Чим неко јавности обзнани своју Интернет адресу, требало би да буде спреман да ће, поред уобичајених, примити и необична писма неочекиваног садржаја. То подразумева и разне неугодности, често и увреде. Уосталом, искуства са људима су - као што се каже - неисцрпна. Ево и примера: не тако давно, у енглеској културној јавности подигла се прашина поводом „дешавања” у Борнмаутском симфонијском оркестру. Реч је о симфонијском оркестру истоименог града у Дорсету.

Као и готово све веће установе културе, и поменути оркестар има своју страницу на Интернету где постоји и адреса на коју „посетиоци” могу да пошаљу електронску поруку. После концерта Борнмаутског симфонијског оркестра, догодило се да је један поклоник такозване озбиљне музике, најоштријим речима напао музичаре јер су, по његовом мишљењу, изгледали јадно и утучено. Једном речју: потиштено. Посетилац концерта сматрао је да је бацио своје паре будући да је био принуђен да гледа у та снуждена и беживотна лица. А да ли је написао како су свирали? Није! Међутим, без обзира на ову чињеницу која је недостајала у писму, директор маркетинга оркестра наљутио се на музичаре:

- Који вам је ђаво? Насмејте се понекад! Изгледајте срећно!

С обзиром на то да је Интернет јавни сервис, вест се прочула... Чланови Симфонијског оркестра Борнмаута прозвани су туробницима! И то у угледном дневнику „Индипендент”!

Незадовољство музичке публике изражено кроз писма којима затрпавају електронске „сандучиће”, као да је потом почело да се шири. И сер Сајмону Ретлу, једном од највећих диригената данашњице, замерено је што музичким поклоницима Бирмингема током концерта није подарио ниједан осмех. Нема тог музичког великана кога се публика данас плаши и коме неће наређивати како да се понаша. Публика као да зна да је довољна дојава „незадовољног потрошача”, па да душа директора маркетинга буде узнемирена. Јер, потрошач је увек у праву!

Не деле се више поуке неупућенима у „класику” о томе како да се понашају на концерту: „Не тапши између ставова, не кашљи под обавезно после сваке композиције!” Статистички подаци показују да посетиоци једноставно речено, хрле на концерте насмејаних музичара док туробнике избегавају.

Ентони Браун, човек који је на челу службе маркетинга Симфонијског оркестра из Борнмаута, и сам огорчен потиштеним изгледом музичара, изјавио је за „Индипендент”:

- Наша дугогодишња невоља јесте што чланови оркестра нису задовољни собом. Људи то примећују. Виолинисти и челисти, који су у првим редовима, изгледају неподношљиво утучено!

Мајстор за маркетинг пропустио је да каже да ли су момци и девојке из последњих редова - тимпани, хорне и остала дружина - у бољем расположењу. (Свакако јесу, чим их није поменуо), те да ли је на програму Бетовен, Малер, Дебиси... или можда нешто веселије.

После концерта нека огорчена госпођа написала је једном оркестру писмо жалећи се посебно на одређеног музичара. Видевши да је лоше расположен, успела је на трен да му „ухвати поглед” и, у намери да га охрабри, подигла је палац увис као да жели да каже: „Само напред!” Али, он је спустио поглед и даље видно нерасположен.

Некада су музичарима наређивали принчеви, војводе, краљеви, односно они који су их плаћали, а данас је платиша много. То је сваки посетилац који купи улазницу за концерт.

Ова прича о борби против тужних лица на концертним подијумима баца сасвим друго светло на данашње поимање музике. Колико се свет променио? Шта музика уопште значи људима? Какве пориве буди? Да ли икоме нешто значи да музичар добро свира, да је виртуоз? И шта ако нема изглед манекена и блистави осмех - хоће ли музичара публика хтети да награди аплаузом? Да ли је баш све на продају?

Надајмо се да није, те да свако и даље успева да докучи колико музика може да буде узвишена, да, бар накратко, наслути у музици ону почетну хармонију која је - како је тврдио Питагора - некада давно, у тмини васионе створила свет.

А ми који живимо на овим просторима, можда би било боље да се сетимо речи древног кинеског мислиоца Конфучија који је рекао да музика једног народа недвосмислено говори о његовом духу. Свима нам је јасно, без обзира на узраст, која музика код нас већ дуже време односи победу. Стога, уколико размислимо шта је рекао Конфучије, онда имамо озбиљан повод за забринутост.