Почеци дизајна везују се за време индустријске револуције када су замишљени предмети први пут произведени у серијама, помоћу машина. Пре тога, веште занатлије ручно су алатима попут грнчарског точка, струга или пресе правиле све што је потребно за свакодневни живот. Тада су лепе ствари биле изузетно скупе. Међутим, појава индустријског дизајна донела је велике промене - лепо обликовани предмети постали су доступни већини, а не само богатима!

Прве грађевине од гвожђа и цемента, чувена Ајфелова кула и мостови од метала, направљени крајем 19. века, утицали су на став да лепота може зависити од техничког савршенства и да је „брак између индустрије и уметности” могућ. Тако је дизајниран накит у облику шрафова и завртња од злата и драгог камења, намењен богаташима.

Због страха од „огољеног” изгледа први серијски производи накнадно су украшавани и рађени по угледу на античке и ренесансне (керамика и намештај Томас Чипендејл, Томас Шератон). Пошто је сваке године све више уметника прихватало машину верујући да ће „моћна игра њених гвоздених руку створити лепоту”, убрзо се јавила тежња ка стварању са временог стила.

Нови стил остварен је у уметничкој школи „Баухаус” у Немачкој, где су од 1919. године почеле прве студије дизајна. Уметнике из ове школе водила је мисао о „срећи за све људе” и жеља да и богати и сиромашни могу подједнако да уживају у лепим предметима. „Наши радови треба да буду вредни због свог изгледа, а не због материјала од кога су направљени”, размишљали су.

Тако је настао Бројеров намештај од челичних цеви, Мисове металне столице, Гропијусове кваке од никла и аутомобил „адлер”... За разлику од ранијих модела аутомобила (чувени „форд Т” из 1909. и још старији „бенц” из 1899. године) који су били само копије кочија из 19. века, смишљен је оригинални облик аутомобила који је постао модел за ланчану производњу.

Али, већина људи са чуђењем је гледала на те новитете. Рецимо, за Џакерову лампу говорили су да више личи на диносауруса него на неки предмет за кућу. У својим сновима дизајнери су превидели чињеницу да људи треба да имају духовно богатство и висок ниво културе како би прихватили промене. Када су то увидели, имали су још један задатак који је шаљиво назван „убеђивање незналица”.

Ипак, савремени стил полако се ширио, па су у фирми „Тонет” започели производњу столица од искривљеног дрвета које су опонашале извијене металне цеви.

Када су због појаве нацизма готово сви уметници из „Баухауса” прешли у Америку, у Чикагу је основан Институт дизајна. У то време у Америци је, након велике економске кризе 1929. године, главну реч имао STAYLING. Тимови људи, стилисти, добили су задатак да већ „истрошене” предмете мало уобличе како би поново постали примамљиви за купце. Тако је заобљавањем оштрих ивица облик аутомобила временом добио аеродинамичну линију.

После Другог светског рата својим револуционарним идејама наметнули су се италијански дизајнери. Први савремени радио-апарат по имену „Phonola”, који је имао нову линију без ренесансних или готичких обележја, измислила су, 1944. године, браћа Кастиљони. Пре тога тежило се да радио-апарат што више личи на пијанино или концертни клавир, па му је додавано мноштво резбарија и украса. Због те накићености, изгледао је попут „доброг комада стилског намештаја” који има светлећу скалу, дугмиће и „магично око”. Нови дизајн омогућио је мање димензије све док временом радио-апарат није постао лако преносив.

Неколико година касније италијански дизајнери измислили су прве мотоскутере („веспа” и „ламбрета”) који су спојили особине аутомобила и бицикла и стекли велику популарност, нарочито међу младима.

