Животни удес римског песника Овидија, који је из „вечног града” био протеран у далеку и забачену пограничну тврђаву Томе на обали Црног мора, на месту данашње Констанце, на особен начин постао је симбол прогнаних интелектуалаца. Као што је добро познато, Октавијан Август је 8. године протерао великог песника у земљу Гета, на ушће Дунава, и никада му није било дозвољено да се врати, чак ни после императорове смрти. Нека Овидијева песничка дела изнела су га на зао глас и донела су му углед разузданог и скаредног поете који квари омладину и омета моралну обнову римског друштва. Стога су његови стихови званично оцењени као штетни, а може се претпоставити да је Овидијевом изгону из „града на седам брежуљака” допринела и умешаност у неке политичке сплетке на Августовом двору.

Овај песник несвакидашње обдарености, али и брбљиви козер, понижен и усамљен, остао је у бестрагији на Црном мору до своје смрти 17/18. године. То значи да је у прогонству провео читаву последњу деценију живота. Никог у Риму нису нарочито такле Овидијеве „Тугованке” и „Писма с Понта”, испуњене горком носталгијом и преклињањима за милост. Он се узалуд обраћао не само Августу и некадашњим моћним пријатељима, него и Августовом наследнику Тиберију. Отуда песникова носталгија за римским „салонима” и улицама постају нова, опсесивна тема његове поезије. Овидије наводи како са узбуђењем и устрепталошћу сачекује долазак ретких бродова са Апенинског полуострва. Истовремено, кроз сећања замишља како у Риму бруји живот који му је потпуно недоступан.

Овидијев усуд у потоњим вековима доживео је велики број људи од пера. Навикнути на престоницу, где се одвијао буран интелектуални живот и где се увек нешто догађало, сви они су тражили ако не помоћ, а оно бар разумевање оних којима су се обраћали у својим писмима. На оваквим примерима интелектуалаца осуђених да бораве у некаквој недођији, на посебан начин су се преламали и веома сложени и вишезначни односи између престонице и провинције, својствени готово свим друштвима и свим епохама.

Када је Византијско царство у питању, најчешће се радило о црквеним прелатима (високим црквеним достојанственицима) који су по службеној дужности морали дуго да бораве дубоко у унутрашњости, а тако далеко од сјаја Цариграда. Истина, жалопојке духовника неретко попримају обележја општих места, али то ниуколико не умањује њихову искреност. Сасвим је разумљиво да су ондашњи образовани људи били веома везани за Цариград и да су одлазак у провинцију доживљавали као немилосрдно прогонство или страдање.

Један од првих црквених великодостојника, који је оставио горко сведочанство о свом боравку у малоазијским беспућима, био је Григорије из Назијанза, односно Григорије Богослов, како се он још означава у теолошкој литератури. Реч је о чувеном хришћанском писцу 4. века, уз Василија Великог и Григорија из Нисе, припаднику знамените тројке кападокијских отаца. Он је кратко време био и првосвештеник Цариграда (380-381). У својој поетској аутобиографији, која је позната под латинским називом „Де вита суа”, Григорије Богослов за своју дијецезу Сасиму у малоазијској области Кападокоји нема лепих речи. Напротив, он је описује као прљаву станицу за замену коња на раскрсници путева. Тако можемо да прочитамо следеће речи: „Кочијашко село које лежи насред пута у Кападокији, који се ту рачва на три различите стране, без воде, без зеленила, потпуно недостојно било ког слободног човека, права правцата проклета и скучена рупчага. Посвуда само прашина, бука и кола, јадиковке и уздаси, прогон, мука, окови. Једини становници су странци и скитнице. Таква вам је била моја сасимска дијецеза.”

Ништа мање негативна и упечатљива нису ни сведочанства духовника Лава који је у другој половини 10. века био митрополит Синаде (данашњи Сухут). Он је у очајању византијском цару скренуо пажњу на тешке услове живота у својој дијецези, у малоазијској области Фригији:

„Видите, ми не производимо маслиново уље; то нам је заједничко са свим становницима теме Анатолика. Због велике надморске висине и кратког времена раста наша земља не рађа винову лозу. Уместо дрвета користимо ’царцикион’ који је заправо прерађена балега, одвратна и смрдљива. Све остале потрепштине за здраве и болесне морамо да набављамо из теме Тракесијанаца, из Аталеје, или пак из самог главног града.”

Речима које одишу скрушеношћу, митрополит Лав молио је цара да не дозволи да он живи као животиња од јечма, сена и сламе, пошто је земља око Синаде толико неплодна да на њој не може да успева чак ни пшеница. Могуће је да је овај црквени угледник понегде изнудио неку врсту саосећања, али се његов положај ипак није битније поправио.

Јован Мавропод, угледни византијски учитељ и књижевник 11. столећа, своје постављење на место митрополита малоазијског града Евхаите (данашњи Авкат), с правом је доживљавао као прогонство. Свој веома дуг боравак у том региону, који је потрајао читавих четврт столећа (око 1050-1075), „заслужио” је тиме што у својим литерарним саставима није довољно ласкао владајућем цару Константину IX Мономаху (1042-1055). У тој удаљеној провинцији Јована Мавропода тиштала је пустош, коју је, ослањајући се на свог омиљеног писца Григорија Назијанског, описао као ненастањену, без имало љупкости, без дрвећа, без зеленила, без шума, без сенке, потпуно варварску и некултурну, непознату и без угледа.”

