Ако икад пожелиш да се попнеш тамо где ти око говори да земља прелази у небо, не оклевај. Немој да се питаш зашто, само прихвати. Не постоји човек који то бар једном није пожелео, намах, без икаквог посебног разлога. На планине се пењем зато што постоје. Зар је потребан други разлог?

Ове речи пријатеља навеле су ме на размишљање. Трагање за изазовима данас није толико необично. Развој науке, технике и технологије допушта нам да се упустимо у све невероватније подухвате, да своје интелектуалне и физичке могућности испробамо до крајњих граница. О томе сведочи и недавно одржан маратон у пустињи Сахара, на 45 степени Целзијуса, под надзором тима научника који су телесне функције учесника пратили помоћу најсавременије опреме. Шта тек рећи о подухватима ходања по свемиру чије се трајање све више продужава? Велики је број примера човекове победе над препрекама природе, али неспорно је да су први од њих везани за савладавање падина и врхова, камена и леда, шума и голети - планине!

Али, ко је био наш предводник у овом непрестаном подухвату? Ко се први попео на планину, само изазова ради? Ко је био први планинар?

До сада на ово питање није дат јединствен одговор, делом и зато што не постоји општа сагласност о томе ко је, у ствари, планинар. По неким мишљењима, ако планинарење разумемо само као подухват који није изазван нужношћу, одричемо се бројних, у своје време готово незамисливих, освајања врхова које историја бележи још од старог века. Најпознатији од тих вероватно је Ханибалов прелазак преко Алпа (214. пре н. е), дуж превоја Монсени у близини Торина, који је картагинског војсковођу довео пред саме капије Вечног града. Колико је у то време тако нешто било незамисливо сведочи и чињеница да се Ханибалу све до градских зидина нико није супротставио. Ниједна легија није штитила то подручје јер се сматрало да је планине немогуће прећи.

Ако за почетак усвојимо друго схватање, да се планинарем сматра човек који освоји (попне се, пређе) планински врх без обзира на повод, онда треба поменути и мишљење према коме је Филип Македонски (238-179. пре н. е) био први.

Догодило се то пре 2186 година. Краљ Филип V Македонски чуо је од својих војника да се са највишег врха Хемуса у Тракији (отприлике подручје данашње Бугарске) виде два мора, Понтско (Црно) и Јадранско, као и Дунав и Алпи.

У то време Рим је био у успону, а краљ Филип није желео да Римљане дочека неспреман. Кренуо је из града Стоби (данас археолошко налазиште код места Градско на Вардару) у Тракију, где је намеравао да нађе савезнике, а затим даље до келтског племена Скордиска (око реке Мораве) и германског племена Бастарна (код ушћа Дунава). Пролазећи земљом Меда (данашње подручје између Малешевских планина, Куманова и Осоговске планине), решио је да се попне на Хемус како би се с његовог врха оријентисао за будући поход против Рима. о томе сведоче записи римског историчара Тита Ливија (књ. 40, гл. 21) који о успону пише: „Филип је прошао земљу Меда и даље кроз пусте крајеве што леже између Медске земље и Хемуса и, након седмодневног пута, стигао је у подножје планине. Ту је провео један дан да би изабрао војнике који ће га пратити. Док су се пењали по ниским брдима, успон није био напоран, али што су се више уздизали све су теже ходали по кршевитом и непроходном пределу. Најзад стигоше на тако мрачан пут да су због густине дрвећа и испреплетене клековине једва видели небо. Кад су се домогли гребена, све је било прекривено маглом да су се кретали као по ноћи. Трећег дана коначно су се попели на врх. Сви су били изморени од пута, а посебно краљ због својих поодмаклих година (краљ је овај подухват остварио 181. пре наше ере, у 57. години). Након што је принео жртву коју је посветио врховном богу неба Јупитеру и богу сунца Солу, сишао је с врха за два дана јер се уплашио ноћне хладноће.” Ливије још наводи да је по силаску наставио пут према земљи Дантела (подручје око града Ћустендила у западној Бугарској).

Било је много покушаја да се утврди о ком врху Ливије говори. Прве претпоставке (1922) биле су да је реч о једном од врхова Шар-планине (Љуботен), али нико од оних који су дошли чак и до највишег врха (Титов врх - 2748 м) нису успели да виде два мора. Следећа теорија била је да једини врх који пружа такав видик може да буде само Голем Кораб (2753 м), највиши врх Македоније. Али, нико од планинара из Македоније то до сада није потврдио. Коначно се дошло до закључка да је податак о два мора потпуно погрешан, поготово ако се узму у обзир границе Тракије, у чијим се оквирима није налазио ниједан од поменутих врхова.

