Архитекта Григорије Самојлов лепим зградама и кућама украсио је многе градове. Неке од њих сигурно и знате, пролазите поред њих, а у неке сте можда и свраћали а нисте знали да су посебне зато што их је пројектовао Григорије Самојлов. Рецимо, у Београду немогуће да нисте уочили здање у коме је „Позориште на Теразијама”, можда сте били у згради Машинског факултета и пели се главним степеницама које као да лебде у ваздуху, или у Југобанци у Улици краља Петра, првој згради од стакла у Београду, или сте се дивили унутрашњости хотела „Москва” и Српске академије наука и уметности, или сте можда у Нишу уживали у акустици Летње позорнице, или у лепоти фасаде „Нишаве” - прве зграде са тоалетима у сваком стану, или сте се у Лесковцу зачудили савременом изгледу зграде са апотеком у Улици краља Александра иако је зидана непосредно пре Другог светског рата.

Григорије Самојлов био је Козак. Његова породица била је угледна и добростојећа. Међутим, кад је Русију захватила револуција, морали су да траже спас пред бољшевицима. Самојлов и његов отац успели су да се укрцају на последњи брод који се отиснуо из Крима. Породицу више никада нису видели. Бољшевици су покушали топовима да зауставе брод, али нису успели. Тако су отац и син Самојлов 1921. године стигли у Београд, и постали једни од 40.000 руских емиграната у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Григорију је било 17 година.

Убрзо по доласку у Београд умро му је отац и за собом оставио само успомену и орден Свете Ане. Помоћ Руске заједнице при Руском посланству била је недовољна и једини излаз да би преживео била је војна школа. Војна школа у Билећи није га омела да настави где је пре тога стао - Григорије Самојлов у Русији је завршио средњу сликарску школу. У Београду је уписао Архитектонски одсек Техничког факултета. Његов пројекат „Југословенски Пантеон” био је најзапаженији на изложби дипломских радова 1930. године. Међутим, Самојлов тог дана ипак није био срећан.

„После обављене свечаности, све моје колеге, окружене родбином и пријатељима, пожуриле су весело својим кућама на ручак да прославе добијене дипломе. Оставши сам на улици и немајући с ким да поделим радост, тужан и уморан отишао сам у свој скроман момачки стан у сутерену, прилегао на кревет и одмах заспао. Тако сам започео свој нови живот као архитекта.”

С угледом одличног студента, није му било тешко да допре до бироа Александра Ђорђевића, тада познатог и признатог архитекте, који је пројектовао зграду Белог двора. Александар Ђорђевић био је наш најбољи представник француског академизма, па је и Самојлов усвојио тај стил тада омиљен у архитектури Европе. Француски академизам лако је препознати најпре по такозваним француским балконима - високим прозорима са малим ниским украсним решеткама од кованог гвожђа одмакнутим од зида, затим по мансардама са прозорима поред којих су украшене скулптуре. Ђорђевић је Самојлова упослио као сарадника у разради неколико великих пројеката, као што су Београдска берза и Бели двор, што их је зближило толико да је Ђорђевић кумовао на венчању Самојлова и Данице Љујић.

У првим самосталним пројектима Григорија Самојлова види се да је осим француског академизма примењивао и друге тада виђене стилове, наравно у зависности потреба здања које пројектује. Рецимо, зграда у Београду на углу Доситејеве и Скендер-бегове улице рађена је у духу модернизма, као и „Нишава” у Нишу, док је задужбина Луке Ћеловића у Београду, на углу Андрићевог венца и Улице кнеза Милоша, пројектована с видним примесама арт декоа. Породичне куће и виле, које је Самојлов пројектовао као да су из бајке. Рецимо, таква је вила Марице Поповић, чувене глумице пре Другог светског рата, у Сењачкој улици у Београду. Увучена од улице, оивичена је зеленилом, с фасадом од камена, дрвета и кровом од ћерамиде, чиме је избегнут осећај тежине због конструкције од армираног бетона. Прозори су са шалонима са срцима и цвећем од дрвета, а фасада је украшена детаљима. У сваком од њих очигледна је љубав аутора према кући.

У време кад је пројектовао ове куће из бајке, Самојлов је урадио и своје најзначајније дело - зграду Пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке на Теразијама (како гласи њен пун и званични назив) - познату као Палата биоскопа „Београд” јер се у њој налазио тада најсавременији биоскоп на Балкану. Касније, годину дана пред смрт, Самојлов је тај простор прилагодио потребама Позоришта на Теразијама, које се и сада ту налази. Здање Пензионог фонда постало је његов заштитни знак. Она је једно од најзначајнијих остварења Београдске архитектуре с краја тридесетих година прошлог века.

Најпривлачнији њен део био је, свакако, биоскоп „Београд”. Простор за биоскоп закупио је од Народне банке Илија Ђорђевић за тридесет хиљада тадашњих динара месечно. Циљ Народне банке био је да високим киријама надокнади 27 милиона тадашњих динара, колико је коштала изградња. Илија Ђорђевић хтео је да унутрашњост простора који је закупио пројектује неки други архитекта.

