Крајем 3. века велико Римско царство било је у кризи, како политичкој, тако и духовној. Без обзира на све напоре великих панонско-илирских царева из наших крајева, о којима је „Забавник” већ писао, попут Клаудија II Готског, Аурелијана, Проба, Диоклецијана, Максимијана, Галерија, да се римска прошлост и слава обнове и да се паганство ојача и припреми за нови полет, све је било узалудно. Људи су се мењали, обичаји такође. Стари богови нису могли поново да оживе. Хришћанство, некада презрена вера сиротиње, рибара, робова, освајало је свет. Њена моћ лежала је у речима као што су „љубав”, „саучешће”, „спасење душа након смрти”, „други свет”, „грех и стид”, „покајање”, „вера и нада”. Те речи, као наук распетог Бога - Христоса, освајали су људе. Била је то нова осећајност, ново схватање живота и човечанства које стари, антички Рим није познавао. Више ништа није могло зауставити хришћане и обновити паганске светковине које су полако тонуле у заборав.

Један човек разумео је да се времена мењају и да је права политика она која иде у сусрет променама. Тај човек звао се Константин. Ретки су људи, ако изузмемо велике пророке и ствараоце религија, који су својим одлукама далекосежно утицали на историју и који су са толико права запамћени по надимку Велики. Константинове одлуке утицале су на две чињенице које су имале дубок и дугорочан одјек у европској и светској историји: он је прихватио хришћанство и био први римски цар који је постао хришћанин, он је, такође, преселио главни град Римског царства и основао нови град који ће још хиљаду година бити престоница измењене Римске империје, Византије - Константинопољ (Цариград).

Флавије Валерије Константин рођен је у Наису, данашњем Нишу, око 280. године у области Горње Мезије која се тада називала Подунавска Дакија (Дациа Рипенсис). Његов отац Констанције Хлор већ је у то време имао висок положај у војсци, близак врховним владарима, који су га нешто касније, 293. године, одредили за цезара и члана тетрархије и истовремено за зета августа Максимијана. Оженивши се Теодором, Максимијановом усвојеном кћерком, Констанције је морао да се растане од Константинове мајке Јелене, за коју није сигурно да ли је била његова законита супруга. Остала је прича да је Јелена била кћи власника крчме у Наису, где ју је Констанције и упознао и где му је родила сина.

Град Наис заузимао је средишњи положај у Горњој Мезији. Лежао је на раскрсници важних путева који су повезивали јужне (Скупи - Скопје, Улпиана - Липљан) са северним, подунавским градовима. Порекло имена Наиссус није са сигурношћу утврђено. Најдуже се задржала претпоставка да је име града келтског порекла, настало према имену реке на чијим обалама лежи. У новије доба јавиле су се и теорије да је име града трачко или илирско.

Већ пред крај 1. века у Наису је свој логор имала I кохорта Килићана (цохорс I Цилицум) која је ту остала до 134. године, када је пребачена на Дунав. У Географији Клаудија Птоломеја, Наисус се помиње као један од четири највећа града у Дарданији. У другој половини 2. века у насељу је окупљена и смештена прва дарданска кохорта (И Аурелиа Дарданорум) као територијална милиција. Њени припадници регрутовани су од месног становништва, што је без сумње допринело бржој романизацији града, као и целе области. Забележена су имена Каја Јулија Плата, војника прве кохорте Килићана, Тиберија Клаудија Валерија, који је био са Крита, Марка Аурелија Валенса из легије IV Флавиа, Марка Улпија Мартинуса из легије VII Цлаудиа и других.

У следећим вековима, све до средине 3. века, Наис је постао стециште ветерана и њихових породица, трговаца и других досељеника. У радионицама у граду производила се војна опрема, одакле ће се оружјем и војном техником снабдевати јединице распоређене дуж границе Дунава. Негде у 2. веку град добија статус муниципиа. Верује се да је развој Наиса, више него у случају других градова у нашим крајевима, био последица успешне романизације месног становништва, другим речима да су Наис насељавали већином домороци трачког или илирског порекла, а не војни ветерани - досељеници из других крајева Царства. Забележена су илирска имена Андиа, Дасиус, Планниус, Варанус, као и још бројнија трачка имена, попут Битус, Бассус, Дизо, Цоццаиус и друга.