Педесетих година прошлог века повољна економска ситуација довела је до обиља предмета на тржишту и процвата дизајна. Тада су почели да се користе нови, синтетички материјали јарких боја, а предмети направљени од њих имали су ниску цену. Осим појединих уметника, у потрошачкој грозници нико није размишљао о последицама нагомилавања често непотребних ствари. Када се шездесетих година усталио култ обожавања кућних уређаја, Јан Тингили је шокирао јавност тиме што је у дворишту Музеја модерне уметности у Њујорку поставио машину која је након рада експлодирала. Будући задатак дизајнера постао је јасан - Земљу треба спасти од огромног терета предмета који прете да је затрпају.

Уместо ранијег, „савршеног” дизајна, који је водио рачуна само о изгледу предмета, новина је била „добар” дизајн. А шта то заправо значи?

У тој „уметности могућег” дизајнер поред својих жеља мора подједнако да води бригу и о практичним стварима, на пример, да столица буде лепог облика, али да је могу користити и особе које немају савршене мере. То се тиче и других предмета: ципеле морају да буду удобне, млеко практично запаковано, чајник не сме да цури... Поред квалитета, важно је да се по облику одмах види како се предмет користи. Рецимо, маказе су ремек-дело дизајна!

Према нацрту дизајнера, који се назива „стандард” или „праотац”, производе се мање или веће серије предмета. Готово сваки од предмета за домаћинство носи у себи и делић неке слике или скулптуре из историје уметности, али већина њихових власника то не зна нити зна имена уметника под чијим утицајем је дизајнер стварао. По делима експресиониста, који су сликали јарким бојама, рађени су узорци тканина, по скулптурама Хенрија Мура месингане кваке, по витражима из катедрала чаше и чиније за воће...

Да би освојили купце и победили конкуренцију, дизајнери стално раде на побољшању изгледа и квалитета предмета као и њиховог паковања. Тако је привлачан изглед „Брауновог” електричног бријача довео до неслућеног повећања продаје. Али, свако правило има и изузетке. Када су у неразвијеним подручјима средње Африке прихватили старинске машине за шивење, одбијали су нове, усавршене моделе зато што су, по њиховом мишљењу, ружни. Слично се догодило у Италији када су прекопиране изузетно лепе виљушке с кратким зупцима, рад данских дизајнера. Сви Италијани који су желели да буду савремени купили су баш те виљушке, али су разочарано закључили да њима не могу да једу шпагете, своје омиљено национално јело. Али, зашто се у Данској нико није жалио? Уследио је једноставан одговор - Данци обожавају да једу грашак! Тако је у Италији овај прибор за јело са трпезаријских столова прешао у музеј, где је порука: „Ја сам лепа виљушка!” звучала потпуно истинито.

Током времена запажено је да људи, због урођене потребе за разликовањем, желе да имају нове, непознате и необичне предмете. Међутим, ту жељу не треба мешати са жељом појединаца да „статусним симболима”, као што су аутомобили, ручни часовници или одећа чувених произвођача, истичу своју моћ и богатство. Јер, некада се знало да су власници аутомобила углавном особе које су у претходној генерацији имале кочије и коње: за њих су рађени јединствени модели „ролс-ројса” и „кадилака” и тако су добра кола постала симбол успеха.

Док је, рецимо, аутомобил „олдтајмер” и данас на цени (имају тек понеки нови део - „да се не обрукају”), за уређаје за домаћинство, попут ТВ, фрижидера, веш-машине, који су у почетку били ствар престижа а потом ушли у масовну употребу, стално се смишља нови, занимљивији и практичнији дизајн, да би опстали на тржишту. Правило да поједини предмети имају надмоћ над другима, али само кратко време, док их не превазиђу нови, важи и за одећу. Рецимо, често се сматра да је одећа родитеља застарела, док она из времена наших дедова и бака поново постаје занимљива.

Радећи на остварењу својих снова, дизајнери су учинили да свет буде лепши. По лепим, скромним и делотворним предметима који су прављени може се, као у времеплову, видети како су живели и забављали се људи у неком раздобљу. Нове генерације дизајнера настављају да доносе радост људима и удахњују живот предметима - „оруђима за игру живота”.