Негде пред крај Другог светског рата, на хиљаде савезничких авиона, уз заглушујућу буку, летели су из Италије преко Херцеговине да бомбардују градове у Србији. Нама је речено да су то савезнички авиони који иду да бомбардују немачке ратне колоне и сви смо се радовали јер смо у то веровали, пошто су се Американци борили на истој страни као и ми. Истовремено смо се и плашили, нарочито ноћу, да неки авион не испусти бомбу или због квара падне на нас. И, чим би се чула бука авиона, ми бисмо се растрчали по шуми.

Те ноћи кад је ескадрила прошла изнад нас, негде изнад Каменог брда, чули смо необично зујање авиона, а потом јаку експлозију. Велика пламена лопта летела је према планини Ђед. Било је јасно да су пилоти сигурно погинули.

Дан раније гледали смо како се пилоти, натоварени бомбама, играју у ваздуху, пењу се изнад других авиона, или се спуштају што је нама изгледало веома смело и опасно, иако ништа нисмо знали о авионима.

Сутрадан је наишао Никола Ћанин са секиром преко рамена и џеповима пуним алата. Кратко се задржао и рекао где иде. Ја сам био радознао и замолио сам маму и баку да и ја пођем с Николом да видим како изгледа авион који се разбио и запалио.

Ни мама ни бака нису биле вољне да ме пусте док им Никола није рекао да ћу бити стално с њим и да ће ме он вратити кући. Кад смо стигли у село Заградци сељаци су нам показали где је пао авион. А и видело се како ветар на једном усамљеном дрвету дува свом снагом у куполу од падобрана. Рекли су нам да је тамо јутрос рано из села отишло неколико младића. Кад смо стигли, нашли смо те људе испод дрвета на коме се вијорио падобран. Дрво је било веома високо, можда и двадесет метара. Човек који је носио падобран, закачио се на сам врх јеле. Видели смо сви да се несрећник набо на суви шиљак врха јеле. Нисам смео више да гледам горе. Било ми га је жао, јер он је требало да нападне Немце.

Никола предложи: - Нема шта да чекамо. Ево секире, па обарајте дрво. Он више није жив, ал' морамо да га скинемо и сахранимо као човека.

Младићи су се смењивали јер су имали само једну секиру, а и она је била доста тупа. Кад је дрво пало, сви смо потрчали тамо. Никола, као најстарији међу нама, изнесе своју верзију догађаја која је могла бити тачна.

- Човека је избацила експлозија и однела му обе ноге. Како је отворио падобран нико никада неће сазнати. Несрећни човек није био жив када је пао на дрво јер нема трагова крви. Одсеците овде дрво и горе, изнад главе, па да га сахранимо као човека и пријатеља да га звери и птице не разнесу. Нећемо вадити дрво из тела, него ћемо га сахранити баш овако. Можда ће неко некада да га тражи. Рашчистите ову вододерину, спустите га и затрпајте камењем и плочама.

Тако смо и урадили. Пре него што смо то обавили, Обрен и Раде одсекоше падобранске конопце и смоташе падобран. Нико ништа није говорио. Вукота и Аким спустише покојника у канал, а онда смо сви почели да бацамо камење и мање или веће плоче. И, човек нестаде у јарку као да никад није ни постојао. Мене обузе некакав страх па побегох мало даље. Никола ме зовну да се вратим, што сам и учинио. Он нађе повећу плочу, постави је изнад његове главе и чекићем и шпицом, које је имао у џепу, написа „Пилот Смит”. Јефто га упита како зна да се он зове Смит?

- Па видиш да му на шлему пише СМИТ. Вероватно је шлем његов. Шлем затрпајте изнад главе.

Јефто је, пре него што смо га сахранили, извадио све ствари из џепова несрећног пилота и предао их Николи. Ту је био новчаник, слике породице и деце. Било је и новца, али га нико није бројао. Јефто, који је одсекао конопце, смотао је падобран и понео га. Кад смо стигли на ливаду испод сеоског гробља, Јефто рече:

- Овде ћемо поделити падобран јер је ова свила одлична за женске блузе и кошуље. Никола рече кроз смех:

- На мене не рачунајте. Она моја не зна ни да опере кошуљу, а камоли да је сашије. Мени не треба.

- Ни мени не треба. Мама би ме убила да нешто донесем с мртвог човека.

- Никола и ја смо пошли право до моје куће. Никола ме похвали и рече да сам исправно поступио, што сам се сетио да тако кажем.

- Па, чика Никола, ја сам то скупо платио. Једном сам с мртвог немачког официра скинуо сат и показао мами и баки. Оне су ме тако изударале и натерале да сат вратим мртвом човеку. Кад сам се вратио да оставим сат, са човека је све било скинуто сем гаћа. То никада мами нисам испричао.

Кад сам дошао кући бака ме је позвала да седнем у њено крило, па ми објаснила:

- Видиш, синко, мртвог човека мораш поштовати више него живог. Жив човек може да се брани речима, рукама, оружјем... Мртав човек је нем - беспомоћан. Ако му било шта узмеш, а њему је већ узето све на свету, од Бога је греота и људска срамота. Њега треба само људски сахранити, ожалити ако је рођак или пријатељ и ништа друго.

Никада касније нисам отишао у планину да обиђем гроб пилота Смита, а имао сам жељу. Спречила ме сама помисао да можда не бих нашао место.

Никола је Удби предао све ствари пилота Смита.