Фотографију пишчеве одсечене главе објавиле су многе новине света. Јукио Мишима, чије је право име Кимитаке Хираока, те 1970. године постао је, коначно, најпознатији јапански књижевник 20. века у свету. Не само због свог стваралаштва него, чини се, понајвећма, због ритуалног самоубиства, харакирија. Оно о чему је тако страствено писао, одлучио је да примени на себи.

„Представа је била скупа, са сценским ефектима и огромним бројем гледалаца. Без ватреног оружја, само с једним самурајским мачем, Мишима и четворица његових младих помоћника узели су као таоца команданта једне од престоничких војних база. Захтевали су да се окупе сви војници, и писац, прелеп у елегантном мундиру и белим рукавицама, подбочивши се, позвао је ратнике да крену у јуриш на парламент. Изнад базе су брујали полицијски хеликоптери, изван ограде комешали су се новинари. Војници, наравно, нису кренули ни у какав јуриш - и хвала богу, јер Мишима није знао шта би у том случају.

Потпуно задовољан, писац је проклео изгубљени самурајски дух војника, отишао у унутрашњу просторију и распорио себи стомак. Све је било промишљено до детаља - и мундир обучен на голо тело, и у чмар стављен тампон од вате, и секундант који је стајао с исуканим мачем. Додуше, глава је с рамена слетела тек после четвртог ударца, али Мишима за то није крив. Он је урадио све што је могао. И његова рука, за разлику од сиротог секунданта, није задрхтала - рез на стомаку био је дугачак и дубок...”

Девет година раније свет је, такође, потресла смрт великог писца, нобеловца (1954). У шездесет другој години Ернест Хемингвеј окренуо је двоцевку према себи, дубоко се загледао у ћутљиве црне отворе и повукао ороз. „Папе”, чији је живот био „покретни празник”, није више веровао у светковину овоземаљских чари.

Много векова пре добровољну смрт изабрао је и римски писац Гај Петроније Арбитер за кога се сматра да је написао знаменити „Сатирикон”. Био је један од људи блиских императору Нерону и носио је почасну титулу „арбитар елеганције” (одатле надимак Арбитер). Оптужен за заверу, не чекајући пресуду, пресекао је себи вене, затим их превио да крв не би сувише брзо истицала и последње сате живота провео у друштву пријатеља, дајући последња упутства, слушајући стихове и уживајући у музици...

Педесетогодишњи Григориј Чхартишвили, у свету познат под псеудонимом Борис Акуњин, који је - преведене на 30 језика и штампане у милионским тиражима - читаоцима подарио десетак детективских романа у којима прати пустоловине Ернеста Фандорина, иначе познати руски јапанолог и есејиста, овог пута латио се истраживања једног од најдраматичнијих проблема човечанства - феномену самоубиства. У књизи под насловом „Писац и самоубиство”, коју је код нас објавила београдска „Информатика”, Чхартишвили (који нас посматра с врха ове стране) собухвата цео свет, све цивилизације и културе, од Хомерових времена до наших поднева.

Ово својеврсно истраживање почиње цитатом Жан-Пол Сартра који каже: „Разлика између човека и животиње јесте у томе што човек живот може да оконча самоубиством.” О добровољном бирању начина на који човек одлази из живота, овај Рус грузијског порекла устврдио је да је, после војничког, посао писца „најризичније занимање”, наводећи речи Ничеа који је упозоравао да је „уметност опасна за уметника”. А од свих уметника, писац је посебно рањив. Писац и истраживач дубоких понора својих колега по перу, Чхартишвили - помало у улози свог јунака Ернеста Фандорина кога прати као Борис Акуњин - каже да над писцем увек виси сумња да је шарлатан, ако не у очима читаоца а оно, бар или увек, у сопственим очима. Реч је његово једино оруђе, он зна једино слова која знају и сви остали, првенствено читаоци. И отуд свакодневна сумња и у себе и у оне око себе. И отуд бојазан да „то није то”.

Писац је на свој кауч ставио писце који су изабрали да својом вољом побегну од живота и навео могуће разлоге који су их натерали на такав поступак. То су, по Чхартишвилију, како их је поређао у поглављима књиге, „Последња кап”, оно кад ти све крене лошим путем, „Младост”, „Старост”, „Немаштина”, „Губитак”, „Љубав”, „Болест”, „Пијанство”, „Наркотици”, „Политика”, „Лудило”, „Особењаштво”... И, уз то, географија, односно простори који су важни за начин како оружар писане речи одлучи да одбаци ту своју муницију.

