегли.

Ова медитеранска легенда која приповеда о томе како је наводно први пут никла лаванда, носи са собом и једно веровање, живо и данас: у пољу лаванде ниједној девојци се никада ништа непријатно не може догодити. Односно, девојка која уз себе има цвеће или осушени букетић лаванде (или је, да будемо савременији - намирисана лавандом) може да буде спокојна.

Када се говори о лаванди, често помишљамо на плавичаста поља Провансе или на миришљаве врећице које стављамо у ормане. Од давнина позната су и лековита својства лаванде: лавандом су у стара времена лечили људе који су патили од несанице, од болести живаца, имали лоше варење, па чак и срчане болеснике. Неки су је стављали у топле купке, мирисали се њеним етеричним уљем, пили чајеве од њеног цвета, стављали у јела као додатак храни...

Од Авињона до Нице, пут лаванде води кроз опојна поља на којима ветар њише плавичасте стабљике на којима зује пчеле. Прованса је област где се већ вековима лаванда најуспешније гаји будући да су климатски услови ту најповољнији. Али, лаванда није само повластица Француза. Још су стари Египћани ценили мирис лаванде. У Тутанкамоновој гробници 1922. године нађен је мали ћуп у ком се налазило етерично уље лаванде. У завојима од платна којима су обавијене мумије, нађени су остаци истог уља. Познато је да су се Египћанке редовно мирисале: један од главних састојака њихових парфема била је и лаванда. Најпознатији парфем старог Египта био је „кyпхи” који су археолози касније прозвали „шанел 5” древних времена. Тај мирис садржао је седамнаест различитих састојака, етеричних уља мирисних биљака између којих и лаванду.

Уз мирис лаванде, пролазила су столећа... Грчки мислилац Плутарх писао је управо о славном египатском парфему тврдећи да „'кyпхи' опушта и доприноси осећању задовољства и благостања”. Сиријски краљ који је владао у другом веку пре наше ере наређивао је да улицама редовно иду поворке девојака које су прскале све око себе мирисима шафрана, цимета и лаванде. У време Јулија Цезара и Римљани су у својим купатилима користили цвет лаванде како би се опустили и после купања намирисали. Отуда и назив биљке: од речи лаваре, што значи - прати.

Занимљиво је да су стари Јевреји прскали своја јела лавандином водицом или етеричним уљем јер су им била позната благотворна дејства лаванде на органе за варење. Травари су лаванду препознали као једну од изузетно важних биљака. Педаниос Диоскуридес, чувени грчки лекар, у првом веку у свом фармаколошком делу потанко описује употребу цветова и стабљике лаванде у различите медицинске сврхе. Нажалост, многи рецепти старих травара су изгубљени, а лечење биљем уступило је место индустрији лекова. „Пагански” начин лечења био је запостављен, да би поново, у савремено доба, био откривен.

Чувари старих рецепата лечења биљем били су поглавито монаси, а чувени као изванредни травари били су бенедиктинци. Управо су они лаванду са југа Европе пренели у северноевропске земље. Бенедиктинци су против опште слабости прописивали ракију у којој је стајало цвеће лаванде. Тврдили су да лаванда освежава живце и бистри ум. Људима са оболелом јетром препоручивали су да у чашицу црног вина ставе и цветове лаванде.

У Италији и данас постоји веровање да уколико нека особа у ноћи уочи светог Јована бере лаванду, то ће је током читаве године чувати од сваког урока. У средњем веку лаванду су травари прописивали женама које нису прижељкивале љубав, али и онима које нису могле да имају децу. „Цветове лаванде добро прокувај у сирћету, па ту течност када се охлади стави на оболели зуб”, гласи један средњовековни рецепт против зубобоље.

У време великих зараза Европом су кружиле легенде о томе како особа која намаже цело тело лавандиним уљем никада неће моћи да буде заражена кугом...

Шарл VI (1380-1422), краљ Француске, патио је од несанице. Травари су му припремили јастук од лавандиног цвећа на ком је потом безбрижно спавао. Краљ једноставно није ни помишљао да крене некуд на пут уколико претходно не би припремио свој јастук од лаванде. Иначе, Французи су били први који су наменски сејали и гајили лаванду.

Већ у 13. веку у Енглеској је лаванда била добро позната тамошњим видарима. И Парацелзус је такође саветовао да људи склони лошем расположењу обавезно користе лаванду. Међу пијанцима лаванда је била надалеко чувена. После пијанства, ујутру је мамурни човек требало да истрља тело лавандином водицом и осећао би се добро, као да није пио.

Млади келнски трговац Вилхелм Миленс на дан свог венчања, 8. октобра 1792. године, добио је од монаха видара на поклон бочицу мириса, а уз њу и парче хартије са потанким упутством како се прави овај лек против главобоље и лупања срца. Био је то заправо дан када је „рођена” колоњска вода. Млади трговац схватио је да је реч о божанственом мирису и почео је да га производи и продаје.

У Шведској су у 18. веку лавандин шећер користили као неку врсту афродизијака, а у Русији - против болова у стомаку.

у 18. веку породица Јардли у Лондону подигла је радионицу за производњу сапуна и мириса. Њихов парфем од лаванде постигао је убрзо огроман успех. Био је то касније омиљени парфем краљице Викторије. Чувена краљица увек је мирисала на цвет лаванде... Лаванду су у то време гајили на пољима недалеко од Лондона, где је данас предграђе, брали су је ручно и потом гурали колица са њеним цветовима кроз центар града нудећи је купцима. И данас у Лондону многе улице подсећају на златно доба лаванде: Лавендер Стреет, Лавендер Хилл, Лавендер Авенуе...

У Бечу је у 19. веку забрањен увоз лаванде из Енглеске и Италије како би прославили сопствену производњу. Јер, бечке даме такође су обожавале мирис лаванде. Сматрало се и да је чај од лаванде са медом одличан лек против бронхитиса. Недалеко од аустријске престонице простирала су се читава поља засејана лавандом. мирисање лавандом, освежавање кућа и одеће било је ствар престижа. Служавке су, пре него што би почеле да пеглају, прскале веш букетићима лаванде умоченим у воду, а стабљике лаванде стајале су у посудама на великим каљевим пећима. Колачићи посути лавандиним шећером били су посебна посластица.

Али, како се прави лавандин шећер? Сасвим лако. Под условом да располажемо свежим цветовима ове биљке. Цветови се изгњече у авану, а затим се дода прах или кристал шећер. Све се то помеша и лавандин шећер је готов. Ако се ставља у колаче, онда изгњечене цветиће не треба вадити из шећера, а уколико се ставља у чај или се лавандиним шећером посипају посластице, онда се цветови претходно изваде.

Лаванда се данас продаје и у продавницама зачина за јело. Ево једне летње посластице са укусом лаванде.