У 3. и 4. веку подаци о Наису постају све бројнији. Он је, поред Сердике (Софије) и Пауталије (Ћустендил у Бугарској) најзначајније место нове провинције - Медитеранске Дакије (Дациа Медитерранеа). Најзначајнији догађај повезан са Наисом десио се 269. године када је у близини града цар Клаудије II Готски у великој бици разбио војску Гота и побио 50.000 непријатеља.

На ретким споменицима забележена су и имена неких декуриона - чланова управе града, попут Марка Аурелија Посидонија и Аурелија Бита, чија се жена звала Кандида. На једном жртвенику из 221. године посвећеном богињи Фортуни, чији је култ био доста раширен, забележено је и име свештеника из Наиса - Аурелија Декстера.

У Наису је постојала и царска радионица доброг сребрног посуђа, од ког су неки примерци сачувани. Тако се на неким тањирима налази посвета августу Лицинију (вероватно из 316. године), са речима Лицини Аугусте семпер винцас („августе Лициније, да увек побеђујеш!”). Постоје и посуде израђене у част других царева - Констанција II, Грацијана, Теодосија I.

Забележено је и да је Константин Велики овај град величанствено украсио. У његово доба град је могао да броји између 10.000 и 20.000 становника. Тада су вероватно изграђене и терме, акведукт, базилике, форум, виле. Насеље се простирало на подручју које данас обухвата турска тврђава и ширило се према југу, до реке. У археолошким истраживањима у кориту реке Нишаве нађено је више драгоцених предмета, попут бронзане главе цара Константина, статуе бога Јупитера на престолу, женског портрета од мермера... Није познато на који начин су ови предмети доспели у реку, да ли су у њу били намерно бачени или је то последица поплава или разарања града.

Историчар Амијан Марцелин забележио је да је Наис „веома богат град” (цопиосум оппидум), који је био „више пута опседан, али се никада није предао нити био освојен”.

У предграђу Наиса, на три миље од града, развила се у Константиново доба Медиана. У њој су приликом откопавања откривене лепо украшене виле, као и други објекти, са мозаицима на подовима. Грађевине су подизане на ширем простору (преко 40 ха), на високој обали мало даље од реке, у подножју брегова, у близини извора термалних вода (Нишка бања). Медијана је вероватно служила као привремена резиденција царева у 4. веку, угодно одмориште на њиховим честим путовањима кроз ове крајеве.

Након очевог унапређења и одласка на Запад - у Галију и Британију, дечак Константин и даље је боравио на двору врховног августа Диоклецијана. Оца ће поново видети тек након више од десет година. Константин је растао и образовао се на двору пратећи цара на свим путовањима и тако, из близине, учио се вештини владања. као млад официр учествовао је, уз цезара Галерија, у биткама против Персијанаца (296-297) и показао изванредну даровитост војсковође, као и изузетну снагу и храброст - одлике које ће му помоћи да се постепено издигне изнад свих будућих конкурената за власт.

Након проглашења друге тетрархије (303. године), када су Констанције и Галерије изабрани за августе, а када је, неочекивано, Константин заобиђен као могући цезар и наследник престола, већ болесни Констанције затражио је од Галерија да му пошаље сина на његов двор у Тријер на Рајни. Галерије је неко време оклевао, а каснији догађаји вероватно су га навели да зажали што је уопште пристао на Константинов одлазак. Десило се то 306. године, када се већ распиривала битка око власти између неколико императора. Плашећи се завере, Константин је без одмора јурио преко Балкана ка двору свог оца не застајући ни часа на постајама за замену коња. Причало се да је на неким постајама побио све резервне коње како би успорио потеру. Након доласка у Британију, истакао се у борбама против дивљих Келта. То му је донело додатну подршку у легијама његовог оца. И тако, када је Констанције Хлор умро 306. године у Ебурацуму (данас Единбург), легионари су, не чекајући одлуку другог августа, за Констанцијевог наследника прогласили Константина.

