Пре осамдесет година у центру Београда, у Космајској улици, уз достојну свечаност, освећена је јеврејска богомоља - синагога, иначе храм ашкенаског обреда. Овим поводом недавно је поново објављен репринт једне занимљиве историјске књиге из исте, 1926, године - „Јевреји у Београду” из пера Игњата Шланга, београдског рабина који је страдао у логору на Бањици 1942. године.

Као марљиви истраживач и сакупљач података о прошлости београдских Јевреја, рабин Игњат Шланг у својој књизи забележио је, између осталог, и следеће:

„На дан 15. јуна 1924. године положен је на свечан начин камен-темељац новој општинској згради у присуству Краљевог и Владиних изасланика у Космајској улици број 19. Ова свечаност била је веома импозантна. Краљ и Краљица (мисли се на краља Александра Карађорђевића и краљицу Марију) који су онда боравили на Бледу, обећавши да ће лично присуствовати свечаном освећењу Храма, потписали су својеручно повељу, написану на пергаменту, и овластили свога изасланика да је положи у Њихово име у темељ зграде. Место за синагогу поклонила је Општина Града Београда, а пројекат зграде израдио је млади архитект Милан Шланг. Првог новембра 1925. године примила је општина један део зграде на употребу, а свечано освећење зграде обавиће се у лето 1926. године, када ће унутрашње уређење и украшење Храма бити готови. Тај монументални дом стаје преко три милиона динара, сума која је ушла делом из завештања имања Хермана и Хане Флајшер у улици Милоша Великог број 85, а делом од прилога чланова општине, појединих братских општина и дародаваоца у целој Краљевини. Вредно је помена да је приличан број Срба православне вере у знак пријатељства и пажње према својим суграђанима Јеврејима, допринео омогућењу подизања Дома, прилозима у новцу и материјалу...”

Деветнаест година раније, 10. маја 1907. године, хроничар Игњат Шланг бележи да су београдски Јевреји били поносни када је краљ лично (Петар I) положио темељ за нову синагогу Бет Исраел у улици Цара Уроша. „Били су срећни када је Краљ одликовао нову заставу јеврејског певачког друштва приликом прославе двадесетпетогодишњице плодног и успешног рада орденом Светог Саве и том приликом чули срдачне честитке и речи храбрења милог Краља; а њихово одушевљење достигло је врхунац на дан 17. септембра 1908. године, када је Краљ са Владом присуствовао освећењу нове синагоге”, пише рабин.

Нажалост, београдска синагога сефардског обреда Бет Исраел срушена је за време бомбардовања, априла 1941. године.

У Шланговој књизи описане су многе појединости које сликовито говоре о повезаности и пријатељству Јевреја који су живели у Београду и самих Београђана, али и тешке тренутке које су често заједно доживљавали и преживљавали. Јер, зла времена, нажалост, често су будила и нетрпељивост... На крају књиге Шланг филозофски, готово пророчки, закључује оно чега смо и сами сведоци:

„Поред срдачних духовних веза што их Јеврејин гаји према стародревном Београду, он носи у себи уверење да може срећно живети и напредовати само у средини напредног, културног и срећног становништва Београда.”

Не зна се тачно када су Јевреји почели да насељавају утврђење које је потом постало Београд. Као својеврсни траг може да послужи један обичај везан за уверење да су Јевреји на месту нашег града живели од прастарих времена. Наиме, јеврејско предање каже да је Београд као утврђење постојао још за време старе јеврејске државе, пре наше ере, те да им је познат већ из тог доба. За то се везује важан обред који се понавља сваке године о светковини Пурима. Том приликом у синагогама се чита Књига о Естери, али само за становништво оних градова који су постојали за време старе јеврејске државе.

Извесно је да се Београд у вези са Јеврејима први пут помиње око 950. године. Потом 1205. године поводом недомаћинског понашања мађарског краља Андреје II (Андраша II), познатог распикуће и његовог става према трговцима Јеврејима.

У својој књизи рабин Шланг описује бурне векове које су потом заједно провели Београђани и Јевреји. Помиње се њихов долазак на Балкан после изгона из Шпаније, затим тежак положај Јевреја под влашћу аустријске царевине, али и благонаклон став Милоша Обреновића према припадницима јеврејске вере. И тако стижемо до 19. века: у Београду је тада постојала јеврејска четврт на Дорћолу која је обухватала некадашње улице Јеврејску, Мојсијеву, Солунску, део Улице принца Еугена са попречним уличицама. По спољашњости, сведочи рабин Шланг, јеврејске куће нису се ни по чему разликовале од осталих турских кућа, али су у њиховим двориштима, где је становало по више породица, владали примерна чистоћа и ред. А за чистоћу се обично старала домаћица и женска чељад. У јеврејском делу града било је сталних радњи са ћепенцима на улици за бакалине и трговце, а занатлије и старинари редовно су јутром износили робу на улицу, а увече је враћали у стан. Због тога су улице у београдској јеврејској четврти биле увек пуне људи и у њима би тек ноћу завладао мир.

Шездесетих година 19. века Дорћол је престао да буде средиште трговине, па су се поједини јеврејски трговци преселили изнад Душанове улице, ка данашњем Тргу Републике. Често су узимали станове под кирију. На пример, за мењачке радње (сарафе) знало се да су почетком 19. века биле око Калемегдана и у Васиној улици.

Сефарди су половином 19. века подигли своју школску зграду у Солунској улици... Ђаци су је похађали све до почетка Другог светског рата када је у Београду поново наступило доба зла. Посебно за београдске Јевреје. О томе постоји још једно сведочанство, редови Зуке Џумхура, једног од најугледнијих новинара у досадашњој историји „Политике”: