То престона варош Краљевине Југославије дотад није видела. На београдској железничкој станици скупило се мноштво народа, највећма устрепталог од предстојећег сусрета, а није долазио краљ, ни филмска звезда, нити светски прваци у фудбалу. Јер, међу њима, ништа мање узбуђена, гурала се и интелектуална елита главног града. Мада је воз из Загреба по реду вожње очекиван тек у 21.45, већ сат раније сви перони били су закрчени а жандармерија је с великом муком одржавала ред.

Била је недеља, 14. новембар 1926. године, и у Београд је долазио Рабиндранат Тагоре, индијски песник и филозоф који је тринаест година раније овенчан и Нобеловом наградом за књижевност. А престоничке новине већ су два дана биле крцате свакојаким причама и не чуди што је свако ко је држао до себе желео да уживо и изблиза види аутора збирке песама „Градинар” и „Гитанџали”, романописца „Горе”, приповедача „Златног чамца”, „Касне жетве” и „Снова”, мудраца који је за циљ имао повезивање источне и западне културе. Уз то, утицајни дневник „Време” тог дана је на насловној страни објавио вест да стиже славни Индијац.

Ни тада возови нису били претерани поклоници тачног реда вожње, тако да је композиција приспела у станицу нешто после 22 сата. Маса је похрлила према возу тако да су жандарми имали пуне руке, и кундаке, посла јер су „одмах отпочели одбијати публику и правити шпалир” како би уваженом госту и његовој пратњи омогућили да од салон-вагона стигну до аутомобила.

У сутрашњем издању новина један репортер овако га је описао:

„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа са наочарима. На глави му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт...”

Други је у другим новинама, вероватно под утицајем дотадашњих тврдњи да Тагоре није само уметник и мудрац, већ и пророк наших дана, занесено исписао да се код њега посебно истиче „сребрна дуга коса и лелујава брада, класичан светитељски лик, који осветљава велике, паметне, дубоке и проницаве очи...”

Излазак из вагона најславнијег Индијца, који је у оквиру велике европске турнеје стигао и у Краљевину Југославију, дочекан је громогласним аплаузом и грлатим повицима „Живео!”, док су се редови жандармерије повијали пред таласима раздраганог света. Ипак, госпођа Мими Велмар-Јанковић успела је да сачека госта и да му, у знак добродошлице, преда велики букет цвећа.

Како у књизи „Култура и памћење, Београд у историји и литератури” пише књижевни историчар Јован Пејчић, песник је осмехнут застао и на енглеском захвалио на срдачном дочеку, а затим је, праћен „френетичним клицањем”, ушао у аутомобил који се запутио према хотелу „Палас”. У овом угледном хотелу за Тагору, његове кћерке, зета и унука био је обезбеђен велики апартман на четвртом спрату.

Подразумева се да су се и онда новинари својски трудили да своје читаоце што детаљније обавесте и о најмањим ситницама везаним за свакодневни живот познатих личности. Ни Тагоре, наравно, није био изузетак, и о њему су објављивани најситнији детаљи. Тако су читаоци сазнали да се он својих животних и радних навика не одриче ни на путовањима. Увек се буди у три изјутра и препушта размишљању, онда записује мисли и стихове, у седам ујутро, уз помоћ свог зета који му је и секретар, обавља преписку, потом неко време посвећује унуку и тек тада је спреман за дневне обавезе.

Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером, истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:

„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама...”

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...

Хроничари тог времена забележили су да је, много пре почетка предавања, била дупке пуна не само свечана дворана Универзитета, него да се од масе света самој згради није лако могло прићи. Највећа гужва била је, међутим, на степеницама и пред улазом у салу - публика, „која није могла добити улазнице, хтела је бар видети лепог и славног старца из далеке Индије”. Занимљиво је да се улаз наплаћивао и да карте нису биле нимало јефтине!

И овде је долазак Тагоре за катедру дочекан бурним аплаузима и клицањем. А онда је, у ишчекивању првих речи великог песника али и филозофа, наступила свечана тишина. С осмехом се обратио присутнима, готово извињавајући се јер ће на језику који није његов матерњи говорити људима којима енглески такође није матерњи. Одмах затим, после његове прве реченице, са галерије су одјекнули звиждуци, а потом и повици: „Доле Тагоре!”, „Живео Ганди!” И, у публику су полетели многобројни леци у којима се, како је забележио репортер, „на енглеском и српском, под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива најпогрднијим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж”, а оштро замера што није својевремено пришао Гандију, вођи индијског националног покрета за независност, и ставио му се у службу.

Целу акцију приредили су припадници зенитизма, авангардног уметничког покрета чије је гласило била „међународна ревија за нову уметност Зенит”, која је излазила у Загребу (1921-23), а затим у Београду под уредништвом песника и критичара Љубомира Мицића. Часопис је у Београду забрањен двадесетак дана касније, можда и под утицајем скандала приређеног у време боравка уваженог госта.

Мада је Тагоре, забележили су хроничари, био видно узрујан овим посве неочекиваним изливима „добродошлице”, све се брзо смирило јер су изгредници најурени из дворане и гост је наставио предавање. Говорио је на енглеском, а одмах за њим преводио је Александар Видаковић, публициста, књижевни преводилац и новинар. Када је, награђен одушевљеним аплаузима, завршио предавање, Видаковић је, после кратке паузе, прочитао његове песме у преводу Давида Пијаде, а онда су присутни устали и у немој тишини те исте песме, у изворном облику, на бенгалском, саслушали од самог Тагоре.

На крају вечери две студенткиње књижевности, обучене у народну ношњу, предале су песнику велике букете белих хризантема, а студенткиња филозофије, такође у народној ношњи, окитила је његову седу главу ловоровим венцем.

Мада непланирано, и другог дана је Рабиндранат Тагоре одржао предавање, овог пута на тему „Значење уметности”, у истој дворани, али без присуства чланова „Зенита” које је полиција склонила на сигурно место.

Претходно је, по утврђеном распореду, поново био с новинарима, онда обишао Академијину збирку народних рукотворина и ношње. Забележено је и да је Данило Поповић, „власник музеја, (...) приказао песнику своју уистину вредну збирку и том приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на Косову у 18. веку...”

Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију, узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само у посебно свечаним приликама.

Пратећи из сата у сат кретање човека кога су у Индији „сматрали за Бога” а у Европи дочекивали с посебним уважавањем, новинари су оставили траг и да су у рано поподне тог уторка, 16. новембра, Тагорине кћерке посетиле Коло српских сестара, а да је песник у 17 сати у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи био гост Николаја Велимировића, епископа охридског, који га је дочекао беседом која се дуго потом препричавала.

Пола сата пре поноћи Рабиндранат Тагоре с пратњом се укрцао на воз за Софију, одакле је продужио за Солун и Цариград чиме је окончао велику европску турнеју, а Београду оставио причу о свом боравку која се и данас, погдегде и каткад, препричава с неспутаним поносом, и на песника и на град.

Међутим, по подацима које смо добили из свезнајуће, бар верујемо да је тако, службе 9812, али и из других веродостојних извора, Београд нема улицу с именом великог песника који је, одговарајући на беседу владике Николаја, између осталог рекао: „Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа... Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да одушеви... Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу...”

Седмог августа навршило се тачно шездесет пет година од смрти Рабиндраната Тагоре и чини се да још није касно да надлежни поразмисле да један кутак нашег главног града добије име великог песника, али и да данашњи гости хотела „Палас” са неке пригодне табле, рецимо, сазнају да је ту боравио поета на чијим су стиховима одрастали...