Од те, 306, године, Константин ће што мачем, што лукавством постепено стварати простор да постане једини, неприкосновени владар Империје. За то му је требало још 18 година. Борба за Диоклецијаново наслеђе међу бројним августима и цезарима у годинама 306-313. личила је на сложену друштвену игру у којој су комбинована дипломатска средства склапања савеза и коалиција, са изненадним нападима и одважним ратовањима по начелу борбе на „све или ништа”. када је требало, Константин је знао да чека, као и да буде брз и крајње одважан. једном би се показао владарски широкогруд, спреман да прашта, да би други пут, у духу свог времена, доносио најсуровије одлуке.

Тако се, 306. године, након што је врховни август Галерије одбио да га прихвати као сувладара августа, Константин задовољио и титулом млађег владара - цезара. Као и његов отац, и Константин се, зарад политичког интереса, развео од прве жене (Минервине) са којом је имао сина по имену Крисп и оженио са Фаустом, кћерком бившег августа Максимијана. Ипак, таст се показао као непоуздан савезник. Након погубљења Максимијана, Константин се одрекао сваке везе са породицом и идеологијом „Херкула” (Максимином и Максенцијем) и нашао наводну везу свог оца са једним ранијим илирским царем - Клаудијем Готским (који је можда такође био пореклом из околине Наисуса). У том раздобљу Константин се посебно посветио веровању у Аполона - Непобедиво сунце (Сол Инвицтус), то јест, вери свог оца која је била омиљена и међу царевима друге половине 3. века, попут Клаудија Готског и Аурелијана.

Стари Милвијански мост преко Тибра у Риму још и данас постоји. Код тог моста збио се један од оних легендарних догађаја који чине повест раног хришћанства. Битка између Константина и Максенција одиграла се 28. октобра 312. године и то је прекретница у Константиновој борби за потпуну власт над Царством. Константин је претходно обезбедио савез са августом Лицинијем, који је тада држао власт у Илирику, обећавши му своју сестру за жену. Затим је упао у Италију, на челу мале али добро обучене и опремљене војске. Заузео је Торино (Августа Тауринорум) и Верону, победио у више сукоба Максенцијеве трупе и затим кренуо на Рим. Био је то смео потез. Рим је био добро утврђен, огроман, практично неосвојив град. Максенције је располагао бројним снагама. Неколико претходних покушаја заузимања Рима и рушења узурпатора Максенција неславно је прошло.

Константинов познаник Лактанције је у свом делу „О смрти прогонитеља Цркве” описао да је уочи битке, „Константину јављено у сну да пре него што навали на непријатеља утисне у штитове својих војника небески знак: грчка слова Хи и Ро, од грчке речи Христос”. Касније се развила и легенда да је Константин на небу видео знак крста и поруку „са овим ћеш победити”.

Док су Константинове трупе испред зидина града покушавале да у мањим окршајима извуку непријатеља, несигурни Максенције у граду је припремао прославу годишњице свог доласка на престо. Народ се окупио на Хиподрому, а Максенције је наредио да овлашћени свештеници и магистрати завире у свете пророчке књиге - Сибилске књиге - које су коришћене само у најкритичнијим тренуцима у историји града. У књигама је прочитана реченица да ће „тога дана погинути непријатељ Рима”. Ово је охрабрило Максенција и он је изашао изван зидина да се придружи својим трупама које су се већ бориле са Константиновим легионарима. Када су његове трупе почеле да беже, Максенције је покушао да се врати у град. настала је гужва на импровизованом понтонском мосту и он се, „божјом помоћи”, преполовио и Максенције је нашао смрт у таласима Тибра. Тако је Константин тријумфално освојио Рим и Италију.

Након победе, Константин је објавио помирење и мир целом „свету”. године 313. у Медиолануму (Милано) сусрећу се два преостала владара - Константин и Лициније - и договарају се о даљем савезу. Лициније се најзад жени Константиновом сестром Констанцом. На истом састанку два владара усвајају чувену објаву - Милански едикт о толеранцији свих вера, када је хришћанска црква најзад прихваћена као равноправна са осталим религијама Царства. У едикту се каже: „Ми августи, ја Константин и ја Лициније, срећно смо се састали у Медиолануму и договорили о свим оним стварима које су од користи за државу. Треба допустити хришћанима и свим другим да слободно пригрле ону веру коју би хтели... тако захтева државни мир да смо ми слободу вероисповести и јавног богослужења дали не само хришћанима него и свим другима... свако који би хтео хришћанску веру исповедати то може слободно да чини, да му нико у томе не смета и да га не узнемирава...” У следећих седам деценија хришћанство је у Римском царству уживало равноправност, па и првенство пред другим религијама, да би 387. године било проглашено и за једину веру Империје. Следећи свог императора, „у Цркву је почела да се слива маса”. Процењује се да је до Константиновог обраћења у хришћанство, у целој Империји било највише десет одсто становника који су се сматрали хришћанима. Од тада, број хришћана стално је растао.