„Мене је то наљутило, па сам предложио Мићи Протићу, директору Банке да победи ко је бољи од нас двојице. И, кад је Ђорђевић видео шта сам ја пројектовао, поцепао је пројекат свог архитекте” испричао је у једном интервјуу Самојлов.

На отварању биоскопа оркестар је свирао Дебисија, али, у част пројектанта, биле су ту и балалајке и најлепше руске песме. Самојлов се касније сећао да толико похвала није добио за целу зграду колико за биоскоп у њој. Пре улаза је ходник чији су под и таваница од полумермера, а зидови од црног стакла. Изнад улаза је медаљон на коме је балетски пар, рад вајара Загородњака. Две благајне су од полумермера, једна за продају улазница за партер, а друга за балкон. Изнад благајни, биле су електронске табле.

„Нигде то нисам видео, ја сам измислио таблу која је показивала слободна места. Продавачице су, чим продају карту, притиском на дугме гасиле лампицу табле која је означавала продато место. Али, то није дуго радило. Причало се да су продавачице намерно поквариле табле да би имале мање посла.”

Изнад полукружних степеница које воде у хол је купола. Хол је полукружан, али огледала изнад улаза у гледалиште стварају утисак пуног круга. Ова идеја Самојлова да огледалима визуелно повећа простор, сада се налази у уџбеницима нацртне геометрије за будуће архитекте. Испред биоскопског платна поставио је бину са три завесе. Ова дворана имала је прву климатизацију у граду. Самојлов је причао да је тражио савет од „Џенерал моторса” како да реши климатизацију, али на крају је ипак све сам пројектовао, као и акустику. Тада је о томе било изузетно мало литературе и то на страним језицима, па је Самојлов, да би пројектовао биоскоп с добрим звуком, превео те књиге и - направио тада најакустичнију салу.

Занимљива је и прича о храму светог Арханђела Гаврила у Београду, у Хумској улици. Милан Вукићевић, тадашњи народни посланик, желео је да подигне цркву у спомен страдалима у балканским ратовима и Првом светском рату, и унајмио је архитекту Петра Поповића. Међутим, Вукићевић није био задовољан резултатом. Пошто му се допадала кућа његовог адвоката Аркадија Милетића, коју је пројектовао Самојлов, позвао је Самојлова. Била је субота ујутро. Питао га је да ли може до понедељка ујутро да му донесе пројекат цркве. Самојлов је пристао и у заказано време ушао са готовим пројектом у Вукићевићев кабинет. Вукићевић је гледао план, размишљао, и питао Самојлова да ли може мало да подигне куполу. Самојлов је одговорио одречно, захвалио Вукићевићу на сарадњи и кренуо ка излазу. Имао је тридесет три године и био му је преко потребан новац, али није хтео да одступи од свог уверења. Али, Вукићевић га је зауставио речима: „Добили сте посао!” Пресудна је била управо Самојлова одлучност и убеђеност.

Кад је почео Други светски рат, Самојлов се, као официр, нашао с војском у Сребреници. Пре него што су их Немци заробили, он је скинуо официрске ознаке јер није желео да буде повлашћен. Рат је провео у заробљеничком логору Бад Сулци, а затим је, пошто је сломио ногу и био неспособан за рад, премештен у Сталаг IX-Ц код злогласног Бухенвалда. Тамо је пројектовао иконостас у капели. „Још негде 1943. године, наш логор је посетио генерал СС, командант свих заробљеничких логора у Немачкој кога су ословљавали са Хер Граф. Он је претходно обишао француски и белгијски део логора, где је видео њихове капеле, примитивно рађене од картона и различитих јефтиних материјала, закуцаних на нерендисане чамове летве. Не нашавши код нас капелу, он је упитао логорског официра: „А где је српска капела?” Капетан Леман, који је имао лоше искуство са српском војском на Солунском фронту, презриво је одговорио да смо ми Срби и Цигани и да немамо своју културу. Стајао сам близу њих, добро сам чуо, и то ме је страшно увредило. Решио сам да им докажем супротно и да израдим најлепшу капелу, са правим иконостасом у српсковизантијском стилу.”

И, тако је и било. Самојлов је пројектовао иконостас са детаљима дрвореза, икона, свећњака и осталог, према димензијама празне бараке коју је добио за капелу. Он и његови другови откупљивали су дотрајале храстове прагове и алатке плаћајући их цигаретама, кафом и чоколадом из пакета које су добијали од куће. Пријатељи логораши помогли су му да изради иконостас. Насликао је Христа са ужетом око руку, али прекинутим, што је био симбол њихове наде да ће се ослободити. По ослобођењу, иконостас је постављен у капели на Централном гробљу у Београду. Данас је под заштитом Унеска.

Након повратка у Београд, Самојлов је наставио да ради оно што и пре рата: да улепшава градове и да учи своје будуће колеге. Предавао је Архитектонику са историјом уметности, Народну архитектуру и уметност, Слободно цртање, Акварелисање, и Архитектонску акустику. Пензионисан је без иједног дана боловања. Умро је 1989. године.