И статистика је, поред осталог, у овој причи прилично важна научна дисциплина. У поглављу насловљеном као „Енциклопедија литературицида”, најзанимљивијем за све који би да сазнају бар делић приче оних писаца који су се одлучили на самоубиство, Григориј Чхартишвили одабрао је 350 (триста педесет) судбина, а у српском издању их је још тринаест домаћих које је приредио Јован Пејчић (видети оквир!).

По њему, Чхартишвилију, најопаснији је посао песника: готово две трећине јунака ове посебне енциклопедије били су поклоници стиха. Само једна шестина књижевника самоубица били су филозофи, а најбезбеднија изгледа драмска књижевност којој припада тек једна деветина. Жена је тридесет осам, без такозваног српског списка, тек нешто више од десетине. Највише је оних који су писали на енглеском (60 имена), немачком (54 имена), француском (50 имена) и руском (41 име).

Занимљиво је, такође, да је најчешћи узрок добровољног одласка „с ону страну дуге” - политика (62 случаја), психичке болести и склоност депресији (52), као и тешка болест (48). И начини добровољног изгнанства из живота су, наравно, различити. На првом месту је тровање (86 случајева), затим коришћење ватреног оружја (69), онда утапање (37). За њима следе: вешање (32), скок с висине (27), коришћење оштрих предмета и бодежа (25), одбијање хране (20), тровање гасом (19), погибија под точковима воза или аутомобила (7)...

У причи која следи, а која је темељена на истраживању литерарног оца провереног детектива Ернеста Фандорина, у овом случају потписаног правим именом Григориј Чхартишвили, наводимо примере који су необични, од разлога за добровољно бекство из живота до начина на који је то учињено. Подразумева се да је одабир посве личан и подложан неслагању оних који другачије мисле.

Свака смрт је, уосталом као и живот, различита, посебно кад се у њу одлази својом вољом. Ни писци се ту много не разликују од својих, ‘ајде да кажемо, читалаца, само што су они јавне личности, па свет брзо сазна на који су начин отишли из овог света.

Још у 1. веку времена које одмеравамо по Христу, римски филозоф и писац Сенека (4-65) оставио је овакав запис:

„Човек, као прави познавалац, бира брод којим ће пловити, дом у коме ће живети. Па зар онда нема право да одабере и начин на који ће да умре? У избору смрти човек треба да се руководи пре свега сопственим укусом.”

Самом Сенеки се, по свој прилици, није умирало, али је, окривљен за заверу, добио заповест да изврши самоубиство. Како сведоче Тацитови списи, њему су слуге пресекле вене на рукама и ногама, али је због сужења вена крв споро отицала. Једно време Неронов сувладар, онда је попио отров и легао у каду с топлом водом и крв је брже прострујала, док је он разговарао с пријатељима. Слично је, давно пре њега, окончао и Сократ који је попио пехар с кукутом и умро, до самог краја разговарајући с ученицима.

Још раније, Емпедокле, грчки филозоф (око 495-435. пре н. е), бар тако вели легенда, завршио је живот скоком у кратер Етне, док је Катул, римски војсковођа, оратор и писац, упалио ватру у затвореној просторији са свеже окреченим зидовима и угушио се од отровних испарења. Грчки филозоф Перегрин Протеј (100-165), да би доказао своја убеђења, без оклевања се бацио у огањ Олимпијских игара, а индијски филозоф Нагарђуна (око 150-око 250), према предању, напунио је сто година и одлучио да своју главу принесе на дар Буди: надвио се над његов кип и сам себи ударцем сабље одсекао главу. Легендарна је и смрт грчке песникиње Сафо (око 610-580. пре н. е), прве жене песника, која се, због неузвраћене љубави према лађару Фаону, бацила са стене на острву Лезбос, доцније места где су извршавали самоубиство несрећни љубавници.

Многи владари писане речи били су и пророци свог добровољног изгнанства из живота.

Тако је француски песник и прозни писац Рене Кревел (1900-1935) петнаест година пре смрти тачно описао начин на који ће отићи из живота: „Чајник је на шпорету. Прозор је добро затворен. Пуштам гас. Заборављам да упалим шибицу. Репутација је спасена и време је да се чита молитва за исход душе...” На песниковим грудима била је причвршћена белешка: „Молим да ме спалите. Одвратно.”

