Музика у античкој Грчкој имала је значајну улогу. Нажалост, о њој имамо мало података јер је сачуван незнатан број музичких дела из тог доба. Подаци могу да се нађу у расправама грчких музичких теоретичара и филозофа, а многи закључци могу да се извуку и из ликовних и књижевних дела, као помоћних извора сазнања.

У животу старих Грка није постојао ниједан важнији чин који није био пропраћен музиком. Венчања, сахране и разни други верски обреди, али и обични пољски радови, обављани су уз пратњу музике.

Исто тако, она је доприносила да велике јавне светковине, игре и такмичења постану још свечанији. Атлетичар који је победио на такмичењу био је слављен посебним музичким композицијама.

Треба истаћи да су антички Грци о музици судили са етичког становишта настојећи да утврде колико им она доноси добра, а колико зла. Поседовали су лествицу вредности помоћу које су утврђивали вредност појединих песама или композиција. Наиме, веровали су да музика има такву утицајну моћ којој човек, хтео не хтео, мора да подлегне. По њиховом мишљењу, она у људима изазива и развија одлучност, храброст, радиност, мужевност, али исто тако и лењост, опуштеност и слабост.

Важно дрво шимшир

Стари Грци сматрали су да омладина мора да учи музику, наравно, добру музику. А колики су јој значај придавали најбоље може да се види из једне изреке познатог грчког филозофа Платона: „Што држава има бољу музику, то ће и сама бити боља!”

Најпопуларнији инструменти били су жичани (лира и китара), и дувачки, (аулос). Код поменута два инструмента, жице су, биле усправно постављене и доњим делом причвршћене за резонатор који је код лире прављен од корњачиног оклопа, а китарин од обичног дрвета. Жице су имале једнаку дужину и свака је могла да производи само један тон, чија је висина зависила од њене дебљине и затегнутости. Приликом свирања, ови инструменти држани су усправно и свирало се прстима или помоћу такозваног плектрона.

Број жица на лири и китари стално се мењао. У почетку их је било седам, потом осам. У 5. веку пре наше ере најпре су имале једанаест, а крајем тог столећа чак петнаест жица. Лира је била кућни инструмент и у Атини је учење свирања на њој било обавезно за омладину.

Аулос је умногоме личио на данашњу обоу - састојао се од једне цеви с рупицама, отворене на доњем крају. Горе се налазио двоструки језичак који се дувањем окретао и на тај начин производио тонове. Њихова висина зависила је од затварања и отварања појединих рупица. Овај инструмент најчешће је прављен од трске, шимшира, обичне или слонове кости, никад од метала.

Аулос се свирао уз све верске обреде а, осим тога служио је и за праћење војничких корака и покрета веслача. Постојале су посебне музичке школе у којима се учило свирање на аулосу, а свирачи су се звали аулети и били су нарочито познати они из Аргоса и Тебе. Појавом хришћанства аулос се изгубио.

Постојали су и такозвани диаулоси, две потпуно одвојене цеви чије је крајеве свирач истовремено држао у устима. Број рупица на аулосу и диаулосу био је различит - од четири до петнаест - и временом се повећавао, као и број жица на лири и китари.

Поред ових инструмената Грци су још знали и за харфу (салтерион), инструмент страног порекла, затим за велику египатску харфу „самбуку”, која је имала облик полумесеца. Од дувачких инструмената била им је позната флаута која се звала „монокаламна сиринга”, „поликаламна сиринга” и „Панова фрула”, али и кастањете, бубњеви и цимбале.

И за тугу и за радост

Грчка античка музика се, по свом облику, сврставала у неколико група. Најстарија група, која је у себи имала нечег достојанственог, звала се китародија. То је, у ствари, било соло певање уз китару. Певач је обично сам себе пратио свирањем на китари.

Аулодијом је била група где се певало уз аулос. За то су, наравно, била потребна два извођача, јер је аулос дувачки инструмент. Она није била популарна као китародија, па је тако рецимо, велики римски говорник Цицерон једном рекао да се аулоди регрутују из редова пропалих китарода.

Засебну групу чинила је чиста инструментална музика. Била је то такозвана китаристика, односно аулистика, зависно од тога да ли је преовлађивала китара или аулос. Аулоси су имали веома богат репертоар.

Посебно је био познат аулет Сакадес. Каква је била његова уметност најбоље може да се види из описа једног од његових дела, као што је борба Аполона са змајем Питосом. Помоћу аулоса изразио је уводно расположење, затим Аполоново изазивање змаја, њихову борбу (требало је приказати јеку труба и шкрипање змајевих зуба), Аполонову победу и његове победничке песме.

Китаристика је по свом репертоару била кудикамо скромнија јер дела за њу нису имала неки нарочит садржај. Сва уметникова тежња била је усредсређена на што вештије музицирање.

На крају вреди поменути хорску музику која је постојала од најдавнијих времена. Хорско певање пратили су китара, аулос или оба инструмента заједно.

Постојале су разне врсте хорских песама. Најстарије певање био је такозвани трен - песма жалости, оплакивања, затим, насупрот њему, пеан који је био песма радости, обично посвећена Аполону, па дитирамби, песме посвећене богу вина Дионису, које су певане обично у пролеће, уз учешће педесеторице играча и певача који су кружили око Дионисовог олтара преобучени у сатира, односно у козје коже.

Једна врста хорских песама биле су и химне посвећене свим боговима.

Из дитирамба су се, временом, развиле трагедије које се, у неку руку, могу сматрати јединством неколико уметничких облика.