Многе историјске личности добиле су надимак по неком физичком обележју или телесном недостатку. Тако светска повесница зна за римског јунака Муција Сцеволу Леворуког, краља Карла Ћелавог, византијске великодостојнике Нићифора Фоку Кривовратог и Јована Комнина Дебелог, цара Фридриха Барбаросу (Риђобрадог), монголског освајача Тамерлана кога су називали Гвоздени ћопавко и многе друге. Стари Латини су тврдили да су очи огледало душе и да им треба више веровати него ушима. Поједине историјске личности добиле су надимке управо по очима.

Антигон (384-301. пре н. е) најпре је био војсковођа македонског краља Филипа II (359-336 пре н. е), а затим и његовог сина Александра Великог (336-323 пре н. е). Једно време био је намесник Лидије у Малој Азији, а по Александровој смрти залагао се за очување његовог пространог царства. Потом се умешао у борбу дијадоха, наследника великог освајача, и 311. године пре наше ере завладао је готово целом Малом Азијом, Сиријом и северном Месопотамијом, а 306. прогласио се за цара. Премда у дубокој старости, већ је био ушао у девету деценију, погинуо је у бици код Ипса у лето 301. године пре наше ере.

Антички извори казују да је Антигон имао надимак Монофталмос (Једно-

оки). Познато је да је око изгубио у почетку своје војничке каријере, када је као војсковођа Филипа II 340. године пре наше ере опседао Перинт, град на европској обали Мраморног мора. Како је забележено у сачуваним изворима, Антигон је због тог физичког недостатка доста душевно патио. Тешко су му падале циничне алузије и упоређивање с Киклопом, а тадашњи уметници могли су да га приказују једино из профила, тако да му се види само здраво око.

Узгред, још један велики војсковођа античке историје такође је био једноок. Реч је о генијалном картагинском вођи Ханибалу који је изгубио око уочи битке код Тразименског језера 217. године пре наше ере, када је његова војска извела нечувен подвиг прошавши кроз мочварну низију реке Арно. Том приликом Картагињани су четири дана и три ноћи марширали кроз воду која им је допирала до груди, а могли су да се одмарају једино на телима угинулих коња.

Вредан помена је и податак из једне византијске Кратке хронике, чији непознати писац уз име Јелене Драгаш, једине Српкиње која је била византијска царица, наводи придев једноока (монофталми), а затим додаје да је била разборите нарави. Реч је о кћерки српског обласног господара Константина Драгаша, супрузи василевса Манојла I Палеолога (1391-1425) и мајци последње двојице византијских царева, Јована VIII Палеолога (1425-1448) и Константина XI Драгаша Палеолога (1449-1453). Међутим, византијски писци 15. столећа, који пишу о Јелени Драгаш, ниједном речју не помињу некакву царичину телесну ману. Њихова казивања пуна су похвала Јелениној смерности, племенитости, искреној побожности, мудрости и праведности, једном речју, њеној духовној снази и унутрашњој лепоти, док о физичкој спољашњости српске невесте готово да и не говоре. Иначе, Јелена Драгаш играла је веома важну улогу у Византијском царству у првој половини 15. века.

Анастасије I (491-518) био је један од највећих византијских владара у рановизантијском раздобљу. Овај високи дворски чиновник на престо је дошао као шездесетогодишњак, после смрти цара Зенона (474-475, 476-491). Житељи Цариграда били су огорчени владавином исавријанског поглавице Тарасикодисе, који је по доласку у Цариград узео грчко име Зенон, па је царици удовици Аријадни громко узвикивао: „Дај држави православног цара! Дај држави римског цара!”. Избор је пао на високог дворског чиновника и изванредног финансијског стручњака Анастасија, који је као штедљив и чуваран владар својим наследницима Јустину I (518-527) и Јустинијану I (527-565) оставио препуну благајну. Реч је о огромној суми златног новца у вредности од 320.000 фунти, што значи о тежини од око 126 тона злата.

Цар Анастасије I имао је надимак Дикорос, што значи „двобојни”, односно „са две зенице”, будући да је имао хетерохромију ириса, то јест очи су му имале различиту боју. Како у својој светској хроници бележи византијски писац Јован Малала, десна дужица у царевом оку била је зеленкастоплава или сивоплава, а лева - црна. У сваком случају Анастасијев вид био је савршен и цар није имао никакве сметње због ове необичне неправилности. Скоро исти опис царевих очију дали су и каснији писци као што су Георгије Кедрен, Михаило Глика и Михаило Псел у 11. столећу, Јован Зонара и Константин Манасије у 12. или Ефрем из Еноса у првим деценијама 14. столећа. Анастасијева дуговечност - Јован VI Кантакузин (1347-1354) и он једини су од византијских царева који су безмало доживели деведесети рођендан - наводи да хетерохромија његових дужица у очима није била изазвана патолошким променама у његовом организму, већ је највероватније била последица генетског наслеђа, што су чињенице које је утврдила савремена медицина.

Царица Зоја Карбонопсина била је четврта супруга василевса Лава VI Мудрог (886-912). Овај византијски цар женио се три пута и три пута је остао удовац, а ниједна супруга му није родила сина и наследника престола. Тек у четвртој, али ванбрачној вези, 905. године, рођен је чувени Константин VII Порфирогенит. Будући да византијска црква није признавала четврти брак, цариградски патријарх Никола Мистик (901-907, 912-925) пристао је да крсти тек рођеног дечака, али уз царева јемства да се неће оженити Зојом Карбонопсином. Лав VI Мудри то је најпре обећао византијском првосвештенику, а онда се, прекршивши дату реч, ипак оженио својом дотадашњом љубавницом која му је родила сина. Нешто касније из Рима је, који је површније гледао на ово питање, тражио и од папе Сергија III (904-911) добио потврду свог четвртог брака. Међутим, Лав VI Мудри ипак није могао да избегне својеврсно понижење: на Божић 906. и на Богојављење 907. године васељенски патријарх Никола Мистик није пустио цара да уђе у престонички храм Свете Софије и присуствује свечаном богослужењу.