Вековима касније, Ливијеве записе прочитао је и чувени италијански песник Франческо Петрарка. У писму од 26. маја 1336. године описао је свом пријатељу, париском теологу Франческу Диониђију подухват који се данас, према готово општем мишљењу, сматра зачетком планинарења: успон на Мон Венту у Прованси, на који је кренуо истога дана са својим братом.

Одређеног дана пошли смо од куће и предвече стигли у Малосен. То је неко место у подножју брда, са северне стране. Тамо смо провели један дан и данас смо се напокон, не баш лако, успели на брдо, сваки са по једним слугом...

...Највиши врх људи овде називају Синчић. Не знам зашто. Верујем, међутим, да га тако називају по начелу супротности - наиме, пре би се рекло да је „отац” свих суседних брегова. Напокон, тамо смо стигли уморни. Најпре сам стајао као омамљен, збуњен необичним мирисом ваздуха и потпуно слободним видиком. Погледао сам доле: испод мојих ногу пловили су облаци и одмах су ми Атос и Олимп постали мање невероватни, јер оно што сам о њима читао и чуо сада сам гледао са брда које је мање чувено.

Онда сам поглед усмерио према Италији, тамо где ме моја душа толико вуче. Алпи, покривени ледом и снегом, преко којих је некад дивљи непријатељ Римљана путовао, који је, ако верујемо гласинама, сирћетом разарао стене, чинили су ми се надохват руке - премда је између мене и њих био широк размак...

...И веома сам јасно здесна угледао врхове лионске покрајине, слева чак и Марсељски залив и морску обалу код Ег-Мортеа која је, као и све друго, ипак удаљена неколико дана путовања. Рона ми је вијугала тик пред очима...

Нажалост, Франческо Петрарка се са овог историјског излета вратио прилично незадовољан, о чему сведочи и завршетак његовог писма. Разлог томе била је жеља да осећање задовољства које га је обузело употпуни и пријатном речју: отворио је насумице књигу цитата св. Августина и ту прочитао:

„...људи се диве врховима брегова и големим морским таласима и широким рекама и обали океана и кретању звезда, а не поштују себе.” Био сам, признајем, збуњен и замолио брата, који је желео да чује даље, да ми не досађује, па сам склопио књигу љутит сам на себе, што се још дивим земаљским лепотама. Требало је да одавно - па и од паганских филозофа - научим да ништа није вредно дивљења, осим душе: у поређењу с њеном величином ништа није велико.

Онда сам закључио да сам се довољно нагледао брда и од тог тренутка нико од мене није чуо ни речи док нисмо стигли доле!

Данас наилазимо на многе тврдње којима се Петрарки оспорава титула првог планинара.

Према једној, шпански конкистадор Херман Кортез био је не само освајач Мексика него и први планинар. Он и петоро добровољаца упустили су се у ризичан подухват пентрања на вулкан Ла Малинча, у који су и ушли (14.595 стопа - име је добио по девојци из племена Астека која је била Кортезова љубавница), у близини чувеног вулкана Попокатепетл. Разлог је била потрага за сумпором који су потом искористили за своје мускете и одбили напад Индијанаца (један од многих). Но, будући да се ово збило 1521. године, Петраркин успон и даље остаје први. Постоје и тврдње, мада нису поткрепљене, да су Јапанци (Интернет), односно Швајцарци (књига „Падање” Garet Soden W. W. Norton & Company, 2003) „изумели” планинарење.

Едмунд Хилари био је први човек који се попео на врх света Маунт Еверест (8848 м)1952. године. Али, 2003. године Ерик Вејхенмајер постао је први слепи планинар који је освојио ову планину. У томе му је помогао PAC MATE, џепни PC намењен слепима, опремљен софтвером који реагује на гласовне команде. У јуну 2005. Аустралијанац Пол Хоки (42), постао је први планинар с хендикепом који је своју заставицу оставио на Маунт Евересту. Он се родио с раком костију, услед чега је изгубио десну руку, али то га никад није поколебало.

У јануару исте године први „планинар” закорачио је на другу планету! Роботизована сонда „Спирит” попела се на врх кратера Гусев на Марсу, одакле је одаслала слике и податке који су потврдили присуство воде на овој планети.

У сваком случају, изгледа да доба пионира још није прошло. А планине и даље остају као подсетник човеку да одлучност не треба да познаје границе.