Прича о томе како је бивши Наполеонов генерал Жан Батист Бернадот постао краљ Шведске једна је од најневероватнијих у новијој историји, и више наликује бајци него збиљи. Али, пођимо редом. Жан Батист Бернадот рођен је 1763. године у малом градићу на југозападу Француске, у подножју Пиринеја. Требало је да наследи оца адвоката, али је судбина хтела да наследи шведски престо. Овај невероватан обрт започео је Жановим ступањем у краљевску војску. Пук коме се придружио био је у то време смештен на Корзици, острву на југу Француске познатом као родном месту будућег француског цара Наполеона Бонапарте, са којим ће судбина нашег јунака бити нераздвојиво повезана.

Иако добар војник, Жан Батист, пореклом из грађанске породице, стекао је прилику да напредује тек након Француске револуције, када су многа места у војној хијерархији, раније резервисана само за племићке синове, остала упражњена. Тако је, за само три године, узнапредовао од поручничког чина до чина пуковника, да би на крају постао и генерал. Наполеона је први пут срео 1797. године, када је прешао Алпе водећи појачање француским трупама које су се бориле против Аустријанаца и Италијана. У том тренутку није могао ни да сања да ће се већ наредне године оженити баш његовом бившом вереницом.

Дезире Клери била је Наполеонова прва љубав. Рођена је 1777. године у Марсеју, у кући богатог трговца свилом. Иако племићког порекла, породица није спадала у сам врх француске аристократије. Зато се очекивало да Дезире и њена старија сестра Јулија добром удајом осигурају свој положај у друштву. Избор је пао на браћу Јозефа и Наполеона Бонапарту који су, мада протерани са Корзике, градили успешну војну каријеру и били радо виђени гости у дому Клеријевих. Али, док се Јулија 1794. године удала за Јозефа Бонапарту и тако постала будућа краљица Шпаније и Напуља, брак између Дезире и Наполеона спречила је једна сасвим неочекивана препрека: Наполеон је имао још једну вереницу, чувену Жозефину де Боарне, којом се 1796. године и оженио. Упркос овој немилој чињеници, Дезире и Наполеон остали су доживотни пријатељи.

Након љубавног разочарања са Наполеоном, и још једне веридбе која се трагично завршила погибијом младожење дан уочи венчања, двадесетогодишња Дезире коначно је упловила у брачну луку 1798. године, удавши се за наочитог и перспективног генерала Бернадота. Годину дана касније, млади брачни пар добио је и сина јединца, који ће у историји остати запамћен као Оскар I (1799-1859), владар уједињеног шведско-норвешког краљевства.

У то време, Жан Батист накратко је прекинуо војну каријеру да би преузео дужности амбасадора Француске у Бечу. Као представник републиканаца који су својој краљици Марији Антоанети одрубили главу, био је упућен на дружење са политичким истомишљеницима. Тако се спријатељио и са Лудвигом ван Бетовеном, ватреним републиканцем који је своју трећу симфонију „Ероику” посветио Наполеону. Али, када се Наполеон 1804. прогласио за цара, разјарени Бетовен прецртао је Наполеоново име на партитури и уместо њега написао „у спомен на једног великог човека”.

Након кратке каријере у дипломатији, Жан Батист постављен је за новог министра рата. На том положају ревносно се залагао за преуређење војске која је у то време претрпела неколико пораза, између осталих и у бици на Нилу 1798. године, када је енглески адмирал Нелсон уништио Наполеонову флоту. У то време незадовољство петочланим Директоријумом, који је у име крупне буржоазије владао земљом, постајало је све веће. Кажу да су Наполеонови противници, прибојавајући се да би Наполеон могао да заведе диктатуру, подстицали Жан Батиста да изведе државни удар, али се ти планови нису остварили. Осећајући неизвесност тренутка, Наполеон се брже-боље вратио из Египта и извео пуч, а убрзо затим прогласио се и за цара Француске маја 1804. године. Пошто му је било у интересу да остане у добрим односима са свим водећим личностима у земљи, па тако и Жан Батистом, Наполеон га је поставио за маршала, указавши му тиме највишу војну почаст. Убрзо затим Жан Батист је наименован и за гувернера Хановера, а за заслуге у чувеној бици код Аустерлица додељена му је титула грофа од Понте Корва, градића у јужној Италији.