Константин је био сујеверан, не превише образован, амбициозан и страстан човек који се за хришћанство везао постепено. Постепено се окружио хришћанским бискупима, дао посебне повластице хришћанској цркви (ослобађање од пореза, право суђења, дарови и друго), градио хришћанске храмове.

Све више се удаљава од паганства, до те мере да је током прославе свог јубилеја (315. године) одбио да се попне на Капитол да би принео жртве пред храмом Јупитера Највећег и Најбољег. Већ 319. године, царска верска политика до те мере је промењена да те године Константин објављује едикт о поштовању паганских вера - нешто што се у ранијим временима подразумевало. Времена су се заиста брзо мењала. Ипак, цар и даље води помирљиву политику према паганима све до тренутка када побеђује конкурента Лицинија (323) и када постаје једини и неприкосновени владар Империје. За једног владара на земљи - једна вера.

Хришћанство постаје државна вера

Почевши са Константином, држава и црква све више се прожимају. Тај поступак траје кроз цели 4. век, па и касније. „Може се без икаквог претеривања рећи да је обраћење цара Константина имало за последицу преокрет већи од свих које је Црква икада доживела”.

Тако ни историја Римског царства у нашим крајевима није више ограничена само на приче о царевима, насељима и легијама, већ добија и додатне учеснике: хришћанске бискупе, свеце и јеретике. Од Константиновог времена „хришћанство стварно постаје судбина света”.

У последњим годинама своје власти, Константин је све више био обузет манијом величине као и осећањем посебне мисије, као божији представник на земљи. У том раздобљу постаје и све неповерљивији према својим најближима, па тако 326. године наређује погубљење сина Криспа, као и супруге Фаусте.

Једноставан и без филозофског образовања, мешао се у хришћанске догматске спорове који су претили да доведу у питање јединство тек признате вере. Константин је сазвао први „екуменски” (општи) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Сабор ипак није био сасвим „екуменски” јер је углавном окупио епископе из источног дела Царства, док је са запада присуствовало тек неколико представника, међу којима и посланици римског бискупа (папе). Већина од око 300 присутних епископа, које је подржавао Константин у Никеји се успротивила Аријевом учењу, прогласивши га за јерес. Арије је био прогнан у Илирик, а његово учење осуђено и списи спаљени. Утврђен је „симбол вере” из Никеје који се и данас декламује по црквама:

„Верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља, творца свих видљивих и невидљивих ствари. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем...”

Вероватно је на снагу теолошких ставова утицала и царева подршка, потпомогнута бројношћу легионара који су окруживали сабор, као и најава да ће епископи који се буду противили мишљењу Константина и саборске већине бити смењени и протерани. Тако је, тек неколико деценија након што је признато и прихваћено као државна вера, хришћанство дубоко загазило на стазу нетолеранције и прогона различитих мишљења и вера, што ће бити правац кога ће се све чвршће држати и у наредним вековима.

Последњих година пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цео град. Наредио је да се нађу и у ту цркву сахране мошти свих 12 хришћанских апостола, а у средишту, између апостола, предвидео је сопствени гроб: „Константин - једнак апостолима”, како је волео да га ословљавају у последњим годинама живота.

Оцена Константина као човека и његове историјске улоге веома је противречна, чак и у редовима саме хришћанске цркве. „За источно хришћанство Константин је и до данас остао свети зачетник хришћанског света, оружје победе светлости над мраком која крунише подвиг Мученика. Запад у ‘константиновском свету’ обично види почетак поробљавања Цркве или чак први ‘пад’ хришћанске цркве са висина ранохришћанске слободе”.