Према попису из 2005. године у Кнежевини Монако има 32 409 становника, што је чини најгушће насељеном земљом на свету и другом најмањом државом на планети. Већ пет година у Монаку - парламентарној монархији - живи и петнаестогодишњи Растко Ковачевић, иначе рођен у Београду. На површини од само два квадратна километра, у Кнежевини Монако живи мање од двадесет одсто људи који су родом из Монака, односно, како они кажу - МонегасЬуе. Већину житеља чине Французи, Италијани, Американци, Британци и други. Француским као матерњим језиком служи се нешто више од половине становника. Око шеснаест одсто говори старим, моначанским (монегашким) језиком, што је својеврсна мешавина француског језика и италијанских дијалеката.

Наша најзанимљивија вест везана је управо за моначански језик. И ове године, право из руку принца Алберта II (који припада династији Грималди, владарима Монака од далеке 1297. године), уручена је прва награда за најбоље познавање моначанског - „Ленга Монегасца” - коју је добио Растко Ковачевић. Реч је о посебној дипломи и новчаном износу: то је награда за онога који је ушао у тајне готово заборављеног језика.

„Моначански језик је романски дијалекат који је измењен пре свега лигуријским дијалектом италијанског језика”, објаснио је за читаоце „Забавника” Растко Ковачевић.

„У Монаку се старији људи и даље углавном служе моначанским. Не постоје ни новине нити радио, а ни телевизијске емисије на том језику. Међутим, седамдесетих година прошлог века уведен је као обавезан предмет у основне школе. По мени, више звучи као италијански, него као француски...” - напомиње Растко.

Ако неко лако савлада француски, уз то и моначански, јасно је да је реч о особи посебно обдареној за учење страних језика. Чини се да је Растко баш таква особа. Уосталом, ево још неких података о његовом муњевитом савладавању свих тајни моначанског језика:

„Већ после прве године учења језика у Монаку, освојио сам прву награду за познавање тог посебног језика. Признање ми је уручио лично принц Реније III (1923-2005). Учио сам језик без икаквих тешкоћа и на испитима лако преводио са моначанског на француски језик. Сваке године глумио сам у позоришној представи на моначанском, а извођењу је обавезно приуствовао владар Кнежевине Монако. У гимназији је овај језик факултативан, али ја намеравам и даље да га изучавам, зато што у томе уживам! Иде ми баш лако. А награђени ученици увек добију и лепе новчане награде...”

Растко је рођен у Београду, а напустио га је кад је имао само две године - 1993. године. С родитељима се преселио у тропску Африку, у Габон. Будући да је у Габону службени језик француски, у вртићу је проговорио на француском. Мењао је и вртиће и школе, али и земље. Међутим, увек је ишао у француску школу. Једну годину провео је тако и на београдској Чубури. Ниже разреде основне школе завршио је ипак у иностранству: у Аману, Јордану, Бејруту, Истанбулу. У Монаку Растко живи последњих пет година. Ученик је школе „Саинт Цхарлес”, а сада истоименог колеџа. Увек је завршавао разреде са одличним успехом, али и с посебним наградама...

Наиме, сваке године, најбољем ученику завршног разреда основне школе и гимназије, принц предаје награду. Ове године „Награду принца Алберта II” за најбољег ученику колеџа „Saint Charles III” добио је Растко Ковачевић. Занимљиво је да, осим српског и француског, Растко говори и енглески, шпански, арапски и турски језик.

„Као мали почео сам да учим стране језике и то је за мене било некако природно. Француски сам научио у трећој години, на Блиском истоку учио сам арапски, а у Турској - турски... Не знам да ли ћу се у животу бавити изучавањем језика јер сам се већ определио да у гимназији идем на природно-научни смер. Много волим математику. Овде многа деца говоре више језика, и то није ништа посебно. Али,. ја читам и књиге на свим језицима које говорим.”

Растко себе не сматра бубалицом. У слободно време најрадије игра компјутерске игре, чита, али се свакодневно бави и спортом, атлетиком, веслањем и тенисом. То је одлика живота деце у Кнежевини Монако. О томе Растко каже:

„За разлику од Београда, у Монаку школа траје скоро цео дан, до шест сати после подне. Радним данима, захваљујући томе што живимо у малој земљи, моји вршњаци углавном се баве спортом, а викендом излазимо и дружимо се. Министарство за спорт и образовање брине о нама младима, тако да су нам доступни сви спортови. А довољно је да неко у Монаку буде ђак школе, па да има бесплатно часове клизања, једрења, веслања, тениса, пливања и то током целе године...”

Најбољи познавалац моначанског језика међу ученицима Кнежевине Монако овога лета поново ће бити у свом Београду:

„Београд много волим и долазим сваког лета за време распуста. У Београду имам своје друштво. Волим да се дружимо и памтим време које смо провели заједно. Понекад се изненадим колико моји вршњаци у Београду много тога знају: упознати су са свим што се дешава у свету и ни у чему не касне. Баш у Београду често нађем најновији музички или компјутерски диск. Уживам да посећујем београдска позоришта, дивна су. Али, од свега, најзанимљивија је ипак вожња градским аутобусима! То је прави доживљај!”

Растку је добро знано да се у занимљиву „пустоловину”, вожњу аутобусима, трамвајима и тролејбусима Градског саобраћајног Београда, његови вршњаци свакодневно упуштају. По свој прилици, такву пустоловину ђаци у Монаку никада неће доживети!