Данас у Европи постоји десет наследних монархија (краљевина или кнежевина), али је британска краљица Елизабета II од Виндзора, која је ове године напунила осам деценија живота, ипак посебан монарх. Ова посебност не произлази из чињенице да је британска владарска породица старија од осталих (то и није случај), нити зато што су Енглези више него други народи везани за своју монархију. Посебност пре свега потиче од чињенице да је краљица Елизабета нека врста „супервладара”. Наиме, она није само монарх Велике Британије, него исто тако формални шеф још петнаест других међународно признатих и независних држава. Елизабета је тако краљица Барбадоса, краљица Канаде, краљица Аустралије, па Новог Зеланда, као и Јамајке, Гренаде, Папуа Нове Гвинеје и тако редом... Све те земље штампају своје марке, новац, издају повеље, објављују указе у име и са ликом краљице Елизабете II, док њихови високи дужносници, попут судија и других, подносе заклетву шефу државе - краљици. Због ове чињенице британска краљица држи један несвакидашњи рекорд. Она је, наиме, особа чији се лик највише у историји цивилизације појављивао на новчаницама и маркама бројних земаља.

Попут старих Римљана, Британци су имали један посебан дар - да народи са којима су ратовали и које су окупирали постану потом њихови савезници и пријатељи. Након распада Британске империје створена је тако Британска заједница народа - Комонвелт (ЦоомонЮеалтх) - у коју су „удружене” независне земље које повезује исти језик (енглески), као и колонијална прошлост. Британски Комонвелт данас обухвата укупно 53 независне државе. Све чланице Комонвелта сачувале су одређену симболичну везу с британским монархом који носи и формалну титулу шефа Комонвелта. Неке чланице Комонвелта одлучиле су да постану републике, попут Индије, Пакистана, Јужне Африке, Родезије - Зимбабвеа и многих других бивших британских колонија у Азији и Африци. С друге стране, неке од бивших колонија и даље су монархије, а формални шеф државе им је британски монарх. У тим земљама краљица, наравно, нема никакву стварну него само симболичну власт. Она „влада” преко генералних гувернера, које предлажу владе или парламенти сваке од тих држава, па је, у суштини, суверенитет у потпуности пренесен на народе поменутих независних држава.

Међутим, формална персонална „унија” између шеснаест различитих држава понекад доводи британског владара до чудних и бесмислених ситуација. Тако се током неколико дана 1939. године десило да је енглески краљ Џорџ VI истовремено био и у рату (у својству монарха Велике Британије) и у миру (у својству краља Канаде) са Немачком. Када је 1947. године избио рат између Индије и Пакистана, Џорџ VI, тада још формални монарх обе државе, био је теоријски у рату са самим собом. А када су 1983. године САД и неке карипске државице напале и окупирале малу острвску државу Гренаду, британска краљица Елизабета II формално-правно нашла се у чак трострукој улози: била је истовремено врховни владар нападнуте земље (краљица Гренаде), суверен неких од земаља нападача (карипске државе острва попут Јамајке, Барбадоса, Сен Лусије...), али и владар појединих земаља које су осудиле целу акцију (Велика Британија, Белизе)!

Још у нечему краљица Елизабета II је јединствен монарх, али у овом случају само у Енглеској. Наиме, краљица је по функцији и Врховни управник Енглеске цркве и заштитник вере, односно шеф Англиканске цркве. Другим речима, британска краљица игра формално улогу која је слична (иако не и иста) оној коју у католичкој цркви има папа: она поставља високе свештенике (Англиканске) цркве - епископе. Ова улога енглеског монарха потиче још из 16. века - из доба верских спорова између католика и протестаната - када је краљ Хенри VIII Тјудор самог себе одредио за шефа цркве јер му је сметало мешање римског папе у његове брачне везе (Хенри се женио шест пута).

У 17. и 18. веку у Европи је било значајније да се зна вера или сталеж неког човека него нација, односно етничка група којој је припадао. У доба владара енглеско-шкотске династије Стјуарт, током 17. века, у жестоким сукобима између монарха и Парламента, који су прерасли у верске сукобе, постепено се учврстило правило да британски владари обавезно морају бити протестантске вере, односно, припадати Англиканској цркви. Породица Стјуарт није имала много среће нити спретности да влада Енглеском. Краљ Чарлс I погубљен је 1649. године након изгубљеног рата са својим Парламентом. Његов унук Џејмс II спасао је главу, али је изгубио престо и био протеран из Енглеске 1688. године.

Најважнија одлука којом се и данас одређује право на британски престо донесена је 1701. године. Носи назив „Акт о утврђивању наслеђа” (Ацт оф Сеттлемет). Одлука има двоструки значај. Њом је, као прво, утврђено да право на наслеђе престола у Енглеској (Великој Британији) одређује Парламент, а не монарх. Друго, њоме је предвиђено да енглеску круну може носити само особа протестантске вере и да нико ко је католичке вере, или ко би био (или је икада био) у браку са особом католичке вере, не може наследити круну.

