Вест је била важна и уредник је сместио на истакнуто место, оно уобичајено за истакнуте личности и значајне догађаје о којима је извештавао цетињски „Црногорац”. У броју од 29. маја 1871. године писало је ово:

„У Јевропи чувени скитач, најпознатији под именом Дука од Медуна, пао је нашој јавности у руке, и ево га већ неколико дана у затвору, овође, на Цетиње. Он је, нажалост, родом из Бјелопавлића а право име му је Рашко Милутинов Гроздановић. Но, то је само овође признао, али су му сви трагови поватани. А у свијету је узимао сваки дан друго име.

Издавао се сад за овога грофа, овога кнеза или рођака једне владајуће породице, а у српскијем крајевима, често да је и син Луке Вукајловића. Ово је онај исти Дука од Медуна, који ће бити познат нашему свијету из чувеног процеса његовог у Паризу, гдје је био оптужен због злоупотребе имена и знатне новчане преваре у одношају с једном грофицом. У Риму јопет једном канонику св. Јеронима, измамио је неколико стотина шкуда, а у Ђенови једном трговцу до 15.000 талијера.

У пошљедње вријеме вукао се под именом Гарашанина, као члан измишљеног друштва ‘Прва југословенска борба’, а и имао је печат с тијем натписом унаоколо, а у сриједи двије руке стиснуте и два прекрштена мача. Он говори језике: српски, француски, њемачки, талијански, грчки, руски, турски и можда још који. Зна мноштво народније пјесама наизуст. Издаје се за списатеља и пјесника, и наводи неке своје пјесме.

Говори о свијем нашим народним људима, као да све лично познаје, а тако исто и о јевропским великим љуђима. Он каже за себе да је његов живот пунији чудних доживљаја него онога грофа Монте Христа.

По свему се види да је даровит, али злоупућени живот начини га шарлатаном.

Његов испит пред судом, који ће се ових дана одржати, биће јако занимљив.”

Лист који је тако помпезно најавио да је „у Јевропи чувени скитач... пао нашој јавности у руке...”, ту исту јавност, мада јој на крају текста то и обећава, не извештава шта се даље десило с јунаком приче. Ни речи о предстојећем суђењу, мада је објавио нека друга, кудикамо незанимљивија. На томе би се, углавном, и завршило помињање имена (и дела) човека који је, као један од главних јунака романа Алфонса Додеа „Тартарен Тарасконац”, увесељавао безмало целу писмену Европу, а двор на Цетињу прилично онерасположио, да се у то време у престоној вароши под Орловим кршем није нашао Симо Матавуљ и сам, од 1884. до 1889. године, уредник реченог „Црногорца”.

У својим доцније објављеним „Биљешкама једног писца”, Матавуљ ће део посветити и кнезу Гргуру од Црне Горе, како га је именовао Доде. У редовима који следе, због уобичајене скучености новинског простора, навешћемо само неке најупечатљивије одломке:

„...Као знак времена бјеше то што се и Дука од Медуна поче мијешати у боље друштво.

И дотле је он живио на Цетињу, али се либио Локанде (јединог хотела и угледног стецишта свих који су држали до себе - прим. П. М), а тада поче долазити. Причао је своје доживљаје, најрадије оне којима се хтио подичити, већином невјероватне, измишљене.

Ко је тај Дука од Медуна, запитаће се гдјекоји млађи читалац.

Старији људи и у овим крајевима сјећаће се тог пустолова о коме се говорило по новинама, прије тридесет година.

Ја сам још као ђак читао о његовом суђењу у ‘Гласу Црногорца’, а много шта и по другим новинама. Послије сам слушао о њему од Бокеља који су се с њим налазили по свијету, и од којих је многе ‘оперушио’...

Родом је био из Бјелопавлића, одакле је као младић одлутао у свијет, по свој прилици најприје у Србију, гдје је имао исељену родбину. Ваљда је у Србији нешто учио, па се одатле упутио у пустоловину, јер је врло млад обишао Италију, Француску, Њемачку и Грчку, приказујући се владама и појединцима као црногорски кнез.

Кад се узме да онда Црна Гора не бјеше призната као држава, да се о њој у Јевропи, особито на Западу, мање него данас о Конгу знало, да је Дукин задатак био ‘проучавање’ модерних установа и тражење ‘зајма’, онда није чудо што је пустоловина дуго трајала.

Најпослије у Риму опљачка неког каноника, словенског родољуба... увјеривши га да је хришћански устанак у Турској спреман и да је он, Дука, пуномоћник свију тајних одбора.

То му је била пошљедња работа, јер одатле отиде у Боку, одакле га вјешто умамише у Црну Гору, гдје се имало доста података о његовим работама.

Суђењу је присуствовао књаз.

На главну оптужбу - зашто се приказивао ка књажев брат, веле да је одговорио:

„Па, господару, ја сам још у ђетињству чуо ђе ти збориш да смо ти ми Црногорци сви браћа, ја нијесам крив што су они бестије!”

У даљем току суђења хвалисао се, те ко ће разабрати што је измишљено а шта истинито.

Причао је да је био приман у Тиљеријима од Наполеона III; да се спријатељио с многим француским великашима а и са руским у Ници и Монте Карлу; да је у Италији био ожењен неком грофицом ди Кастерлфидардо и с њом имао сина; да је био Гарибалдијев ађутант; у Њемачкој, да га је највише одликовао Саксонски краљ, који је у његову част држао војну смотру...

