Древни грчки мит говори о нимфи Филири, кћерки Океана и Тетије која је живела на острву које је носило њено име. Једнога дана Крон, стари владар света, не могавши више да одоли њеној лепоти (а иначе већ извесно време страсно заљубљен у њу), сједини се с нимфом. Међутим, баш у том трену, изненади их Кронова љубоморна жена Реја. Крон се као каква кукавица брже-боље претвори у пастува и побеже у галопу... Али, Филира је после тог догађаја родила мудрог кентаура Хејрона који је био пола човек, а пола коњ. Када је нимфа видела кога је родила, замолила је богове да је претворе у дрво. И тако је прекрасна нимфа постала - липа. Занимљиво је да је Хејрон снагу наследио од мајке Филире, тачније од дрвета липе које је, баш као и данас, имало моћ да лечи од разних болести и благотоворно утиче на човеков организам. Између осталог, некада давно веровало се да липа има и хипнотичко дејство: да омамљује и успављује.

У многим областима, пре свега у низији, почетком јуна цвета липа: безмало омамљујући, сладуњави мирис шири се тада свуда около. Липа има дуг век, може да живи и хиљаду година, те је зато често знак дуговечности. У давна времена, крајем пролећа, најмудрији и најстарији припадници заједнице окупљали су се под крошњом липе и ту доносили важне одлуке. Ботанички назив - тилиа цордата - потиче од грчке речи птyлон - односно крило, или перце, што свакако призива у сећање облик једног дела цвета липе.

На Далеком истоку, бор и чемпрес знаци су бесмртности. Увек зелени, дакле - вечни. Због тога су се и таоисти, следбеници древног кинеског култа и филозофије, хранили понекад смолом и иглицама борова. Веровали су да од смоле, када продре у земљу, после хиљаду година израсте једна посебна печурка. Осим што је прекрасног изгледа (те онај који је види никада не може да је заборави), та печурка - фу-линг - дарује вечни живот човеку који је поједе.

Од бора су се у старом Јапану некада правили храмови и предмети за шинтоистичке обреде. А на древним кинеским сликама, ово дрво увек је нацртано покрај Капије вечности. За време прославе Нове године, Јапанци су поред улазних врата стављали два бора како би умилостивили многа божанства, јер према веровању, она живе управо у том дрвету.

На Истоку бор је знак животне снаге и плодности, као и најбољих жеља. У Јапану се понегде још одржао стари свадбени обичај: стојећи испред бора, пред сликом ждрала и корњаче, младенци пију три шољице сакеа заредом. Тај обред младенцима треба да донесе срећу, плодност и дуговечност. Бор уз младенце, значио је непрестано обнављање људске врсте - то је означавало лишће које је зелено чак и онда када би снежни покривач све прекрио... Ждрал је представљао срећу, а корњача, разуме се - дуговечност. На крају свадебног обреда, у древном Јапану хор девојчица певао би следећу песму:

„Воде сва четири океана мирне су сада, а читава земља живи у потпуном миру, тако да ни лишће на дрвећу не затрепери. Нека аинои (једна врста јапанског бора) постане знак ваше љубави. Зато ћемо вас увек гледати срећне у том краљевству мира и радости.”

У Јапану бор је такође знак оних људи који су успели да сачувају своје изворно мишљење упркос нападима које су због тога претрпели од других. Као што бор одолева и поред снежне зиме, снажног ветра и јарког сунца. У Кини бор је један од три симбола дуговечности: поред печурке, ждрала, и бамбуса.

Када неко у нашим крајевима помене чемпрес, најчешће се помисли на Медитеран, али и на гробље... Тако никада нису размишљали у једној од најлепших европских области, у италијанској Тоскани. Зато су чемпресе садили поред својих прелепих, раскошних кућа, али и по обронцима брежуљака, поред цркава и манастира.

Некада давно чемпрес није означавао близину смрти, већ је био знак живота и плодности, вероватно због свог облика. Стари Римљани у своје баште и винограде стављали су својеврсне скулптуре фалусних облика направљене управо од дрвета чемпреса. Уз остале поклоне, младенци су увек добијали и младице чемпреса, како би брак био плодан.

У средњовековним новелама, чемпрес је био тајни знак за љубавника, док се о жени говорило као о ружи. Наиме, уколико би се помињали чемпрес и ружа, било би јасно да је реч о љубавној вези... Због својих увек зелених листова, чемпрес је сматран и неуништивим дрветом: на његовом стаблу често је била урезана Аморова стрела, као знак вечне љубави... Такође, од тврдог дрвета чемпреса прављене су кутије и шкриње у којима су се чувале драгоцености. Персијанци су сматрали да чемпрес представља ватру, односно пламен. Такође су веровали да је то прво дрво које човек сретне у рају.

Једна легенда са Сардиније приповеда како је храст постао заштитнички и очински знак. Ево како она гласи...

Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”

„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.

„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.

„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”

Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.

„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”

Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:

„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”

Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

Старогрчки мислилац Питагора саветовао је да се кипови богова украшавају само ловором, чемпресом, миртом и кедром (Цедрус либани) будући да су само те биљке достојне богова. Према калдејском веровању, кедар је у стању да отера чак и зле духове.

Кедар је дрво које такође може да доживи хиљаду година. Високо је двадесет до четрдесет метара и делује величанствено. Био је један од првих лекова против зубобоље. У Старом завету, у „Песми над песмама” помиње се због своје величине и дивног мириса, као и у сумерско-вавилонском „Епу о Гилгамешу”. Стари Јевреји сматрали су да, уколико су греде на кући направљене од кедровине, и душе укућана биће заштићене од разних зала. И кедар се сматрао дрветом које је немогуће уништити. Многе ствари које нису биле порозне стари Римљани стога су једноставно називали - кедром.