Јапански књижевни критичар Тацу Хатори (1922-1956) умро је у планини, у дивљој природи. Како пише Григориј Чхартишвили, једног зимског дана попио је велику количину таблета за спавање и скрио се у сметове планинског масива. У дневнику је већ записао: „Пењаћу се ка врху докле год будем имао снаге, а онда ћу се смрзнути.” Тело му је нађено пола године касније.

Руски песник Виктор Викторович Гофман (1884-1911) покушао је да се убије пиштољем, али је само повредио прст. Осећајући да губи разум, поновио је покушај, овај пут успешно. У једном од опроштајних писама написао је: „Треба покушати, успети, себе устрелити.” I грчки песник Коста Кариотаки (1896-1928) имао је савет за оне који остају после њега. Наиме, прво је безуспешно покушао да се утопи у мору, а онда се, успешно, устрелио. Код њега је нађена цедуља у којој се каже: „Онима који знају да пливају, најискреније саветујем да се не утапају.”

И амерички писац Јуџин Изи (1952-1996) исписао је како ће окончати живот. Нашли су га како виси са спољне стране прозора своје радне собе која се налазила на четрнаестом спрату. У џеповима су му нађене три дискете с одломцима новог романа, а у њима сцена у којој јунак, такође писац, наоружан и с панцирним прслуком, пада у шаке екстремистима и они покушавају да га обесе у његовој радној соби. Полиција је убрзо открила претећа писма која су писцу, Изију, упућивали екстремисти као и снимке на телефонској секретарици. Најневероватније је било то што је његов леш био у панцирном прслуку и с оружјем, истоветно како је исписао у роману. Збуњивало је само једно: врата радне собе била су закључана изнутра. Полицијска истрага је закључила да је реч о самоубиству.

Најпознатији и најобјављиванији руски песник века за нама Владимир Мајаковски (1893-1930) наговештавао је свој крај и стиховима, попут оног: „Срце хрли хицу, а грло за бритвом жуди...”, а из живота је покушавао да побегне бар два пута кад је искушавао смрт играјући „руски рулет”. Трећи пут јој није побегао. Његова сапутница, понајчешће и муза, Љиља Брик својевремено је записала: „Мисао о самоубиству била је хронична болест Мајаковског и, као и свака хронична болест, појачавала се у лошијим условима... Свакидашњи разговори о самоубиству! Био је то терор.”

Годину дана пре смрти, у дневнику Марине Цветајеве (1892-1941) исписана је и ова белешка: „Годину дана меркам смрт. Све је наказно и страшно. Прогутати - гадост, скочити - ужас, исконска одвратност воде... Нико не види - не зна да ја већ годину дана очима тражим куку...” Песникиња чија је судбина постала симбол трагедије руске књижевности 20. века и која је одговарала и Мајаковског и Јесењина од њихових сталних призивања смрти, после неколико безуспешних покушаја да себи одузме живот, коначно је завршила вешањем о куку на трему куће у којој је изнајмљивала собу. Невероватан стицај околности у овај трагичан крај умешао је и Бориса Пастернака. Његов савременик Паустовски је о томе овако говорио:

„Пастернак је дошао да јој помогне око паковања. Донео је конопац да завеже кофер, хвалио је његову јачину и нашалио се како би тај могао све да издржи: ако хоћеш, можеш и да се обесиш. Касније су му рекли да се Цветајева обесила баш тим конопцем, и он дуго није могао себи да опрости ту злослутну шалу.”

Много је писаца, у различитим временима и на различитим местима, и, наравно, из различитих побуда, више пута покушавало да пре времена напусти овај свет.

Григориј Чхартишвили је, тако, утврдио да је класик јапанске књижевности Осаму Дазаи (1909-1948) то покушао пет пута и да је, заједно с љубавницом, окончао у резервоару за кишницу. Руској песникињи Нини Петровској (1879-1928) то је успело тек из трећег наврата, исто као и њеној америчкој колегиници Силвији Плат (1932-1963) која је тог јутра деци припремила доручак, чврсто затворила врата и прозоре, и гурнула главу у рерну. И Јесењин је, пре трагичног краја, неколико пута јурио да што пре побегне из живота: бацао се под точкове воза, секао вене комадићима стакла, покушавао да се закоље кухињским ножем.

