У августу 1764. године, док је Моцартов отац лежао тешко болестан, њему и његовој сестри забранили су да свирају клавир како не би узнемиравали болесника. Моцарту је било досадно. Једноставно није знао шта да ради... И тако је написао своју прву симфонију за велики оркестар.

Било му је осам година.

Млади композитор пришао је већ славном Моцарту тражећи од њега савет како да напише симфонију.

- Док сте млади, било би најбоље да пишете баладе - саветовао га је Моцарт.

- Зашто само баладе? - успротивио се млади стваралац.

- Па, ви сте писали симфоније још као дете.

- Али ја никога нисам питао за савет како то да радим! - одговорио је весело Моцарт.

За само пет дана Моцарт је написао, преписао, увежбао са оркестром и напослетку извео на концерту своју Симфонију у Це-дуру („Линц симфонија”).

Аустријски надвојвода Фердинанд једном приликом желео је да похвали младог композитора Моцарта. Међутим, сматрајући да као владар ипак треба да нађе неку замерку композиторовом делу, он је рекао:

- То је дивна музика, али чини ми се да има превише нота!

- Варате се, Ваше величанство - одговорио је Моцарт. - Има тачно онолико нота колико је потребно.

Моцарт се једном кладио са својим старијим колегом, сународником Јозефом Хајдном (1732-1809) у сандук најбољег шампањца. Била је то нека врста свирачког такмичења: требало је да обојица прочитају с листа композицију коју је Моцарт написао тог истог дана. Хајдн је пристао и ноте су стављене на спинет.

Већ после неколико тактова, Хајдн је видео да се не спрема ништа добро, па је успорио, а онда стао. Јер, док су две руке свирале на крајњим, супротним странама клавијатуре, требало је притиснути дирку у средини. И тако је Хајдн одустао. Ред је дошао на Моцарта. Када је стигао до тог „немогућег такта”, односно тона, Моцарт је сагнуо главу и - носом притиснуо дирку.