Судећи по новинским написима и рекламама, од свих техничких изума на прелазу између 19. и 20. века, филм је био најомиљенији. Београд је тада имао око 90.000 становника и 11 путујућих биоскопа! Ту нову моду донео је Андре Каре, један од изасланика браће Огиста и Луја Лимијер, изумитеља кинематографа. Од када је 6. јуна 1896. године завртео прве покретне слике у кафани „Златни крст” на Теразијама, филм је постао најтраженија забава, што је Београд учинило битним одредиштем власника кинематографа.

Први биоскопи били су путујући. Опрема им је била једноставна, јефтина и покретна: потребан је био само пројектор и платно (мада је и обичан зид био довољан) које би њихови власници лако селили из места у место и вртели покретне слике у некој изнајмљеној кафани. Филм је био нем, без тона, и једино што се чуло током пројекције су коментари публике и изузетно бучан звук пројектора. Музика кафанског пијанина била је прва пратиља покретним сликама. На почетку није имала никакве везе с радњом, музичари су свирали оно што знају. Након музике следе промене које нису биле умногоме повезане с филмом. На пример, биоскоп Георга Нартена имао је више од двеста места, удобне столице и наслоњаче распоређене по редовима, музичку пратњу на пијанину, преводиоца наслова и репертоар који је одговарао и омладини а не само одраслима. Током боравка у Београду 1907. године, Нартен је закупио кафану угледног хотела „Париз”, власништво Светозара Боторића, место окупљања угледних грађана а највише радикала. Могуће да је том приликом Боторић одлучио да се бави филмом.

Иначе, Светозар Боторић био је послован и изузетно успешан човек, који је непогрешиво умео да осети посао који ће му донети приход. Судећи по написима дневне штампе, такав је био од младости: почео је као бакалски шегрт, а већ у двадесетпрвој, 1896. године, био је власник колонијалне радње и кафане на Теразијама. Три године након тога закупио је хотел „Париз” на Теразијама који се налазио до данашњег хотела „Касина”. Боторићев хотел имао је 36 соба, у партеру пивницу и кафану са 120 столова, просторију за шах и домине, „парно грејање, електрично светло, модеран намештај, вентилацију, телефон, близу је станици електричног и коњског трамваја”, како је писало у новинској реклами. Свестан да путујући биоскопи значе већу понуду, односно већу зараду, Боторић им је отворио врата свог хотела. Осим увећања иметка, ова одлука донела му је и животну промену: Светозар Боторић почео је да се бави филмом.

„Мали журнал”, тадашње омиљене новине, објавиле су 13. децембра 1908. године следећу вест: „Гранд биоскоп код Париза. Данас, у недељу, даје своју прву представу са изванредним програмом овде још невиђеним. За време представе свира војна музика.” Било је то отварање „Гранд биоскопа” Светозара Боторића, првог сталног биоскопа код нас. Рекламирала га је готово сва тадашња штампа. На програму су најчешће били филмови из париске „Пате Фрер” радионице тадашњег најпознатијег произвођача филмске опреме и филмова. Пошиљка из Патеовог представништва у Будимпешти стизала је за два дана. Један програм био је на репертоару неколико дана, а састојао се од више филмова разноликих по врсти и трајању, што је у реклами тачно навођено: историјска, љубавна, ратна, драма, затим детективски филм, пантомима, трик, бајка, спорт, поучни филм (приближно данашњем документарном филму), новости. На крају је била комедија или нешто што ће орасположити гледаоце. Програм у биоскопу мењао се два пута недељно. Биоскопи су иначе размењивали филмове, а за то су били задужени дечаци који су од једног до другог места носили ролне с филмом и често добијали грдњу због кашњења. Цена улазнице у Боторићевом биоскопу била је један динар, што је била средња вредност у поређењу с конкурентима. И Боторић је, као и остали, давао бесплатне улазнице за редакције и за представнике власти. Није било биоскопа ни у Београду ни у унутрашњости, чији се власник није обогатио -толико је филм био омиљен.

Овоме су, наравно, допринеле и рекламе. Боторић је рекламирао свој „Гранд” у 13 дневних листова. Осим програма биоскопа истицан је и произвођач филма, квалитет пројекционих уређаја, продуцент, глумци, гледаност филма у другим градовима, а посебно се наглашавало када је филм рађен по делу познатог писца. Све се то наводило претерано и пренаглашено. На пример: „Госпођа с камелијама - слава генијалног француског писца Александра Диме Сина створиће бескрајно уживање београдској публици”, или: „У Гранд биоскопу у хотелу Париз на Теразијама, поред осталих одабраних програма који још никад нису у Београду приказани, данас, 19. јануара увече, приказаће се варварство Хенриха III Убиство војводе од Гиза од Хенри Лаведана, члана Француске академије, писца Нове игре, Стари гек, Двобој”.

