Називи понедељка у индоевропским језицима могу се, према значењу, сврстати у следеће групе: „дан Месеца”, „други дан седмице”, „дан (који следи непосредно) после недеље”, „први дан седмице”, „почетак седмице”.

У планетарној седмици понедељком је владао Месец. Отуда се овај дан у латинском звао дизс Лънае, што је било преведеница ретког и данас потпуно заборављеног грчког назива хемйра Селйнес „дан Месеца”. Готово сви романски језици наследили су латински назив, па је тако понедељак у француском лунди, у италијанском лунедм, у шпанском лунес, у румунском лъни и тако даље.

Именица луна постоји и у словенским језицима. У некима је то уобичајена реч за Месец као небеско тело, на пример у словеначком, бугарском и руском, а код нас се она у значењу „месец, месечина” среће само у поезији, као, рецимо, у стиховима Алексе Шантића:

Ја ћу миловати свилу њене косе,

Уз бистру фонтану при сребреној луни.

Иако на први поглед изгледа да је словенска реч позајмљена из латинског, то није тако. Ове две речи јесу сродне, али су се свака за себе самостално развиле из заједничког древног, индоевропског корена који је имао значење „светлити”.

Када су Германи од Римљана преузели планетарну седмицу, заменили су латинско Луна домаћим називом за Месец (у староенглеском, на пример, то је била реч муна, данашње моон), па отуда називи као енглеско Мондаy, немачко Монтаг, шведско мендаг, данско и норвешко мандаг, холандско маандаг.

Планетарни назив понедељка јавља се и у индијским језицима, где је овај дан такође „дан Месеца”.

Стари Грци уместо планетарних назива дана врло су рано увели нумеричке (бројчане), па је тако понедељак постао деутйра сабббтон „други дан седмице”, данас само деутйра. Овакво именовање понедељка постоји и у иранским језицима, као на пример у персијском дошаэмбе, образованом од до „два” и шаэмбе „субота”.

Словенски називи понедељка имају значење „дан (који следи непосредно) после недеље”. Сви садрже префикс по- „после” и основу именице недељ(а), али се међусобно разликују по суфиксима. Тако имамо српско понедељак (и понедељник), словеначко понедељек, пољско пониедзиалек, словачко понделок, украјинско понелилок, белоруско панФлзелак, македонско и бугарско понелелник, руско понелелмник, чешко пондмлн, горњолужичко пундззела, доњолужичко поњеззеле.

Али, то није и једина разлика. Понедељак је, наиме, дан који се у веровањима разних словенских народа различито вреднује. Док је за Јужне Словене то најповољнији дан у недељи, када треба започети велике и важне послове (орање, сејање, жетву, копање темеља за кућу) или кренути на пут, дотле Западни и Источни Словени сматрају понедељак најнесрећнијим даном седмице. Словаци су га, на пример, звали „јалов дан” и настојали да тог дана ништа не саде, па чак ни хлеб нису пекли. У Украјини понедељком нису припремали квас плашећи се да ће се због тога неко из породице удавити. А Срби и Бугари, у складу са својим позитивним вредновањем понедељка, веровали су да деца зачета тог дана стичу нарочиту памет и здравље, као и да су људи рођени у понедељак срећни.

Понедељак као „први дан седмице” јавља се у литавском и летонском језику, на пример литавско пирмгдиенис, које представља сложеницу од пмрмас „први” и диена „дан”. Готово истоветно именовање постоји у осетском језику, где је понедељак „почетак седмице”.