Међутим пријатељство са Наполеоном имало је своје успоне и падове. Током ратовања у Пруској, у бици код Јене 1806. године, корпус који је био под Жан Батистовом командом уопште није узео учешће у борби. Разлог за невероватно понашање Жан Батистовог корпуса била су, наводно, нејасна наређења. Иако су Французи извојевали надмоћну победу, Наполеоново незадовољство Жан Батистом било је велико. У жељи да га држи подаље од себе, Наполеон се управо спремао да га пошаље у Рим као гувернера Ватикана, када је изненада стигла невероватна понуда из далеке Шведске.

Економско стање у Шведској почетком 19. века није било нимало ружичасто. Цена извозне робе - гвожђа, челика и дрвета - падала је на светском тржишту док је незапосленост расла. Када се ратни вихор примакао границама земље, краљ Густав IV Адолф склопио је војни савез са Енглеском, у то доба највећим трговинским партнером Шведске и истовремено Наполеоновим најжешћим непријатељем, а убрзо затим и са Русијом. Ове политичке одлуке биле су, међутим, кобне по Шведску пошто је руски цар Александар I ускоро напустио савезнике и прикључио се Наполеону. Када је Шведска одбила да учествује у трговинској блокади Енглеске, руске трупе фебруара 1808. године окупирале су Финску. Овим поразом Шведска је изгубила целу источну половину свог дотадашњег поседа.

Некада моћна краљевина, која је непун век раније окруживала цело Балтичко море, проживљавала је тешке дане. Ускомешано јавно мњење кривицу за тешко стање у земљи свалило је на злосрећног краља Густава IV Адолфа и његову неуспешну политику. Општи револт и незадовољство прерасли су у државни удар који је, срећом без крвопролића, изведен 1809. године. Свргнути краљ приморан је да заједно са својом породицом напусти земљу. Његов син Густав доживотно ће обилазити европске дворове тражећи подршку осталих владара да оствари своја наследна права, али без много успеха. Уместо њега, на престо је доведен остарели Карл ХИИИ, ујак свргнутог краља Густава IV Адолфа. Како овај није имао деце, започела је дуга и мучна потрага за престолонаследником. Први избор пао је на данског принца Карла Августа од Августенборја, али тек што га је нови краљ Карл ХИИИ посинио, принц је преминуо од последица можданог удара. У страху да се на престо не врати законити престолонаследник и поништи нови устав који је ограничавао самовољу владара, Швеђани су ужурбано наставили потрагу за новим кандидатом. Многи официри, за које је Наполеон био прави херој, прижељкивали су да на шведском престолу виде неког од француских маршала, ако не и Наполеона главом и брадом. Ипак, за новог престолонаследника изабран је Фредрик Кристијан од Холстеин-Аугустенборја, старији брат преминулог данског принца. У Париз је затим одаслат посланик, Карл Ото Мернер. Међутим, чим је испоручио вести из Шведске, посланик је почео да дела на своју руку. Пошто је и сам био официр, Ото Мернер отишао је право код Жан Батиста и понудио му шведски престо, у нади да ће овај заузврат помоћи Шведској да поврати изгубљене поседе, пре свега Финску. Никада није разјашњено да ли је Ото Мернер заиста деловао на своју руку или је био оруђе неке веће завере. Наводно се и шведски генерал Фабиан Вреде обратио Жан Батисту са истоветним предлогом. Жан Батист прихватио је понуду, а Наполеон га је радо разрешио дужности у Француској, делом и зато што је прижељкивао да удруженим снагама са Шведском крене у напад против Русије. Избор Жан Батиста за шведског престолонаследника озваничен је на скупштини одржаној у граду Еребру, 21. августа 1810. године, а месец дана касније проглашен је и за врховног команданта шведских војних снага.

Када се Жан Батист искрцао на шведску обалу 20. октобра 1810. године, дочекала га је делегација на челу са надбискупом. У складу са уставом, по коме је владар Шведске морао да буде лутеранац, Жан Батист је на лицу места преведен из католичанства у протестантизам. Почетком новембра исте године шведски краљ Карл ХИИИ га је посинио, и Жан Батист је тако постао Карл ХИВ Јохан, наследник шведске круне. Иронично, на руци је, кажу, носио тетоважу „смрт краљевима”, сада само бледу успомену на републиканске идеале из младости (о томе је „Забавник” већ писао у броју 2821).