У рекламама из септембра 1911. године уз Боторићево име пише да је он Патеов заступник за Србију и Бугарску, што значи да је он изнајмљивао и продавао њихове филмове, пројекционе уређаје и сав остали прибор за биоскопе. Такође је нудио и услуге сервисирања и поправљања. Након две године Боторић је набавио и лабораторију за монтажу текста на српском. Наиме, кад слике немог филма нису биле довољне да објасне радњу, прибегавало се натписима између слика, мутацијама. Филмови су имали натписе на језику земаља из којих су увезени, па их је током пројекције преводио тумач или рецитатор - како су називали преводиоце. Тумаче су имали још и путујући биоскопи: „Свако приказивање тумачи се посетиоцима кратко и јасно,” пише у једној реклами, а у једном новинском тексту помиње се Тодор Најдановић из Ниша, чијим су се тумачењима „интелектуалци згражавали, а простији људи смејали, што је тумачу годило.” Уз рекламу програма за Боторићев „Гранд”, пре него што је набавио лабораторију за монтажу текста, за филм „Понори” из Данске пише: „Управа је нарочито одштампала опис ове сензационалне драме”.

Филм је за Боторића био посао као и сви претходни којима се бавио вођен осећањем за успехом и зарадом. Међутим, догодило се нешто што није планирао: Боторићу се филм толико допао, па је одлучио да новац који је зарадио од приказивања туђих филмова уложи у снимање својих и постане први продуцент у Србији. За 14 филмова поуздано се зна да су снимљени његовим новцем, а из приче сниматеља који су тврдили да су их снимали за Боторића још два. Од њих, два филма била су играна.

Боторић је био самоук и о филмовима је научио гледајући их. Вести о овом технолошком чуду стизале су у Београд зачуђујуће брзо (подсетимо да су Београђани први пут видели филм само пет и по месеци након што су браћа Лимијер у Паризу први пут показала свету свој изум), па је Боторић могао да буде у току са свим новитетима. Затим, могао је и да види како се рукује камером (пројектор је постајао камера ако му се окрене извор светла) зато што су сниматељи боравили у Београду још од појаве филма, прво Лимијерови а затим и Патеови. Они су снимали репортаже какве данас праве рецимо за ЦНН, а њихови снимци гледали су се свуда по свету. Позната је прича о снимању Боксерског устанка у Кини. Кад се чуло за тај догађај, Патеови сниматељи одмах су кренули да га сниме, али су због начина како се тада путовало закаснили - устанак је био угушен. Међутим, то их није омело да обаве задатак: окупили су Кинезе који су одиграли борбу устаника, снимили тај изрежирани догађај, и свет је сазнао о Боксерском устанку!

У Београду Патеови сниматељи снимају свакодневне прилике: пијацу, коњичке трке, обичне људе, краљевску породицу - сликају стварност. Једног од њих, Луја де Берија, Боторић је упослио да снима његове филмове. О Лују де Берију поуздано је једино да је био Аустријанац. Не зна се да ли је био Патеов сниматељ како се издавао, јер његово име није нађено на платном списку овог предузећа. Касније се чуло да је аустријски шпијун, али то није доказано. Највероватније да је Луј де Бери био „фриленсер” који је у Боторићу нашао добар извор зараде. Зашто је Светозар Боторић изабрао баш њега - не зна се, тек, његово име појавило се 2. августа 1911. године на шпици прве Боторићеве продукције филма „Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на Бањици 26. јуна 1911. године”. У новинама је тог дана објављено да „Гранд биоскоп у хотелу Париз приказује од вечерас први део слика са свечаности приликом предаје старих и пријема нових војних застава која је била на Бањици 26. прошлог месеца (по старом календару). На слици се види рапорт команданта параде Њ.В. Краљу, официрски кор, освећење застава, краљ у ложи с министрима. Овај свечани чин кинематографски је израђен код чувене куће Пате Фрер у Паризу. За овај програм бесплатне улазнице не важе.” Гледаоци су били одушевљени што виде домаћи филм о нечему што им је познато и што је из њихове околине. Стручна критика тада није била уобичајена, а нађен је само новинарски коментар који тврди да је „слика израђена веома тачно, јасно и заслужује сваку пажњу.”

Квалитет слике тадашњих филмова знатно је већи од данашњих. Тада се снимало на нитратној траци која је непостојана и запаљива, али је зато видно боље резолуције и оштрине, а постојаност боја је већа. Међутим, без обзира на те квалитете, прешло се на ацетатну траку управо зато што нитратна има особину да се без икаквог повода запали: можете је чувати на температури апсолутне нуле, у безваздушном простору, под водом - ништа не вреди. А кад се запали, немогуће је угасити све док не изгори и претвори се у прашину или желатинасту материју. Најчешће се запали у кутијама, а готово никад за време пројекције.

После документарца о предаји застава, тог лета Боторић снима филм за филмом: о десетом словенском новинарском конгресу, о свечаности поводом рођендана краља Петра, о одласку краљевске породице у Петроград поводом удаје принцезе Јелене, али и два играна филма, „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа” и „Улрих Цељски и Владислав Хуњади”. Били су то први играни филмови у историји нашег филма.