Тако се десило да, када је 1714. године умрла краљица Ана Стјуарт (протестантска кћи протераног краља Џејмса II), која није имала потомке, за енглеског краља буде изабран њен најближи рођак протестантске вере - Џорџ I (немачки војвода Георг од Брунсвик-Линебурга - Хановера). Џорџ од Хановера у том тренутку био је тек 55. по реду међу могућим наследницима британске круне! Наслеђе на британски престо заснивао је преко своје баке Елизабете (мајчине мајке), која је била кћи енглеског краља Џејмса I Стјуарта. Међутим, осталих 54 ближих наследника круне (укључујући и мушке чланове династије Стјуарт), били су католичке вере. I дан-данас, према закону о наслеђу енглеске круне, супруг британског монарха теоретски може припадати било којој вери (хинду, муслиман, православни) - осим католичке! Тако је супруг садашње енглеске краљице, принц Филип, пре венчања 1947. године, као члан грчке владарске породице припадао православној цркви.

За присталице свргнутих Стјуарта (они су названи „јаковити”, према имену последњег краља из куће Стјуарт - Јакова/Џејмса), британски владари кућа Хановер, као и сви њихови наследници до данас, обични су узурпатори на британском престолу. Због тога и данас постоји алтернативни, јаковитски ред наслеђа за британски престо, према ком би законити владар Велике Британије данас у теорији био Франц II (Френсис), принц од Вителсбаха и војвода Баварске (рођен 1933).

Породица Хановер, од које преко краљице Викторије потиче данашња краљевска кућа, владала је Великом Британијом у време њене највеће моћи - током 18. и 19. века. У то време Велика Британија постала је водећа индустријска сила и политички је владала светом.

Краљеви из куће Хановер имали су довољно мудрости да се, за разлику од претходника из породице Стјуарт, не мешају сувише у вршење стварне власти која је припадала Парламенту, односно Влади на челу са њеним председником. У Британији је у та времена настао израз да „краљ (формално) влада, али не управља”, што је суштина појма уставне монархије, као система у коме је стварна власт владара строго ограничена уставним правилима. Овакав начин власти спроводио је први владар из куће Хановер - Џорџ I који се, иако потцењиван, показао као мудар владар јер је својим потомцима осигурао британску круну. Џорџ I једва да је знао енглески када је у 54. години наследио енглеску круну. Његов син и наследник Џорџ II био је последњи британски монарх који је лично водио трупе у једној бици (битка код Детингема, 1743. године). Тек трећи владар из куће Хановер - Џорџ III - родио се у Енглеској. Већ од владавине Џорџа III Хановерског, британски владари суштински нису у могућности да утичу на избор премијера и владе. Ова чињеница вероватно је поштедела британску краљевску кућу потреса кроз које су, у 19. и 20. веку, прошле готово све европске монархије (револуције, смењивање владара...). Енглези су, наиме, својим владарима скидали главе још у 17. веку, тако да су у новије доба такав обичај сматрали за „нецивилизован и варварски”.

Утицај немачког порекла у овој династији био је јак све до краљице Викторије, од чијег времена британски владари више нису владали краљевином Хановер. Ипак, окружење, простор, језик и људи са којима расте, утичу на неку особу и његове особине много више него сама генетика и порекло. Тако су се и владари из куће Хановер, из генерације у генерацију, све више понашали као Енглези - како по добрим, тако и по оним лошим странама. Уз практичности и здрав разум, поједини владари постајали су истовремено и све већи ексцентрици. Краљ Џорџ III „Луди”, као и још неки чланови династије боловали су од ретке болести „порфирија”, која је изазивала лудило. Владавина Џорџа IV посебно је запамћена по разним породичним, финансијским и политичким скандалима, тако да је популарност краљевске породице у енглеском друштву била на веома ниском нивоу када је 1837. године на престо дошла нећака краљева Џорџа IV и Вилијама IV - Викторија.

Краљица Викторија је, у извесном смислу, први савремени владар Велике Британије. Повратила је углед британске монархије дајући јој печат установе која је стуб обичајних друштвених и породичних вредности. Док су њени хановерски претходници на престолу имали безброј љубавница и ванбрачне деце, Викторија је била узор моралности. Владала је дуже од било ког другог британског монарха - 63 године (од 1837. до 1901. године). То је можда највише и допринело њеној каснијој популарности у британском друштву јер се на неки начин још за живота претворила у националну „установу”.