Чим је Жан Батист стигао у Шведску, Наполеон је од њега затражио да објави рат Енглеској, што се противило свим економским интересима земље и стога било потпуно неприхватљиво. Када је затим, почетком 1812. године, Наполеон без објаве рата запосео Померанију (приобални појас уз Балтичко море, данашња Пољска), Жан Батист је одлучио да се супротстави свом дојучерашњем владару. Како би остварио овако амбициозне планове, увео је Шведску у нови савез са руским царем Александром И, који му је заузврат обећао помоћ када од Данске, једне од Наполеонових земаља савезница, затражи Норвешку. Овим потезом Жан Батист би обезбедио западну границу земље, а подручје краљевства проширио на цело Скандинавско полуострво. С друге стране, Финска, коју је шведско јавно мњење толико прижељкивало, чинила му се као камен спотицања који би вечито искрсавао у односима с Русијом, те је стога у потпуности напустио сваку идеју о њеном поновном присаједињењу.

У одлучујућој бици код Лајпцига 1813. године Наполеонова војска претрпела је тежак пораз. И док су савезници наставили да прогоне Наполеона даље према југу, Жан Батист повео је своју војску на север. После неколико претрпљених пораза, Кристијан VIII, краљ удруженог данско-норвешког краљевства, морао је да уступи Норвешку свом северном суседу. Овај рат, који је водио некадашњи француски генерал, био је уједно и последњи рат у коме је Шведска учествовала (у Првом и Другом светском рату остала је неутрална).

Неизвесно је да ли је Жан Батист, поред шведске, прижељкивао и француску круну. Руски цар Александар I наводно је неко време подстицао овакве амбиције. Али ако је Жан Батист у потаји и имао такве планове, они никад нису били у могућности да се остваре пошто су савезници сматрали да су припадници куће Бурбона, која је владала Француском од 1589. до 1792. године, законити наследници француске круне. Осим тога, Жан Батист је зарад шведског трона напустио католичку веру и тиме заувек дисквалификовао себе као прикладног владара католичке Француске. Након Наполеоновог пада нови владар Француске постао је Луј ХВИИИ, брат гиљотинираног краља Луја ХВИ. Након смрти шведског краља Карла ХИИИ, Жан Батист је 11. маја 1818. године крунисан за новог краља Шведске под именом Карл ХИВ Јохан. У септембру исте године постао је, као Карл III Јохан, и краљ суседне Норвешке.

Жан Батист и његова супруга Дезире никада нису научили језик земље којом су владали. За време њиховог владања, сви државни послови и саветовања у влади обављани су на француском језику. Када се краљевски пар шетао престоницом, народ је подстицан да узвикује „ви вилл ха регн” (у преводу „хоћемо кишу”), што је звучало слично француском „Виве ла Реине” (Живела краљица). Овај краљ француске крви имао је и наглу јужњачку нарав на какву Швеђани нису навикли, а уз то је у свечаним приликама носио униформу француског маршала, што је често изазивало негодовања. На радном столу увек је држао бочицу колоњске воде коју је крајње обилато користио, додуше не из кицошких навика, већ да би се одбранио од јаког мириса цигарета које је његов поочим, краљ Карл ХИИИ, непрестано пушио. С годинама постао је све већа спавалица и „краљевски” је остајао у кревету до дубоко у подне, тако да су посланици морали да држе саветовања окупљени око његове постеље. На крају су, веома виспрено, наденули себи име „влада спаваће собе”.

Ни краљица Дезире није се боље снашла у новој домовини. Кажу да је, када јој је било 73 године, пожелела да поново обиђе вољену Француску. Пут је требало да је води преко Балтичког мора. Пошто се плашила пловидбе, пре него што се укрцала на брод остарела краљица упитала је неког морнара на свом матерњем француском „Да ли је море данас немирно?” Овај јој је на то одговорио са једине две речи француског које је знао: „Оуи, Мадам” (Да, госпођо). Када је то чула, Дезире се окренула и одлучила да остане у Шведској.

Жан Батист преминуо је 8. марта 1844. године. Последње речи које је изговорио на самртничкој постељи биле су: „Када је Наполеон напао интересе земље која ми је поверила своју будућност, у мени је нашао достојног противника”. На престолу га је наследио син, краљ Оскар I. Династија Бернадот владала је уједињеним шведско-норвешким краљевством све до 1905. године, када је Норвешка постала независна краљевина. И данашњи краљ Шведске, Карл ХВИ Густав, такође је потомак породице Бернадот, а његова кћи, принцеза Викторија, будућа је краљица Шведске.