Немачки писац Клаус Ман (1906-1949) четири пута је покушавао да се убије не могавши да поднесе бреме славе свог великог оца Томаса Мана. Још као четрнаестогодишњак записао је у дневнику: „Ја морам, морам, морам да постанем познат.” Тек тридесет две године после смрти објављен му је роман „Мефисто” који га је учинио славним. А класик јапанске књижевности Рјуносуке Акутагава (1892-1927) пробао је то још у младости, и то у најбуквалнијем смислу. Наиме, везао је себи омчу око врата и на штоперици пратио колико траје умирање. После минут и двадесет секунди, кад је већ почео да губи свест, прекинуо је уже. Убио се касније узевши смртоносну дозу лекова.

Ни амерички писац Ривс Макалерс (1913-1953) није одустао кад се грана у врту о коју је окачио омчу сломила под тежином. Отровао се барбитуратима раствореним у алкохолу.

Ни наша песникиња и професор Београдског универзитета Аница Савић-Ребац (1893-1953) није се уморила од покушаја да себи прекрати живот. Први пут је то учинила уз помоћ инјекција морфијума на дан упокојења супруга, други пут је, по узору на Сенеку, пререзала вене на рукама, али су је спасли пријатељи. Успела је из трећег покушаја тако што је пуцала себи у главу. У опроштајном писму пријатељици написала је: „Умирем свесно и аутономно.”

Није одустајао ни Јожеф Атила (1905-1937), један од најзначајнијих мађарских песника 20. века. Први покушај је пропао јер га је неко предухитрио. Наиме, Атила је легао на шине, али се воз није појавио: испоставило се да је каснио зато што је, неколико километара пре, под његовим точковима неко други извршио самоубиство. Тада је написао: „Неко је умро уместо мене.” На крају је сачекао свој воз...

Крајње необичан разлог за превремен одлазак са овог света нашао је јапански романтичарски песник Тококу Китамура (1868-1894). Наиме, поштовалац Бајрона и Шелија, у једном тренутку закључио је да јапанска литература нема никаквих изгледа да достигне европску и обесио се о дрво у врту...

Несрећна љубав је, не само код волшебника писане речи, чест повод да се потражи, али и нађе, пречица до смрти.

Највећи италијански песник 20. века Чезаре Павезе (1908-1950) убио се због неузвраћене љубави. Писца је очарала „жена коју је донео мартовски ветар” - америчка глумица Констанс Даулинг. Хладно га је и подсмешљиво погледала кад ју је запросио и убрзо отпутовала из Италије. Павезе се отровао у једном хотелу у Торину и за собом оставио збирку песама с насловом „Доћи ће смрт, и имаће твоје очи”.

Немачки писац и официр који је мрзео рат Хајнрих фон Клајст (1777-1811) заволео је удату Хенријету Фогел која је, уз то, била и смртно болесна. Страст је букнула попут шумског пожара и они су одлучили да заједно изврше самоубиство. Изнајмили су собу недалеко од Потсдама, а онда пошли у шетњу шумом према обали језера Вензе. Хајнрих је пуцао Хенријети у срце, а затим себи у уста.

У шуми се, много година касније, завршио и живот пољског драмског и прозног писца Станислава Виткјевича (1885-1939). Са женом, много млађом од себе, кренуо је на Исток бежећи од надолазећих Немаца. С Истока је, међутим, наступала Црвена армија. Нису имали куд, осим у шуму. Писац је бочицу с таблетама дао својој драгој, а сам одлучио да употреби бријач. Кад је она пала у сан, Виткјевич је извукао сечиво, расекао вратну артерију и искрварио. Јутарња слана пробудила је жену којој барбитурат није наудио и она је доживела дубоку старост.

Заједно су, попивши превелику дозу таблета за спавање, у мирном предграђу Рио де Жанеира завршили и аустријски писац Штефан Цвајг (1881-1942) и његова млада жена Лота. Фотографија њихових мртвих тела привијених једно уз друго нашла се у свим новинама.

Слична прича догодила се четрдесет година касније у Лондону, где су се таблетама за спавање отровали Артур Кестлер (1905-1983) и његова жена Синтија која је по годинама могла да му буде кћерка.

Свака смрт је сама по себи страшна, неке су, пак, језиве.