Викторија је постала краљица са само 18 година. Удала се за немачког принца Алберта од Сакс-Кобург-Готе и имала је складан брак, што није био чест случај у владарским породицама. Обичај да млада носи белу венчаницу настао је након венчања Алберта и Викторије (раније су венчанице биле разних боја). У браку је рођено деветоро деце. Нажалост, Алберт је рано умро (у 43. години), оставивши краљицу да га доживотно жали. Након Албертове смрти, Викторија никада није скинула црнину. Сваки дан четрдесет година након супругове смрти, наређивала је да се Албертова одећа изнесе и стави на његов кревет у краљевском дворцу у Виндзору.

Током „викторијанске епохе”, Британија је била најмоћнија војна и економска сила на свету. Викторија је 1876. године проглашена и за царицу Индије, како би била „равна” својим царским рођацима у Немачкој, Русији и Аустрији. Међу значајним новинама тог времена, треба поменути и увођење железничког саобраћаја и појаву прве поштанске марке. Једна верзија ове прве марке са Викторијиним ликом, данас је право богатство. У Британији је дошло и до пораста становништва, а запамћено је и да су цене биле стабилне.

Викторија је са 39 година већ постала бака и названа „бака Европе” - сва њена деца венчана су по европским краљевским кућама и имала је укупно 43 унучади у великом броју европских владарских и племићких породица. Њени унуци били су и немачки цар (Вилхелм II), као и последња руска царица (Александра). Њен стил оставио је неизбрисив печат и на начин понашања и владања осталих европских монархија.

На данашњој листи потенцијалних наследника британског престола чак 510 особа потиче од краљице Викторије. Међу садашњим европским монарсима, њени потомци су, поред енглеске краљице, и краљеви Норвешке, Шведске и Шпаније, краљица Данске, бивши краљеви Грчке и Румуније, као и шефови бивших владарских породица Србије (принц престолонаследник Александар Карађорђевић), Русије, Немачке, Пруске, Хановера, Хесена и Бадена.

Током 20. века Уједињеним краљевством Велике Британије и Ирске владала су два Едварда (Викторијин син Едвард VII и његов унук Едвард VIII) и два Џорџа (син Едварда VII - Џорџ V и његов син Џорџ VI), и, најзад, Елизабета II (кћи Џорџа VI). Једини изузетак у наслеђивању престола десио се у време Едварда VIII који је жртвовао престо за љубав. Решио је да се ожени обичном грађанком из САД, уз то већ два пута разведеном женом - Валис Симпсон. Након Едвардове абдикације, на престолу га је заменио брат Џорџ VI.

Иако у Великој Британији већина установа и данас почива на дугорочном наслеђу и има дубоке историјске корене, то се не може рећи за само име енглеске краљевске породице - Виндзор, које је релативно ново. Наиме, име Виндзор (према називу краљевске резиденције) у току Првог светског рата узео је краљ Џорџ V (унук краљице Викторије), да би се избегло немачко име породице Сакс-Кобург-Гота (Британија је тада водила крвав рат са Немачким царством). Краљица Елизабета II је указом из 1952. године објавила да се убудуће име краљевске породице више неће мењати, другим речима да ће оно остати Виндзор, без обзира на име и порекло краљичиног мужа.

Муж данашње британске краљице Елизабете II Филип Маунбатен, војвода од Единбурга (рођен 1921. године), потиче из грчке владарске породице данског порекла (Олденбург). Чланови ове породице су од 1863. до 1974. године били грчки краљеви, а истој породици припадали су и руски цареви, као и дански, норвешки и шведски краљеви. Деда принца Филипа (по оцу Андреју) био је грчки краљ Ђорђе I (владао 1863-1913. године).

Српска владарска породица Карађорђевић у блиском је сродству са британским Виндзорима. Последњи југословенски краљ Петар II био је прапраунук краљице Викторије, посредством своје мајке краљице Марије Хоенцолерн. Марија је била унука Викторијиног сина Алфреда, војводе од Единбурга, преко његове кћери, румунске краљице Марије. Краљица Елизабета II је кума садашњем шефу куће Карађорђевић, принцу Александру (рођеном 1945. године), који је рођен у Лондону. Принц Александар је не само преко оца, него и преко мајке, грчке принцезе Александре, двоструки потомак у петој генерацији краљице Викторије (Александра потиче од најстарије краљичине кћерке која је такође носила име Викторија).

Занимљиво је да је већи број чланова породице Карађорђевић на неформалном списку потенцијалних наследника британске круне. Између 510 живих потомака краљице Викторије (са списка су изузети католици или они који су били ожењени католицима), чланови породице Карађорђевић заузимају од 91. до 102. места. Први по поретку (на 91. месту) је најстарији син принца Александра Карађорђевића - Петар (рођен 1980. године), а на последњем - 102. месту - је принцеза Марија Татјана Карађорђевић.