Пример незадовољног, па и озлојеђеног интелектуалца у провинцији је Теофилакт, који се крајем 11. и у првим годинама 12. столећа налазио на положају охридског архиепископа. Његова сачувана писма речито казују колико је био разочаран боравком у тамошњој нецивилизованој средини. За паству охридске архиепископије, с којом је долазио у додир, он је записао да су нечисти варвари који смрде по задаху својих кожуха и који су још сиромашнији средствима за живот него што су богати злоћудношћу, а онда је завапио: „Ослободите ме из тог срамотног ропства ви који то можете јер ћу иначе отићи пре часа који утврђује Бог, због срџбе, као син који није учинио ништа достојно оца.”

Слично незадовољство провејава и из сведочанстава других црквених великодостојника који су силом прилика службовали далеко од престонице, те су стога били гневни и веома нерасположени према људима који су их окруживали. Духовник Никола, митрополит на острву Крфу, иначе савременик и кореспондент Теофилакта Охридског, за паству у својој дијецези каже да је зла и да ко год тамо живи има само штету. Никола Музалон, који је од 1110. до 1115. године био архиепископ Кипра и који је поднео оставку на свој положај, спреман је да тамошње становнике назове дивљацима.

Неприкривено незадовољство пробија и из преписке Михаила Хонијата, који је између 1182. и 1204. седео на столици атинског митрополита. Реч је о једном од највећих византијских интелектуалаца, иначе старијем брату чувеног историчара Никите Хонијата. За Михаила Хонијата је град у који је био послат наликовао правом правцатом Тартару. У хеленској митологији Тартар је мрачан бездан испод подземног света у који је Зевс бацио титане, кад су се побунили против њега, и у ком бораве грешници и злочинци. У писмима, које је слао својим цариградским пријатељима, Михаило Хонијат се жалио на велико сиромаштво месног становништва и на недостатак не само књига и образованих саговорника, него чак и вештих занатлија.

Осим тога, митрополит Атине писао је да се осећа као Јеремија у Јерусалиму који су разрушили Вавилонци. При том, Михаило Хонијат алудира на судбину старозаветног пророка који је остао у домовини како би помогао да се среде прилике у опустошеној земљи. Ваља указати и на чињеницу да је седиште митрополита Атине у средњем веку било на Акропољу, док је Партенон служио као Богородичина црква. Све то је Хонијата болно подсећало на чињеницу како је „оно доба које је волело науку и уживало у њеном преобиљу заувек прошло, и да га је заменило време које је непријатељски расположено према музама.”

У богатој писаној заоставштини Михаила Хонијата можемо да прочитамо следеће речи: „Изгубио сам језик, одузет ми је глас, једном речју постао сам варварин јер дуго живим у Атини!” Добро је познато да је Атина, једно од најважнијих средишта античког света, у византијској епохи доживела судбину да буде релативно безначајан провинцијски град. Штавише, Михаило Хонијат је у својим тужбалицама склон да је упореди и са подземним светом - Хадом. Занимљива је појединост да атински митрополит није био задовољан чак ни вином које му је у његовој епархији било доступно. Он, наиме, наглашава да га никад није привлачило вино којем се додаје смола, те оно стога има особен укус. Михаило Хонијат пише како завиди свом пријатељу Димитрију Дриму, који живи у Константинопољу и има широк избор могућности. Као становник Цариграда у прилици је да проба вина која у престоницу на Босфору доспевају са острва Еубеје, Хиоса и Родоса. Ипак, упркос примедбама, Михаило Хонијат није оклевао да пише византијском цару Алексију III Анђелу (1195-1203) и да се жали на локалне државне чиновнике у његовој дијецези који су тамошње ионако сиромашно становништво излагали немилосрдним пореским наметима. Уз то, учени духовник јуначно је штитио Атину коју је у лето 1204. године угрозио обласни господар Лав Згур.

Сличног становишта као и наведени црквени великодостојници био је и Теодор Потамије који је живео у другој половини 14. и почетком 15. столећа. По свој прилици, школовао се у Солуну или Цариграду, а после 1370. морао је да напусти отаџбину и око тринаест година проведе негде међу неотесаним људима који су говорили варварски језик. Није лако одгонетнути да ли је то било у областима којима су владали Турци или, вероватније, на подручјима под влашћу Латина.

Када се узму у обзир изнесени примери незадовољних црквених достојанственика, онда намах постаје схватљивије зашто су се епископи трудили да што чешће долазе у Цариград и зашто су потом одуговлачили с повратком у своје дијецезе. Забележени су и случајеви да се духовницима није толико милио повратак међу своју паству и да су понекад чак и неколико година остајали у византијској престоници. Да је такав незгодан обичај узимао маха, показује и чињеница да је још цар Јустинијан I Велики (527-565) морао да интервенише против епископа који су веома често путовали у Цариград. Због тога не треба да изненађује податак да је касније чак донета и наредба која је прописивала да епископи не смеју да одсуствују из своје епархије дуже од шест месеци.

Поменути Лав из Синаде, протестовао је против такве одредбе. Своје неслагање образлагао је околношћу да су у оновременим условима путовања, какви су иначе владали у средњем веку, црквеним великодостојницима из удаљених епископата дозвољаване само кратке и, заправо, недовољне посете престоници. У сваком случају, изгледа да су се сви законски и црквени прописи, чији је циљ био да приморају епископе да одиста бораве у својим епархијама, углавном показали неделотворним. Ова невоља нарочито је добила на замаху почев од краја 11. века, када су малоазијске провинције, једна по једна - а са њима и средишта многобројних епископија и митрополија - почеле да прелазе у руке Селџука. Последица турског напредовања била је и та да је све већи број епископа имао стално боравиште у Цариграду или је, пак, често, мада не и увек, користио оправдан изговор како због ратних сукоба или територијалних губитака једноставно нису у стању ни да допру до својих епископија.