На питање: колико језика зна, одговорио је да их зна четрнаест.

Увећао је и новац који је узимао од „бестија”.

Осуђен је био, тобож, на смрт, али је пуштен послије двије године...”

Матавуљ је и сам имао прилику да га упозна у Херцег-Новом, у време Херцеговачког устанка (1875-1878). О том сусрету овако пише:

„У Новом га виђех први пут у гостионици, у којој сам се хранио, код њекога Коњовића, гдје су се скупљали знатнији бјегунци херцеговачки, новинари, добровољци црногорски, руски, талијански - сва она мјешавина што је у почетку устанка наставала у Суторини и слободно ходала по Приморју.

Једнога вечера, пошто посједасмо, уђе осредњега раста човјек. Окошт, кратке црне браде, ‘коњаничких ногу’ (мало кривих) а по одијелу шарен као дјетлић. Имао је гарибалдинску црвену кошуљу, шарен турски трамбулос око појаса а остало њешто црногорско а њешто лацманско.

За њим уђе млад, снажан Црногорац, разбојничког изгледа. И тај брзо одмаче столицу, па је намјести код Шаренка, па прекрстив руке, стаде иза њега, сасвим онако као што раде консулски кавази на Истоку.

Пошто господар изабра себи јело, окрете се слузи и рече му, црногорским акцентом, да се и он прихвати.

А каваз се смјерно поклони и сједе за други сто па, држећи се за револвер, укочи поглед на потиљак господара.

Сваки се насмија тој комедији...

Шарени војвода одједном се окрете њеком човјеку који је био задубљен у мислима, те га запита француски:

- Извините, јесте ли Ви гроф Монтеверди?

Човјек, забезекнут, одговори:

- Ја сам Монтеверди, новинар, а не гроф! А ко сте Ви?

- Ја сам Дука од Медуна, писар војводе Богдана Зимоњића... Ја ипак тврдим да сте Ви гроф, а знам да сте руски пуковник на расположењу, а сада дописник.

- Ја Вам ипак кажем да нијесам гроф. Ја имам пасош...

- То не чини ништа! И ја сам некада био дука, принц, гроф... Све што хоћете. И за све сам имао документа!...

...Шест година касније, затекох га на Цетињу. Оронула, сиромашна, са женом и пуном кућом дјеце. Животарио је пишући жалбе и молбе Црногорцима, за кнеза. Пропио се бијаше, те би се ђорнут приказивао дипломатама и странцима: Дука од Медуна, народни адвокат.

Говорио је француски још прилично, талијански слабо. Од осталих дванаест језика не остаде му у некад силној памети ни ријечи...”

Лик домишљатог али, надасве, бескрупулозног водича несрећног пустолова Тартарена Тарасконца кроз замке и обећања које је, у роману, нудио лов на лавове у Алжиру, „кнез Гргур од Црне Горе”, „брат књажев”, и те како ће допринети успеху романа Алфонса Додеа (1840-1897). Само, ни данас се не зна откуд је француски писац - који је у романе, драме и новеле убацивао доста хумора - „избунарио” лик човека из наших крајева. Да ли је могуће да га је негде срео или чуо о њему и то, као изразити припадник натурализма у књижевности, искористио за роман по коме се у литератури и данас препознаје?

Одгонетка је и данас загонетка. Ни данас се о томе не зна много више од оних редова које је Сима Матавуљ посветио Додеовом јунаку, у Црној Гори познатијем као Дука од Медуна, надимак који је, по свој прилици, заслужио (или отео) јер је први „жицом” јавио књазу Николи да је од Турака ослобођен Медун, село утврда још гласовитијег Марка Миљанова. А он је, Матавуљ, о томе овако писао:

„...Доиста је славни француски писац знао њешто из живота црногорског пустолова или се, може бити, његдје с њим нашао и познао под именом ‘Принц Гргур од Црне Горе’.

Тек, приказује нам Дуку у Алжиру, у часу кад га њеки официри проглашавају за варалицу у картању, у часу кад се несрећни Тартарен спријатељи с њим, докле га Дука не опљачка, и остави самог у пустињи.

Та прилика у роману који је велику сензацију учинио, немило дирну Господара, његову ђецу па и нас све.

Сјећам се да је књегињица Милица (кћерка књаза Николе - прим. П. М), говорећи о томе, с горчином рекла:

- Зар г. Доде није могао што љепше изабрати из наше земље, него једног пустолова који се међу нама родио?

...Доде своме дјелу даде мото: ‘У Француској, свак је помало Тартарен’.

А један Француз на Цетињу, који ми је тај роман позајмио, на ивици стране гдје се говори о Гргуру, написа: ‘У Црној Гори, свак је помало принц Гргур’.”

Одељак својих „Биљежака” посвећен Гргуру од Црне Горе, односно Дуки од Медуна, Симо Матавуљ овако завршава:

„Такав је био и свијетом прокрстарио славни Рашко Милутинов Гроздановић алиас Дука од Медуна, коме нимало није било једноставно све то ‘извјести’ и преживјети, стигавши до дубоке старости, и доживјевши да умре окружен бројним породом и кости смири на завичајном гробљу...”

За крај ове невелике приче о великом пустолову није згорег навести речи јунака, не само ове, приче кад су га на Цетињу, након свих бура кроз које је доједрио натраг, питали о суђењу које му је, крајем седамдесетих година 19. века, одржано у Паризу:

То је прошлост која се никога не тиче!