После смрти Лава VI, његова четврта супруга Зоја Карбонопсина извесно време, почев од 914, године, у раздобљу велике бугарске офанзиве на Византију, коју је покренуо Симеон (893-927), била је регенткиња свом малолетном сину Константину VII Порфирогениту (913-959). Њен надимак Карбонопсина долази од грчких речи карвуно, што значи угаљ, и опсис, што значи гледање, вид, али и око. Другим речима, царица Зоја Карбонопсина имала је црне очи, очи боје угља.

Један од најзанимљивијих царева у хиљадугодишњој историји Византије био је Андроник I Комнин (1183-1185). Последњи Комнин на цариградском престолу био је саткан од противречности. Реч је о племићу несвакидашње обдарености, човеку који је имао изванредно образовање, сјајном говорнику, ратнику који се истицао великим јунаштвом, немирном пустолову кога место није држало. Уз то, Андроник I био је изразито непријатељски настројен према западноевропском свету и наступао је као одлучан непријатељ феудалног племства у Византији. На трон је дошао на таласу антилатинске побуне и у Цариграду је дочекан с одушевљеним клицањем као неко ко је једини способан да спасе Царство. Међутим, његова владавина претворила се у страховладу у којој се он најсвирепије обрачунавао са својим политичким противницима. На крају, Андроник I Комнин доживео је страшну несрећу: разјарена светина, заборавивши да га је само три године раније дочекала као спасиоца Царства, у слепом бесу буквално га је растргла цариградским улицама.

Андроник I Комнин имао је надимак који је непосредно био повезан са његовом напраситом и суровом природом, а тицао се василевсових многобројних ослепљивања стварних или измишљених противника. Тадашњи историчар Никита Хонијат пише да је цар имао надимак Мисофаис (онај који мрзи светлост, непријатељ светлости; грчки мисо - мрзим, фос - светлост) зато што је ослепео велики број својих противника.

Последњи византијски цар уочи крсташког заузимања Цариграда и рушења Византијског царства био је Алексије V Дука Мурзуфл. Он је владао једва седамдесет пет дана, од 28. јануара, односно од 5. фебруара, када је био крунисан, до 13. априла 1204. године када су Латини запосели византијску престоницу и срушили Византију. Иначе, он је био други супруг Евдокије Анђео, која је у првом браку била удата за Стефана Немањића. Задесила га је страшна судбина. Најпре су га у лето 1204. године у трачком граду Мосинопољу ослепили људи његовог таста Алексија III Анђела (1195-1203), а онда су несрећног слепца који је тумарао унаоколо ухватили Латини, одвели у Цариград и бацили са највишег стуба, на форуму Таврос.

Алексије V Дука имао је надимак Мурзуфл који има везе с његовим накострешеним обрвама које су толико штрчале да су царевом лицу давале намргођен израз. На чувеном рукопису историјског дела Јована Зонаре, који се чува у Модени и потиче из 15. столећа, а на коме су дати портрети царева од првог римског императора Октавијана Августа до последњег византијског василевса Константина XI Драгаша Палеолога, дакле у распону од једног и по миленијума, збиља се виде бујне, спојене и накострешене обрве цара Алексија V Дуке.

Међутим, на другом портрету истог владара, који се налази на рукопису историјског дела византијског писца Никите Хонијата, из 14. века, похрањеном у фонду грчких рукописа Националне библиотеке у Бечу, обрве Алексија V Дуке сасвим су обичне.

После крсташког заузећа Цариграда и рушења Византијског царства 1204. године, на тлу Мале Азије образовано је Никејско царство, „царство у егзилу”, које је неколико деценија касније обновило Византију. Оснивач Никејског царства био је Теодор I Ласкарис (1204-1221).

Историчар 12. столећа Георгије Акрополит бележи да је Теодор I Ласкарис био невеликог раста, прилично црномањаст, са дугачком брадом која је на крају била подељена, а у биткама хитар. Да је оснивач Никејског царства био веома срчан ратник, показује и чувена битка из 1211. године када му је пошло за руком да порази трупе Иконијског султаната. Упркос надмоћи селџучких ратника, малобројнији Ромеји однели су драгоцену победу, при чему цар замало није погинуо. Теодор I Ласкарис пао је с коња и чинило се да му нема спаса, али је устао и не само наставио борбу него је у двобоју убио султана Гијасудина Кајхусрева I (1192-1196, 1204-1211). Василевс је најпре мачем посекао ноге коња којег је јахао селџучки владар. Гијасудин Кајхусрев I је пао и Теодор Ласкарис му је одрубио главу, коју је потом подигао на копље како би непријатељској војсци показао да је остала без свог вође.

У даљем опису оснивача Никејског царства, Георгије Акрополит наглашава да је Теодор Ласкарис био плаховит и наклоњен љубавном уживању, а онда помиње и цареве очи. Међутим, превод тог места у Акрополитовој историји поделио је савремене истраживаче. Једни су сматрали да су се василевсове очи разликовале по боји, што би значило да је по томе наликовао цару Анастасију И, а други су мишљења да је Теодор I Ласкарис био, заправо, мало разрок. Чини се да је тачнији и стога прихватљивији превод који је понудила друга група византолога.