Аутор књиге - студије „Писац и самоубиство” Григориј Чхартишвили, наводећи податке о 42 руска писца самоубице, посебно издваја крај Николаја Успенског (1837-1889). С почетка је био писац који много обећава, а онда је своју даровитост пропио. Уништиле су га две околности: смрт жене коју је обожавао и лош карактер. Окренуо се вотки, посвађао са својим чувеним пријатељима - с Њекрасовом, Тургењевом, Толстојем - а онда их за бедне хонораре опањкавао по булеварским листовима. Последњих година је с малолетном кћерком лутао по московским кафанама и за чашицу свирао на хармоници и публици причао измишљотине о својим некадашњим пријатељима. Једног дана нашли су га близу Смољенске пијаце - пререзао је себи гркљан тупим џепним ножем. Претходног дана је, да би се мање мучио, тражио од пријатеља новац за бритву, али га је овај одбио речима: „Можеш ти то и обичним ножем.”

Енглески песник и публициста Александар Бирни (1826-1862) збацио је свештеничку мантију, почео да издаје новине и банкротирао. Онда је, без паре у џепу, скитао од буџака до буџака и, на измаку снага, отишао у поље, легао на стог сена и две недеље умирао пишући дневник. Италијански песник Пјетро дела Виња (1190-1249) побегао је из живота ударајући у затворској ћелији главом о зид. Српски песник епохе романтизма Дамјан Павловић (1839-1866) убио се тако што је главом два пута ударио у отворени шестар постављен на столу.

На крајње необичан начин у смрт је добровољно отишао француски песник и прозни писац Петрус Борел (1809-1859), горљиви поклоник самоубиства, такав да је чак предлагао оснивање фабрике самоубистава. Кад се разочарао у књижевност, престао је да пише и отпутовао у Алжир где је изабрао јединствен начин да умре: изашао је гологлав на летње афричко сунце у пустињи, одбио да се склони у хладовину и срушио се од сунчанице.

Јан Потоцки (1761-1815), пољски писац, умро је тако што је са посуде за шећер скинуо сребрну куглицу, освештао је код капелана и њоме себи прострелио главу. Колумбијском песнику Хосеу Асунсиону Силви (1865-1896), после свих недаћа које су га пратиле, неопозиво се смучило кад су му у бродолому нестали сви рукописи. Пуцао је себи у срце тек пошто му је претходно лекар обележио место у које треба да гађа. Занимљиво је да је део ове приче, много касније, искористио Габријел Гарсија Маркес у роману „Сто година самоће”, где тачно тако покушава да се убије пуковник Буендија.

Пре него што је добровољно изабрао смрт, француски писац Жак Риго (1898-1929) основао је „Генералну агенцију за суицид” како би људима омогућио „брз и поуздан одлазак из живота помоћу савремених поступака”. Он сам изабрао је уобичајен - устрелио се.

Јапански песник Кохаку Фуђино (1871-1895) чврсто је одлучио да што пре напусти живот, али је претходно отишао у крчму на добар ручак. Тог тренутка почео је земљотрес и он је у паници истрчао напоље. Онда се сетио своје одлуке и вратио унутра да заврши с јелом под кровом који је подрхтавао. Земљотрес га је поштедео, а он се два дана доцније устрелио.

Немачки драмски писац Јакоб Фердинанд Рајмунд (1790-1836) није баш намеравао да пожури из живота. Онда га је ујео пас и он се уплашио да ће се заразити беснилом и потегао из пиштоља себи у главу. Кад су проверили пса, био је потпуно здрав.

Франсоа Рагене (1660-1723), француски писац, извршио је самоубиство чији разлози ни данас нису познати. Међутим, зна се начин на који је то учинио: добро је вечерао, обукао кућни огртач, ставио ноћну капицу и себи бритвом пререзао грло.

С камењем у џеповима па у воду завршили су: енглески писац и новинар Јустас Баџел (1686-1737), мађарски песник и историчар Јанош Мјалот (1786-1855) са кћерком Ханриком, али и највећа енглеска књижевница прве половине 20. века Вирџинија Вулф (1882-1941).

У Поговору ове своје значајне књиге Григориј Чхартишвили и овако размишља: „...Живот, то је некакав испит у више фаза који треба положити. Зашто? Не знам.” Јер, „...самоубиство је добровољно бекство с испита. Неће те оборити, ти одлазиш сам, добровољно осуђујући себе на поновно полагање. Па добро, твоја ствар. Доћи ћеш на јесен, или догодине, и почећеш све из почетка. Баш чудна фантазија”.