Већ се годинама претварам да више нисам дете, и као доказ свима на увид нудим чињенице да имам већ двадесет седам година, одслужен војни рок и да у основној школи предајем деци која за себе не могу да изјаве ништа слично. Кад јесам био дете, дакле пре двадесет две године, научио сам да читам преко стрипова. Једноставно, нико није желео да губи време читајући ми текст у облачићима, а ја нисам желео да губим време гледајући слике, па смо то мање-више лако решили - родитељи су могли да се посвете пречим, а ја лепшим пословима. Читао сам, нарочито као мали, ама баш свашта. Гутао сам новине и књиге као незасит, преждеравао се најразличитијим насловима страшћу правог литерарног гурмана у каквог сам временом израстао... Али никада нисам заборавио одакле сам кренуо, шта ме је увело у читање - наставио сам да читам стрипове. Прочитане стрипове сам, веровали или не, памтио! Не баш све и не баш целе, наравно, али занимљиве дијалоге знао сам да понављам до бесвести. На пример, као клинац наизуст сам знао огроман број дијалога из Кет Клоу Банета Керца, целу Песму смрти Конана Симеријанца из друге Конан саге, а и данас поприлично владам занимљивим репликама из Алана Форда Магнуса и Бункера и Хајата Херпа Миодрага Крстића. Што је најчудније, нисам био једини који је памтио текстове стрипова. Било нас је много, свих година и узраста. Добацивали смо се тим фразама сваког дана, у школи и на фудбалу, готово се такмичили у томе ко зна више оваквих бисера, ко ће да ископа неки бољи, примеренији ситуацији у којој се цитирао. И то је оно што ће, уз мало среће, читаоци, не обавезно и деца, запамтити, то је оно што ће понети са собом кад прочитају стрип о Максу Дебрису: Исповест правог кривотворитеља - неколико реплика, неколико осмеха. То ни у ком случају није мало... Нити бих се усудио више да очекујем.

Већ годинама више нисам пуки читалац туђих пустоловина у сликама, већ годинама стварам своје. Управо зато моја сећања на Макса Дебриса не могу бити дијалози, мада готово све дијалоге из стрипа и данас, скоро седам година након што сам написао последњи, знам напамет. Моја сећања на Макса Дебриса сећања су на кишни, тмурни и непријатељски Ниш у који сам дошао да студирам, не слутећи колико ћу се за тај град на крају везати. Сећам се упознавања са рођеним Нишлијом, цртачем Тонијем Радевом, копања по гомилама нацртаних и никада до тада објављених страна стрипа, проналаска правог малог драгуља по имену Макс Дебрис: Исповест правог кривотворитеља. Сећам се колико ми се првих двадесет страна које је сјајно написао сценариста и редитељ Ђорђе Милосављевић допало, сећам се колико сам се изнервирао схвативши да је тих првих двадесет страна и једино што је урађено. Попут романа о чувеном француском пустолову и џентлмену, лопову Арсену Лупену и филма Џорџа Роја Хила „Жаока”, Ђорђе је повукао неколико нити ове узбудљиве приче, а онда их, као врхунски приповедач, замрсио... И потом отишао! Тони ми је објаснио да се Ђорђе из свега повукао због својих све већих обавеза на филму, што ме је ражалостило - оно што ме је обрадовало била је Тонијева решеност да упркос свему, од сјајног стрипа не одустане. Никада нећу да заборавим колико ми је смелости требало да, се наизглед ненаметљиво, понудим Тонију да завршим сценарио за стрип, нити колико сам био узбуђен кад ми је, са мало нећкања и пуно опреза, понудио да напишем неколико пробних страна. Ништа не може да се упореди с том грозничавом страшћу с којом сам се бацио на туђу и врхунску причу, ништа није ни приближно страху који сам осећао на том првом великом испиту. Положио сам га. Положио сам и све друге испите, оне школске, а у међувремену...

У међувремену прошле су године. Тони је отишао на служење војног рока и мислим да нико, а најмање он сам, није слутио да ће га одвести на Косово оног судбоносног, ратног пролећа 1999. године. За све то време Ђорђе и ја направили смо неколико великих корака - он у свету филма, ја у свету стрипа - при чему су његови били свакако много већи од мојих јер, ја сам у међувремену живео са Максом Дебрисом... И, веома сам заволео тог симпатичног фалсификатора који никако да се одлучи да ли је господин међу лоповима или лопов међу господом. Та духовита и сналажљива битанга ушла ми је под кожу и, после четири године познанства с њим и Тонијем, знао сам да причу коначно могу да завршим на прави начин. Знао је то, мислим, и Тони, који ми је тада, после изласка из војске, понудио да завршим сценарио за стрип. Нисам се нећкао, прионуо сам на расплитање Гордијевог чвора започете приче како сам најбоље могао, а Тони је с много елана прионуо на цртачки део посла. После пет година од почетка пустоловине, некако смо, здруженим снагама и са олакшањем довели Макса Дебриса до циља његовог путовања... А тамо нас је, као уосталом и њега, чекало изненађење.

Тони и ја схватили смо да смо кроз разговоре о стрипу и сарадњи на његовој изради развили једно сасвим нестрипско пријатељство. Али, обојици је било јасно да смо у току рада на Максу Дебрису, што свесно што несвесно, много тога научили о стрипу, а и о себи самима. И, добили смо једно дело иза кога смо, упркос свим његовим манама, могли с поносом да станемо... А то, ни у ком случају, није мало. Нити бих се усудио да више очекујем.