Ако у „Забавнику” нисте читали о Карађорђу, ево неколико основних детаља. Тема овог филма Боторићу се једноставно наметнула: живот великог вожда био је чест у културном програму престонице, а тема је била по вољи и радикалима који су се окупљали у хотелу „Париз”. Основа сценарија била је Вишњићева песма „Почетак буне на дахије.” Било је то наше прво литерарно дело прерађено за филм. Боторић је упослио тада најбољег редитеља - Чича Илију Станојевића, и свог старог сниматеља Луја де Берија. Станојевић није имао филмског искуства, али је био сигуран да му је за тај посао сасвим довољно искуство које је стекао као глумац и редитељ у Народном позоришту. Окупио је колеге са којима је радио у позоришту сматрајући да ће му то олакшати посао. Костиме су узели из позоришне гардеробе и из Народног музеја. Чича Илија Станојевић веровао је да је филм позориште простора, његово популарно издање, и могућност да се наше илузије учине стварним. Током снимања увидео је да претварање призора из живота у неме слике није најједноставније, да због покрета којима су замењиване речи цео подухват може да постане гротеска, па је стално подсећао глумце да је камера исто што и гледалиште, али је у већини призора успео да постигне уверљивост.

Готово сва штампа известила је о Боторићевом филму „Карађорђе”. „Чувена фирма, Пате Фрер, из Париза јуче је завршила кинематографска снимања за цео Карађорђев живот. У овај циклус ушла је и Мишарска битка, која је јуче снимљена на Бањици. Филм је дугачак 1800 метара, а израда му стаје 20.000 динара.” У филму је учествовало више од хиљаду статиста и војна коњица. Након премијере 23. октобра 1911. године (за новинаре је одржана посебна пројекција дан пре), оцене у штампи биле су изузетно добре: „Од слика најбоље су изведене: на кладенцу, кад Ђорђе одводи Јелену, збор у Орашцу и кад дахије хватају по небу прилике; и остале слике лепо су изведене, али се ове три издвајају”. Новинари препоручују и да „не би било рђаво кад би се и надлежни заинтересовали за ову ствар и да је помогну како бисмо могли гледати нашу историју.” Оцењују и „да је слика ванредно лепо израђена”.

Охрабрен успехом свог првенца, Боторић са Станојевићем и Лујем де Беријем одмах почиње наведени филм, „Улрих Цељски и Владислав Хуњади”, који је, како је речено на почетку овог текста, постао поново доступан тек у јуну ове године. „Улрих” је историјска драма надахнута догађајима из 15. века, а Боторићу и публици занимљива због тада присутне замисли уједињавања југословенских народа. Овај филм прављен је по обрасцу тада изузетно популарног филма „Убиство војводе од Гиза”, јер се судбина његових ликова могла поистоветити са ликовима легенде о Цељском и Хуњадију. Наиме, као што се Хенрих III и војвода од Гиза боре због династичке превласти и као што Хенрих победи преваром, исто тако се Цељски и Хуњади боре за власт у Угарској. Цељски долази у Београд код заповедника града Хуњадија на преговоре. Чим је ступио у тврђаву, дижу се градски мостови и онемогућавају људима Цељског да уђу у град. Улриха опколе и у свађи га убију.

Филм је премијерно приказан наравно у Боторићевом „Гранду” 14. децембра 1911. године, две недеље након „Карађорђа”. Причу о Карађорђу сви су знали, а причу о Цељском и Хуњадију само неки интелектуалци. За просечног гледаоца то је био један од бројних историјских филмова о заверама. Остао је слабо запамћен, а штампа о њему није писала. Доскора се мислило да је изгубљен. Међутим, испоставило се да већ деценијама чами у Аустријској кинотеци и да нико не зна да је тамо јер је филмска трака била без шпице са насловом, па је у каталогу уписан само под редним бројем, као безимени филм. Нову премијеру доживео је овог јуна, поводом прославе стодесетог рођендана филма у Србији.

Снимајући игране филмове, Светозар Боторић изложио се великим материјалним издацима. Није добио помоћ од двора и државних установа као што је очекивао. Због финансијског губитка одустао је од великих филмова и задовољио се снимањем кратких пригодних прича тек да би програмом свог биоскопа одолео конкуренцији. Један од таквих филмова, „Циганску свадбу” (режија Чича Илија Станојевић, сниматељ Луј де Бери) откупио је „Пате Фрер”. „Чича Илија Станојевић продао је фирми Пате Фрер филм у коме су приказани српски Цигани. Ту је циганска свадба и туча, прави чергашки живот. Фирма ће то и умножити, те ће се одсад у биоскопима гледати наши Цигани”. Био је то једини Боторићев филм који су откупили у „Пате Фрер”.

Први светски рат омео је Боторића да заврши серију „Кроз нову Србију” започету 15. новембра 1915. године премијером филма „Кроз јужну Србију” о прослави годишњице ослобођења Битоља. Према казивању Славка Јовановића, сниматеља овог филма, камером је све забележено: од поласка народа и престолонаследника из Београда ка Битољу, до прославе. Новине су препоручивале да „ко хоће да види Нову Србију нека не пропусти ову прилику да посети биоскоп у хотелу Париз, тим пре што цене нису повишене да би се дала могућност свакоме да види слику прве Нове Србије.”